Nova normalnost Partizana

Na početku beše horor. Oči su bolele koliko je bio negledljiv. Smušen. Porozan. Nedostojan. Danas je op(o)ravljen. Pravi Parni valjak. Posle havarije u završnim sedmicama mandata Sava Miloševića i jesenjeg remonta u radionici Aleksandra Stanojevića liči na mašinu koja ubrzanjem dovodi protivnike do očaja, a navijače do euforije.

Partizan je – Partizan! Opet.

Dobija. Efikasan je. U skladu sa imenom, tradicijom i očekivanjima. Parafrazira Bajaginu pesmu, pobede niže kô da su perle... U Humskoj 1 konačno uživaju u igri i rezultatima, ostvarenju aktuelnog trenera (17 uzastopnih pobeda), napadačkom potencijalu, stamenosti odbrane i očiglednom napretku za samo četiri i po meseca. Toliko je trebalo Stanojeviću da promeni ambijent, način igre i utisak o crno-belima. Iako početak nije obećavao.

Niz od 15 prvenstvenih i dve pobede u Kupu Srbije stigao je posle velikog razočaranja u vidu eliminacije od Šarlroa i propuštene šanse za plasman u grupnu fazu Lige Evrope. Poznat scenario. Stanojević je i prethodni lični rekord, od 16 uzastopnih slavlja, ostvario na razvalinama međunarodnog neuspeha. Posle kolapsa u dvomeču sa Šamrokom avgusta 2011. i lomova u klubu, otvorenog sukoba sa predsednikom Draganom Đurićem vezao je 13 ligaških i tri kup trijumfa pre nego što su ga čelnici smenili samo zato što je podržao tadašnjeg sportskog direktora Mladena Krstajića. Ove sezone, nakon kraha u Belgiji, još jednog ispadanja od objektivno slabijeg rivala, pred stručnim štabom bio je samo jedan put. Da pobeđuje u „domaćici“. I pobeđuje. Čak i timove koji su ga u bliskoj prošlosti saplitali i(li) one koje bi na osnovu imena morao, a ranije nije. Bar ne lako. U doba pandemije nova normalnost zaživela je i na crno-beloj strani Topčiderdskog brda. Zar nije prirodno da Partizan dobije 17 puta zaredom?

Stanojević kao niko u Partizanu

A sve je počelo – mučenjem. Utakmica sa Mačvom, kad je započeta niska, predstavljala je jednu od najlošijih u sezoni. Dobijena je smirenošću Bibarsa Natha iz penala, iako će i u Humskoj priznati da ih lopta tad nije slušala. Niti u narednom kolu u Subotici kad ih je spasao Nemanja Stevanović odbranivši u poslednjem minutu kazneni udarac Milanu Marčiću iz Spartaka. Sledeća runda pamtiće se po obletanju oko kaznenog prostora Proletera i pogotku Filipa Holendera u nadoknadi, uz podsećanje da su prethodno Novosađani uzdrmali prečku.

Te sekvence, iako deluju kao pluskvamperfekat, ilustruju da je Partizan hodao po tankoj žici rezultatske neizvesnosti i da je ekipi trebalo vremena da se sa stila Sava Miloševića prešalta na zahteve Aleksandra Stanojevića. Između ostalog, kako da gradi i završava napade. Za razliku od prethodnog šefa stručnog štaba koji su u velikoj meri oslanjao na tranzicioni, aktuelni je zagovornik direktnog fudbala. Igračima je već na početku mandata predočio ideju o kreiranju akcija iz poslednje linije i brzom završetku napada. Po pravilu, najviše iz pet dodavanja. Što za posledicu ima kretnje bez lopte, napade po dubini ili ono što struka krsti terminom „ubrzanje igre vertikalnog opredeljenja“. Pas u širinu i traženje dubine. Dok nije prihvatio zahteve s klupe, tim se teturao (na jedvite jade prošao Sfintul, eliminisan od Šarlroa, poražen u Nišu, remizirao u Gornjem MIanovcu), kad je počeo da ih usvaja preobrazio se do te mere da lako otvara protivnika. Napadi mu traju kratko, ali su intenzivni, konkretni, brzi. Kad prvi postigne gol nema dileme da će slaviti. Od duela sa Šapčanima sve do poslednjeg sa Zlatiborom svaki put je Partizan bio taj koji je prvi menjao prikaz na semaforu.

Partizanov napad deluje zastrašujuće. U 2021. već je dao 32 gola na samo devet utakmica (tri i po meču). Najveći obrt u tom smislu tiče se činjenice da više ne zavisi samo od jednog igrača (primera radi, Umara Sadika) ili stranaca (u jednom trenutku Nigerijac, Sejduba Suma, Takuma Asano i Bibars Natho zaslužni za 60 odsto golova), već mrežu tresu skoro svi. U drugom delu sezone samo na derbiju sa Vojvodinom se desilo da jedan igrač bude dvostruki strelac (Asano), na ostalima je zabeleženo „šarenilo“. Tri različlita egzegutora na premijeri sa Napretkom, još po tri (uz autogol Vlajkovića) protiv Novog Pazara i Radnika, Slobodan Urošević je presudio u Ivanjici, šestorica se upisala u Inđiji, petorica na Banjici, kvartet eliminisao Voždovac u četvrtfinalu kupa, „petardu“ protiv Zlatibora zapalili Jović, Asano, Natho, Bajbek i Urošević... Kolektiv, pre svega.

Da ovaj Partizan po mnogo čemu navijače podseća na onaj Marka Nikolića (sezona 2016/17) vidi se i po učinku odbrane. Napad „šije“, defanziva „brije“. Samo tri gola primio je u seriji od 17 pobeda i to tako što ga je još početkom novembra matirao Lazar Tufegdžić iz Spartaka, u drugom prolećnom kolu Jovo Kojić iz Novog Pazara, a u poslednjem Nenad Sević iz Zlatibora. Poslednja dvojica kad je već bilo 3:0 za favorita. Najveća snaga crno-belih je stabilnost, rivali mu retko, maltene jedva, stvaraju šanse. I kad imaju zicere Vladimir Stojković, ponekad Aleksandar Popović, ne daju lopti da završi u mrežu, tek da pokažu koliko je timu stalo, koliko je postao takmičarski.

Na Nikolićevu eru liči i po tome što sve češće daje golove iz prekida. Bio je to specijalitet sadašnjeg stratega Lokomtove na putu ka duploj kruni, a postao je i jedan od znakova raspoznavanja Stanojevićevog Partizana, naročito posle sve kvalitetnijih ubačaja Miloša Jojića iz kornera ili slobodnih udaraca.

Aleksandar Stanojević (© MN Press)

U „novoj normalnosti“ Stanojević je dokazao da je trener sposoban da snagom autoriteta menja druge. Na bolje. U aktuelnom timu skoro svaki pojedinac je napredovao za najmanje 30 odsto u odnosu na period s početka sezone. Primera radi, Svetozar Marković igra neuporedivo kvalitetnije i mirnije nego pre odlaska u Olimpijakos, Igor Vujačić nije bio ni na mapi, a izrastao u oslonac svoje i pretnju protivničkim odbranama, osporavani Aleksandar Miljković zatvorio desnu stranu, čak postao koristan i napadu, Ivan Obradović oživeo na levoj... Ta odbrana primila je samo dva gola za mesec i po dana takmičarskog fudbala. Ona iz Novog Pazara (Miletić, Vitas, Ostojić, Urošević) tri za jednu utakmicu!?

Kod Stanojevića je veliki uzlet zabeležio i Aleksandar Šćekić, transformisan od destruktivca u vezistu koji učestvuje u igri i(li) daje golove. Lazar Marković je posle dugog lutanja zaličio na fudbalera koji rešava utakmice. Takuma Asano, za koga je Savo Milošević govorio da će proraditi kad-tad, igra u velikoj formi baš kod sadašnjeg trenera (zaslužan za devet golova na poslednjih šest utakmica). Od odbačenog igrača Lugana Filip Holender je postao vođa navale Partizana, iako mu to nije primarna pozicija... Na dobrom putu da se afirmišu su talenti iz akademije, Nemanja Jović i Nikola Štulić.

Najefikasniji Partizanov napad u poslednjih deset godina

Između ostalog i što su odnosi u ekipi popravljeni. Javna je tajna da tokom leta dosta toga nije funkcionisalo, da su maltene postojali klanovi u svlačionici, podela na četiri grupe igrača, što se osećalo i na terenu, o čemu je, između redova, govorio i Savo Milošević. Sad je drugačije. Pre svega kao posledica dijaloga Aleksandra Stanojevića sa pojedincima, ali i grupnih sastanaka na kojima je zahtevao od fudbalera da se bave sobom, a manje drugima. Zato, nema priče o sudijama. Nema teorija zavere. Nema kukanja. Ima konkretne igre i pobeda. I to se promenilo. Disciplina. Svi slušaju glavnokomandujućeg. Veurju mu.

Na početku beše horor. Na kraju će sve biti u redu, nagovestio je Aleksandar Stanojević. Samo što još nije kraj.