Neobična priča Srbina iz Subotice: Linkedin ga poslao u Ameriku i dao mu u ruke 9.000 dece

Kada je kao dečak trčao za loptom po bačkim šorovima Radojica Ristić je imao identičnu želju kao i mnogobrojni dečaci sa severa Srbije. Verovao je da će pronaći fudbalski put, i preko subotičkog Spartaka pronaći mesto pod suncem, ali je nevidiljiva fudbalska sudbina za njega imala drugačije planove. Brojne povrede kolena opredelila su ga da sport počne da posmatra sa druge strane, odnosno da veliku želju da postane trener uobliči u put oko sveta za nešto više od decenije.

Prime radi naš sagovornik je, iako u proleću trenerske karijere (41), već osetio kako je raditi po afričkim bespućima i tamo brusiti dijamante, dok je poslednju deceniju stacioniran u Americi, odnosno Hjustonu, gde obavlja funkciju generalnog menadžera Hjuston Teksas Sokera kluba. Pomenuta sredina nema glamur MLS-a, ali je idealna sredina za mlade trenere da stiču iskustvo i profilišu se.

Čini se da je Radojica Ristić pronašao svoj američki san, mada kao trener trenutno ima veća ovlašćenja i brine od 9.000 dece. U razgovoru za Mozzart Sport poručuje da u Srbiji ponekad živimo u streotipu kada je reč o američkom fudbalu, i da tamo postoji ozbiljan pritisak uspeha. Istina, malo drugačijeg uspeha od ovog nama poznatog – evropskog.
„Sa 26 godina sam prestao da se bavim fudbalom, jer sam imao nekoliko operacija kolena. Odmah sam počeo da radim u akademiji Spartaka, radio sam i u filijali Paliću. Uvek sam bio pobornik teze da ne čekam posao, već da ga tražim. Tako sam i preko Linkedina tražio angažman u Beninu. Sećam se kao danas da su me pozvali na intervju u Roterdam. Popunio sam aplikaciju i imao razgovor. Ubedio sam ih da sam ja pravi čovek za taj posao. I tako je sve krenulo“, poručuje u razgovoru za Mozzart Sport Radojica Ristić.

Prema istoj matrici mladi stručnjak je krenuo put Amerike.
„Biće deset godina još malo kako sam u Americi. Bio sam zadovoljan u Beninu, lepo iskustvo, ali sam želeo da probam nešto novo. Što bi ljudi rekli – da ostvarim taj američki san. Opet sam se preko Linkedina prijavio za posao u Americi, odnosno aplicirao sam kod jedne agencije koje se bavi dovođenjem trenera u Ameriku. Obavili smo intervju, još nekoliko razgovora, tako da sam dobio posao u klubu u Teksasu“.

Pre priče o stručnim temama, Ristić je želeo da pobije teze i streotipe o omladinskom fudbalu u Americi.
„Znam šta ćete mi reći, kako deca u Americi nemaju taj pritisak u Evropi. Odnosno kao deca u tradicionalnim klubovima poput Reala, Barselone, Crvene zvezde. Međutuim, ovde i te kako postoji pritisak. Jer 90 posto igrača u mlađim kategorijama želi da se izbori za stipendiju.U SAD ako želite da budete na koledžu vi ćete ići u jednu vrstu kluba. Ako želite da budete profesionalni igrači, imate drugu vrstu kluba koji su orijentisani na afirmaciju igrača. Najveći problem je što MLS deluje kao liga koja je sama za sebe, koja nije pod Savezom. Drugačiji sistem nego u Srbiji ili Evropi. Isto tako u Americi je problem što deca idu na brojne sportove. Od bejzbola, preko ragbija i košarke, do hokeja. Sve hoće da probaju“.

Videlo se i po boji njegovog glasa da uživa u radu u Americi, i da ga ispunjava mogućnost da može da kreira i stvara. Bez obzira što je došao kao jedan od mnogih legionara.
„Ovde sam stigao sa UEFA licencom. To ima značaja, ali kada dođete u Ameriku kao neafirmisan trener, dobijate zadatak da radite sa najmanjim uzrastom, imate fokus na tome da deca zavole sport. To nije lako, ovde fudbal nije najpopularniji sport, ali oduševljen sam infrastrukturom.  Moja klub ima više od 30 terena. Posle rada sa najmlađima dobio sam funkciju šefa stručnog štaba za elitni nivo, gde smo radili sa najboljom decom u klubu. Na kraju su mi poverili da budem tehnički direktor odnosno generalni menadžer Zapadnog Hjustona. Mi smo klub koji ima 9.000 igrača, sa četiri glavna centra, koji su podeljeni po oblastima - istok, zapad, sever, jug. Zadužen sam za sve operacije od fudbala do marketinga, do biznisa, do finansija za deo koji je u Zapadnom Hjustonu. U isto vreme sam i sportski direktor“.

Srbin iz Subotice posebno naglašava da ima ozbiljnu mogućnost da se edukuje i napreduje kao trener.
„Voleo bih da jednog dana radim više stručni posao, odnosno da se više bavim fudbalom. Možda dođe poziv iz Srbije, možda iz Evrope. Kada se to desi, i ako se uopšte desi – desiće se.  Ali Amerika vam pruža mogućnost da stalno napredujete. Trenutno sam student na klinici “Johan Krojf” iz Barselone, a uskoro će i godišnja konvencija treenra ovde, na kojoj je uvek zanimljivo čuti nove ideje. To je skup svih trenera. Tako da me ovde sve ispunjava za sada“.

Prati naravno Ristić fudbal u Srbiji, sa akcentom na rad mlađih kategorija. Desi se da neka generacija zablista, kao kadetska selekcija Jovana Damjanovića na Prvenstvu Evrope, ali mladi stručnjak veruje da ima mesta za pomak.
„Na primer meni je neprihvatljivo da deci u ranoj fazi bavljenja fudbala ne dajemo vežbe bez protivnika. Da nema situacionih vežbi i realnih situacija koje se dšeavaju na utakmicama. Ima tu mnogo poligona, prepreka, čunjeva. Mislim da se tu greši u radu sa decom. Glavne vežbe na treninzima trebalo bi da budu u kontekstu igre i utakmice. Da naviknemo decu da na treningu rade ono što ih čeka na utakmicama. Da donose odluke i unapređuju brzinu donošenja odluka. Tako se radi u Španiji, Belgiji, Holandiji, u fudbalski najrazvijenijim državama. Taj model je primenjiv svuda, verujem i kod nas“.

Objasnio je...
„Najbitnije je šta deca nauče do 13. godine, a posle se to nadgrađuje. Vežbe bez protivnika su sjajne, ali one dolaze kao nadogradnja. Žongliranje, vođenje lopte, dodavanje bez pritiska. Sve to treba da se radi, ali to nisu realne situacije koje decu čekaju na terenu kada imaju protivnika“.

Postao je amrički MLS ozbiljna meka za mlade srpske igrače, odnosno tamošnji klubovi vide šansu da unaprede talenat momaka sa ovdašnjih prostora. Čukarički je već postao konstanta kada su u pitanju prodaje u MLS, Crvena zvezda je prodala Jovana Mijatovića u Njujork za 8.000.000 evra, Joveljić je pronašao sebe u Los Anđelesu.
„Bilo je igrača koji su me zvali, pitali šta mislim o njhiovom dolasku ovde. Rekao sam im što i vama da Amerika pruža sjajne mogućnosti. Eto, golman Petrović je preko Amerike došao do Čelsija. Znam i da gospoda iz Čukaričkog imaju neki vid saradnje sa Zoranom Krnetom iz Šarlota. Više to nije priča da dolaze fudbaleri na zalsku karijere. Posebno ne sada kada je fudbal u ekspanziji. Čeka nas ovde Mundijal, pre toga klupsko prvenstvo sveta“.