Nestvarna životna priča Zvezdine želje: Odbio da beži od poplave, prezime promenio po nalogu suda

Život piše romane, a onaj koji bi mogao da ispriča Aleks Vigo, desni bek Rivera na koga se namerila Crvena zvezda, mogla bi da se ispostavi kao bestseler. Jer 23-godišnji momak iz Kolastin Sura, prigradskog naselja Santa Fea, na reci Parani, morao je svašta da pregura preko glave ne bi li uspeo kao fudbaler.

Vigova priča toliko je luda da bi je teško bilo izmisliti. Uostalom, on sam se nije rodio kao Aleks Vigo. Već kao Aleks Gomez.

“Prezime Gomez je bilo majčino. Ispričaću vam sve, jer mislim da je pošteno da svi znaju”, počeo je Vigo još pre dve i po godine u jednom od najiskranijih intervjua koji smo čitali.

Zastao je, uzdahnuo i krenuo.

“Moj biološki otac me je napustio i pre no što sam se rodio. Dve nedelje pre toga. Sada ima oca, zove se Horhe Rosi, i od njega sam naučio: ‘Otac ti nije onaj koji te je napravio, već onaj koji te je podigao’. Rođen sam na ranču (na njivi bi možda bio prikladniji prevod)… Nije me sramota da priznam”, pričao je Vigo za Litoral pre no što je napravio još jednu pauzu.

Još dužu… Na kraju je smogao snage da nastavi. Jer sramota je krasti. Nikako preživeti sve ono što Aleks jeste.

“Tačno tako… Odrastao sam na tom ranču, jer nas je matori napustio i sve poneo sa sobom. Nije me sramota da priznam, reći ću celom svetu… Reći ću onima koji hoće da me saslušaju. Majka ga je tužila, jer nas je ostavio bez ičega. Nismo imali ama baš ništa”.

Sud ipak nije imao sluga za majčin bes.

“Sudija je, ne znam zašto, rekao mojoj majci da moram da promenim prezime u Vigo, prezime mog biološkog oca. Morao sam da se odreknem majčinog prezimena. Jedva da sam imao deset godina tada. Ali morali smo to da uradimo da bismo imali šta da jedemo… Bukvalno nismo imali da jedemo”.

Morali su da bi majka dobila neku vrstu dečjeg dodatka. A i tako su živeli u siromaštvu koje je mnogima u Evropi nezamislivo.

“Mnogi misle da sam iz Entre Riosa, a-ha-ha. Ali, ja sam rođen i odrastao u Kolastin Suru, u uvali koja se formirala ispod nasipa, maltene na samoj obali reke. Svaki pod kad bi voda nadošla mi smo trpeli”.

Nije ovo nikakvo preterivanje. Parana je malo-malo plavila Vigov dom. Posle ko zna kog po redu takvog slučaja, njegov klub Kolon, koji ga je primetio i angažovao još kao talentovanog devetogodišnjeg dečaka, ponudio se da pomogne. Mali Vigo ni da čuje.

“To je bila jedna od najvećih poplava, reka je baš nagrnula. Klub mi je ponudio da živim u internatu, da mogu bez problema da nastavim da treniram… Odlučio sam da ostanem. To je moj grad i morao sam da pomognem. Morao sam da pomognem porodici. A to su bili ružni trenuci. Sve pod vodom, džakovima smo morali da zaustavljamo vodu ne bi li išla dalje. To je mali nasip, a i smo živeli u toj uvali odmah ispod”.

U Kolonu su bili zatečeni.

“Rekao sam im – ne! Ostajem da pomognem majci, da brinem o kući, pomognem ljudima na nasipu da ga voda opet ne preplavi. Dan i noć smo bili sa pumpama i izbacivali vodu”.

Sve to vreme Aleks nije propuštao treninge.

“Nikako! Ustajao sam svaki dan u pet ujutru, išao na autobus broj 2 koji saobraća do Kolastin Sura. Posle sat i po otprilike bih sišao, prešao na Kifer (druga autobuska linija) i stigao bih negde oko 7.15. Nekih sat i kusur pre treninga”.

Zvezdina bomba stiže iz Rivera: Počeli pregovori oko Aleksa Viga!

Kako bi trošio to vreme?

“Išao sam u teretanu i radio individualno”.

Nije propustio nijedan trening. A kada je konačno porastao toliko da počne da zarađuje od fudbala, otišao je da se pohvali majci.

“Rekla sam mu da ide da kupi šta god hoće. Odgovorio mi je: Ne! Idemo u prodavnicu. Hoću da braća imaju pun frižider”.

I kada se pred pandemiju korona virusa javio River Plejt sa ponudom od milion dolara da ga vodi u Buenos Ajres – Aleks je opet odbio. Sada u dogovoru sa klubom. Kolon je godinu kasnije dobio duplo više para, 2.000.000 dolara. Ali Vigo nije minuta koliko je želeo, iako je u toj jednoj sezoni odigrao 19 utakmica. Prošle sezone standardan na pozajmici u Independijenteu.

Od proleća u Crvenoj zvezdi?