Od beduinskog karavana do Svetskog prvenstva, po tragovima Mojsija i kroz pesak Sinaja

Mojsijevi koraci odzvanjali su nekada kamenjarima, a reka Jordan već se vekovima uliva u stranice Svetog pisma. Na teritoriji jedne od kulturno-istorijski najbogatijih zemalja sveta novo poglavlje istorije ispisano je ne slovima proroka, već fudbalskom loptom, na travi i pod reflektorima. U zemlji gde su rimske legije utabale puteve kroz pesak Sinaja, a beduinski karavani prenosili mirise tamjana i začina, sada je fudbalska reprezentacija Jordana pronašla svoju zvezdu vodilju, onu koja je odvela naciju na put slave.

U noći kada se nebo nad Amanom i nad celim Jordanom otvorilo, a zvuk poslednjeg sudijskog zvižduka sudije Al Turaisa iz Saudijske Arabije razlio poput drevne fanfare kroz ulice, fudbalska reprezentacija Jordana ispisala je najsvetlije stranice u svojoj istoriji. Pod vođstvom marokanskog lokalnog taktičkog znalca Džamala Selamija, "Našama" (u prevodu "Vitezovi") srušili su Oman 3:0 i tako obezbedili plasman na Svetsko prvenstvo 2026. godine. Njhovo debitantsko. Bio je to trenutak kada su se sport i mit stopili u jedno, dan kada je fudbal prestao da bude posmatran kao igra, već kao nova epizoda enormno bogate nacionalne epopeje.

Zemlja sa nešto više od 10.000.000 stanovnika, smeštena između pustinje i svega što je sinonim za istoriju, dočekala je svoju fudbalsku renesansu. Trijumf nad Omanom bio je simbol snage, upornosti i strateškog preporoda. Dok je tribinama dominirao glas nacije, dok su se ulice ispunjavale slavljem, heroji dana, predvođeni neuhvatljivim Alijem Aluanom koji je postigao het-trik, ušli su u legendu. Jordan više nikada neće biti fudbalski autsajder i zaostajati za mnogim komšijskim zemljama koji imaju upisan nastup na najvećoj svetkovini.

Na krilima ove istorijske pobede, Jordan se vinuo na vrh tabele Grupe B sa 16 osvojenih bodova, izjednačen sa Južnom Korejom, ali ispred zbog bolje gol razlike. Irak, glavni konkurent, posrnuo je upravo protiv Korejaca, čime je Jordanu otvorio put ka direktnoj kvalifikaciji, i to već pre poslednjeg kola. Sudbina više nije bila stvar kalkulacija, bila je zapečaćena dominacijom.

Za narod Jordana, ovaj trenutak ima gotovo duhovni značaj. Koincidencija da je odlučujući meč odigran na Arefat dan, pred sam početak Kurban bajrama, učinila je da slavlje poprimi dublju, gotovo metafizičku dimenziju. Trgovi Amanu bili su prepuni, zastave su se vijorile sa prozora, a deca su na ulicama igrala improvizovane utakmice, sanjajući da će i oni jednog dana obući dres "Nashama". U sportskim halama, zajedničkim centrima i kulturnim domovima širom zemlje, hiljade ljudi gledalo je utakmicu zajedno na velikim ekranima. U Dahije, Irbidu, Zarći i naravno Amanu, sale su odzvanjale kao stadion, svaki pas, svaki šut, svaki gol Aluana izazivali su talase buke koji su parali noć. Ljudi su skandirali, grlili se s nepoznatima, dok su stariji, sa suzama u očima, šaptali, što su lokalni reporteri zabeležili kamerama: 'Nikad nismo ovo doživeli.' Na tribinama i trgovima, u svetlosti mobilnih telefona i uz grlene povike, mladići su razvijali zastave Jordana preko ramena, kao plašt ponosa. Jedan od njih, ogrnut zastavom i tradicionalnom crveno-belom kefijom, stajao je visoko iznad mase, ruku podignutih ka nebu, kao da želi da ga dotakne. Oko njega pesma, suze, zagrljaji, telefoni koji beleže trenutak kada je nacija rekla: „Ovo je i naš svet.“

Danas, kada svet upoznaje fudbalsku dušu Jordana, teško je zaboraviti da je to zemlja čija se slava dugo temeljila na kamenim svedočanstvima drevne civilizacije. Od monumentalne Petre, isklesane u steni, preko pustinjske tišine Vadi Ruma, gde je Lorens od Arabije pisao svoje stranice istorije (tamo je sniman čuveni film sa Omarom Šarifom i Piterom O'Tulom), pa do Planine Nebo s koje je, prema predanju, Mojsije ugledao Obećanu zemlju, Jordan je bio destinacija hodočašća, istorije i tišine. Reka Jordan, mesto hrišćanskog krštenja, rimske ruševine u Džerašu, krstaški dvorci u Karaku i Šobaku i najniža tačka planete – Mrtvo more, sve su to simboli jednog naroda koji je postajao deo večnosti bez potrebe da bude glasan. A sada, toj tihoj veličini pridružio se i urlik sa tribina i fudbal kao novo čudo Jordana.

Ovaj rezultat je višestruko značajan. Ne samo da je Jordan postao deseta selekcija koja se plasirala na Mundijal 2026. godine (uz domaćine Kanadu, SAD i Meksiko, te Iran, Japan, Uzbekistan, Južnu Koreju, Argentinu i Novi Zeland), već je i jedina arapska zemlja koja je u ovoj fazi osigurala učešće. U vremenu kada se fudbalski pejzaž Azije menja, Jordan je postao predvodnik nove arapske renesanse na travnatim bojištima. Pre nego što su stigli do druge runde kvalifikacija, Jordanci su već napravili podvig završivši ispred favorizovane Saudijske Arabije, kao i Tadžikistana i Pakistana u prvoj fazi takmičenja. U drugoj rundi, u grupi smrti (nažalost, jelte, nije nazvana tako zbog snage), ostavili su iza sebe Irak, Kuvajt, Palestinu i Oman. Nijedan trijumf nije došao lako, ali je svaki ostavio trag u novijoj istoriji azijskog fudbala.

A, zanimljivo je da je još pod Osmanskim carstvom fudbal stigao u Transjordan preko britanskih mornara i trgovaca, ali je pod vladavinom sultana Abdul Hamida Drugog bio zabranjen. Tek 1908. godine, igra je dobila popularnost. Kasnije, nakon britanske okupacije posle Prvog svetskog rata, fudbal postaje sveprisutna pojava, a 1944. osnovana je Jordanska profesionalna liga. Prvi zvanični meč državnog tima odigran je 1953. u Egiptu, gde je Jordan savladao Siriju 3:1. Uprkos tome, tokom većeg dela 20. veka Jordan je važio za perifernog aktera azijskog fudbala, često sputavan unutrašnjim podelama između domorodaca i palestinskih izbeglica.

Za aktuelnog selektora Džamala Selamija, čoveka koji je decenijama gradio svoje znanje kroz rad sa omladinskim selekcijama Maroka i kao trener Radže iz Kazablanke, ovo je kruna dosadašnje karijere. Njegova sposobnost da iz ekipe izvuče maksimum, da balansira između defanzivne čvrstoće i ofanzivne oštrine, donela je Jordanu stabilnost kakvu nikada ranije nije imao.

Pod Selamijem, Jordan igra disciplinovano, sa naglaskom na kontrolu tempa, strpljivu izgradnju napada i čvrstu defanzivu. Njegov sistem ne traži od igrača da dominiraju posedovanjem, već da budu maksimalno konkretni i efikasni u tranziciji. Ta ravnoteža između pragmatizma i kreativnosti posebno dolazi do izražaja uz lidera generacije – Musu Al Tamarija. Treba reći i da je Selamijev dolazak nastavak bogate i raznolike selektorske tradicije Jordana. U prošlosti su ovu reprezentaciju vodili i treneri iz bivše Jugoslavije, poput Vukašina Višnjevca (1998. godine) i Branka Smiljanića (2001. i 2002. godine), kao i čuveni engleski stručnjak Hari Rednap. Jordan je decenijama tražio stabilnost kroz evropske i južnoameričke stručnjake, ali tek sa Marokancem na klupi prvi put ide na Mundijal. Naravno, prvenstveno zbog toga što je Svetsko prvenstvo 2026. prvo sa 48 učesnika.

Al Tamari, krilni napadač Rena, najvredniji je i najiskusniji član tima. Sa 28 godina, iza sebe ima bogatu evropsku karijeru, igrao je za APOEL na Kipru, Monpelje u Francuskoj, a zimus je prešao u Ren za 8.000.000 evra. U sezoni 2024/25 upisao je 26 nastupa u Ligi 1 i postigao tri gola, igrajući na desnom krilu. Njegova tržišna vrednost procenjena je na 6.000.000 evra, a za reprezentaciju je do sada zabeležio 79 utakmica i dao 23 gola. Njegovo iskustvo, brzina i sposobnost da stvori višak jedan na jedan čine ga ključnim čovekom u Selamijevom planu.

Pored njega, jedini igrač koji vredi više od milion evra jeste centarfor Jazan Al Najmat, član katarskog Al Arabija, čija je vrednost oko 1.500.000 evra. Ostatak ekipe, iako nominalno slabije kotiran, deluje kao uigrana celina. Cela reprezentacija Jordana na tržištu vredi oko 18.000.000 evra, manje nego, primera radi, desno krilo Japana i Frajburga Ritsu Doan (procenjen na 25.000.000 evra). Ali pokazali su Jordanci da duh, vera i kolektiv čine razliku koja se ne može izmeriti uvek u ciframa. Igrali su pametno, strpljivo i bez straha, osobine koje ranije nisu bile asocirane uz njihovo ime.

Važno je istaći da su temelji ovog uspeha postavljeni još za vreme prethodnog selektora Huseina Amute, koji je s Jordanom u januaru 2024. godine stigao do finala Azijskog kupa. Amuta je u julu iste godine napustio klupu kako bi preuzeo Al Džaziru iz Abu Dabija, a upravo tada je stigao njegov zemljak Džamal Selami, dotad poznat po radu u marokanskim klubovima poput Radže iz Kazablanke i FUS Rabata. Kao igrač, nosio je i dres turskog Bešiktaša između 1998. i 2001. godine.

U odlučujućem meču, Jordan nije ostavio ništa slučaju. Stadion u Omanu bio je spreman za otpor, ali Jordan je diktirao ritam od prvog do poslednjeg minuta. Ali Aluan, sa tri pogotka, pokazao je zašto je okosnica ove generacije. Odbrana je bila čvrsta kao granit, a vezni red fluidan i kreativan. Bila je to fudbalska simfonija za standarde azijskih timova.

Ovaj plasman je rezultat kontinuiteta, još od kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014. godine, kada su igrali interkontinentalni baraž protiv Urugvaja, što bi u današnjem sistemu sa 48 učesnika bilo dovoljno za plasman na Mundijal. Jordan je postepeno gradio ambiciju. Njihov trijumf nad Južnom Korejom u polufinalu Azijskog kupa 2024. (2:0) i drugo mesto na istom turniru (poraz od Katara) najavili su dolazak ozbiljnog takmaca na najmnogoljudnijem kontinentu. Svaki naredni meč u kvalifikacijama bio je lekcija zrelosti, posebno ubedljiva pobeda od 4:0 nad Omanom u Amanu u oktobru 2024. godine.

Oman, sa solidnim skorom na domaćem terenu (sedam pobeda u prethodnih deset mečeva), imao je čemu da se nada. Njihov selektor Rašid Džaber pripremao je ekipu kroz prijateljske duele sa Libanom i Nigerom, nadajući se da Jordan može pokleknuti pod pritiskom. Ipak, kada se sudarila inspiracija i taktika Jordana sa ambicijom Omana nije bilo dileme ko će da izađe kao pobednik..

Plasman na Mundijal dolazi u trenutku kada FIFA prvi put širi format turnira na 48 reprezentacija, omogućavajući Aziji čak osam direktnih mesta i deveto u interkontinentalnom baražu koji će se igrati u martu sledeće godine. To je dalo nadu ekipama iz drugog plana, a Jordan je tu priliku zgrabio s obe ruke, baš kao i Uzbekistan koji će takođe debitovati za godinu dana u SAD-u, Meksiku i Kanadi. Iako mnogi i dalje gledaju prema Japanu, Iranu ili Južnoj Koreji kao gigantskim silama regiona, Jordan je pokazao da nova imena dolaze, i da ta imena ne pristaju na marginalne uloge.

I naravno da ovo nije samo priča o sportu. U zemlji u kojoj su troškovi svakodnevice sve viši, gde mladost često odlazi trbuhom za hlebom, a nezaposlenost među obrazovanima dostiže sumorne procente, ova fudbalska epopeja dolazi kao lek protiv malodušnosti. U zemlji u kojoj porodice jedva spajaju kraj s krajem, gde su ambicija i talenat često sputani ekonomskom realnošću, fudbalska reprezentacija je ponudila nešto što se ne meri dinarima (da, i tamo je valuta dinar) – nadu. Ovo je priča o državi koja je godinama čekala svoj trenutak u svetlu. O treneru koji je doneo veru, o timu koji je doneo nadu, i o narodu koji je, makar na trenutak, pokazao svetu šta znači verovati u nemoguće. Jordan ide na Mundijal i to više nije san. Od naroda koji je kroz vekove koračao po kamenu i pesku, kroz doline Moava i uz obale reke što nosi isto ime kao njihova zemlja, Jordan je postao deo najvažnijeg sportskog događaja na planeti. Kao što su beduinski karavani nekada nosili miris tamjana kroz Sinaj, tako će sada njihovi fudbaleri nositi boje nacije u SAD, Meksiku i Kanadi. Finansijski siromašan, ali ponosit narod, ponovo će hodati ispod svetske svetlosti, ovoga puta ne u potrazi za obećanom zemljom, već da bi pokazali svetu da su je sami izgradili, na travi, znoju i tihoj veri da ništa nije nedostižno.