Nenad Tomović: Zengu smo gledali kao Boga, ako Gasperini ne viče na tebe onda mu nije stalo

Koliko god pokušavali, mnogo je teško objasniti u čemu je čar Italije. Da li je to prelepa Sardinija sa svojim bisernoplavim morem ili je to Katanija sa najviše sunčanih dana u godini od svih gradova na Čizmi. Možda ima i do hrane, koja je najukusnija ili do najpitkijih belih vina koja se mogu naći. Možda je sve ovo zajedno, samo spojeno sa fudbalom. Mnoge generacije koje su rođene ili odrastale devedesetih – njihovo neizbežno štivo je bila Serija A, najjača liga koju je svet ikada video.

Nema potrebe napominjati koliko je Italija bila plodno tlo za igrače sa ovih prostora, a jedan od onih koji se najduže zadržao i čija se skoro cela inostrana karijera vezuje za ovu zemlju svakako je – Nenad Tomović. Rođeni Kragujevčanin je u Italiji igrao 12 godina za pet klubova i za to vreme odigrao 250 utakmica u Seriji A i 34 u Seriji B. Karijeru trenutno privodi kraju na možda najidealnijem mestu za tako nešto – Kipru, gde je prvo igrao za AEK iz Larnake, a trenutno je u Nea Salamisu.
„Ko ima porodicu, za njega nema boljeg mesta od Kipra. Bezbedno je, uvek je lepo vreme. Period u Larnaki mi je možda najdraži u karijeri što se tiče druženja. Imali smo grupu na Viberu koju smo nazvali Složna braća. Tu je bio Kenan Pirić iz Bosne, Hrvoje Milićević iz Hrvatske, moj bivši saigrač iz Zvezde – Ivan Tričkovski koji je iz Severne Makedonije, Miloš Gordić i Nemanja Nikolić iz Srbije, s tim da je Nikolić igrao za Mađarsku. Prozivamo se, smejemo se ,“vređamo se“. Baš smo složna braća sa Balkana. Nikada nikakva sujeta, samo pozitivno. I danas se često čujemo“, počeo je razgovor za Mozzart sport Nenad Tomović.

Da se vratimo na početke. Kao kadet si otišao u Anderleht na probu, ali nisi uspeo da se dogovoriš, šta se desilo pa se taj transfer nije realizovao?
„Ranko Stojić me je odveo u Belgiju, ali je problem bio što sam u tom trenutku povredio meniskus i otišao sam tamo pod injekcijama. Oni su me pratili i pre toga i ja sam tamo zadovoljio, ali se klubovi nisu dogovorili i vratio se za Beograd. Posle sam prešao u Zvezdu. Sretao sam se posle sa Anderlehtom, konkretno na Vijaređo kupu gdde sam otišao sa crveno-belima. Opet je bila neka priča, međutim, nije bilo dogovora“.

Ti si seniorski debi imao u dresu Rada, to su bila neka druga vremena za taj klub, on je sada na dnu, maltene na prosjačkom štapu, pitanje je hoće li uopšte postojati na kraju ove sezone, na sve to, stadion je polufunkcionalan posle požara koji se desio?
„Mnogo mi je žao. Rad više smatram svojom kućom nego Radnički iz Kragujevca. Tu sam došao kao kadet, prošao mlađe selekcije, osetio šta je seniorski fudbal. Sve što je za jednog početnika važno – meni se desilo dok sam bio na Banjici. Prelepe me uspomene vežu, kad vidim u kakvoj je klub situaciji – mnogo mi je teško i sve se nadam da će se nešto promeniti. Kad budem završio karijeru, stojim na raspolaganju da pomognem koliko god mogu. Želim da se odužim Radu za sve što mi je pružio“.

Ubrzo posle Rada prešao si u Zvezdu i debi si imao kod Valtera Zenge u sezoni 2005/06. Njega bije glas da je bio jako strog u tom periodu, ali kakvu si ti saradnju imao sa njim?
„Igrali smo omladinsku ligu, ali smo preko nedelje uvek trenirali sa prvom ekipom. Zenga je bio veoma autoritativna figura, za nas mlađe pogotovo. Na njega smo mi mlađi, pa i stariji igrači – gledali kao u Boga. Mislim da je zbog toga imao uspeha, svi su ga poštovali i pratili ono što priča. Za naš mentalitet je potreban baš takav trener. Neko ko zna da opusti, ali i traži poštovanje i da mu na poverenje vratiš igrama na terenu. Definitivno jedan od najboljih trenera koje je Zvezda imala.

Reuters

Prelomna sezona za tebe je bila 2008/09. Tu si postao standardan u Zvezdi, ali nekog uspeha i nije bilo. Svi znamo da je bila teška situacija u klubu, ali kad gledaš sa ove vremenske distance, da li misliš da te je to očvrsnulo?
„Bez dileme i to često danas pričam. Da sam imao uslove kakve imaju današnji klinci koji su zaštićeni bilo bi mi mnogo teže. Morao si da se adaptiraš na poziciju u kojoj se nalaziš, nisi primao platu, pogledaš starije igrače koji se muče i maltene jedva preživljavaju. U isto vreme, igraš u najvećem klubu u Srbiji i traži se rezultat. Kad se sve to skupi, onda te to kao klinca ojača. Moja nesreća je što sam u Zvezdu bio u momentu koji je najteži u njenoj istoriji. Sećam se kao danas. Bio sam na pozajmici u Radu, izlazim na trening i neko iz kluba me vidi i samo kaže „Ne mali, ne treniraš sa nama danas, ideš u Zvezdu“. Imao sam sreću da he trener u tom periodu bio Aleksandar Janković. Razumeo nas je, nije stavljao dodatan teret na nas. Sećam se moje greške na derbiju kad je Dijara dao gol. Sutradan se tresem, Sale me zove u kancelariju i kaže mi „mali, dok sam ja ovde, igraćeš svaku utakmicu“.

Posle toga, odlaziš u Đenovu, ali nisi se dugo zadržao tamo. Kakav si odnos imao sa Đanpjerom Gasperinijem? Neki igrači su rekli da nikad nisu imali teže treninge nego kod njega.
„Potpisao sam dan pošto je Zvezda dobila novu upravu. Kod Gasperinija mi je ostalo upečatljivo to što si morao svaki dan da izađeš sat vremena pre treninga i odmah kreneš da radiš sa loptom. Nema zagrevanja. Filozofija mu je da moraš da odradiš individualno neku prevenciju. Nisam mogao da se adaptiram na to da je trening uvek u punom ritmu. Na primer, imali smo parking sa uzbrdicom i radili smo ono što italijani zovu „salite“, odnosno trčali smo uzbrdo i radili vežbe. To je bilo ubijanje. Gasperini je jedna osoba na terenu, a potpuno drugačija privatno. Uvek želi da priča sa tobom, da te posavetuje, ali kad je utakmica – kao da se pretvori u đavola, ali sve to radi za tvoje dobro. Ako prestane da viče na tebe, znači da mu više nije stalo“.

Nakon Đenove, sledi period u Lećeu. Kakva su ti sećanja na taj period, jug Italije je vrlo posebna sredina.
„Moj najbolji izbor u karijeri je bio što sam otišao na pozajmicu u Leće. Luiđi Di Kanio je bio trener i kad me prvi put video kaže mi „ja tebe poznajem iz Zvezde, pratili smo te“. Počeli smo sezonu u zoni ispadanja, imali 12 bodova, a na kraju uspeli da opstanemo. Insistirao sam da ostanem, ja sam zaljubljen u Leće. Ljudi su opušteni, otvoreni, dosta me potsećaju na nas. Oni imaju neki svoj akcenat i kad ih slušaš da razgovaraju međusobno – ništa ih ne razumeš. Leće u Italiji zovu mali Rim. To je srednja klasa, nisu ona niža kao u Napulju. To je neverovatno šta ti sve možeš da vidiš u Napulju. Sećam se kad smo išli autobusom sa aerodroma, neki čovek vozi skuter koji je sav oblepljen hanzaplastom i drži kutiju na leđima, zgrade ispod mostova. Imaš kružni tok koji je ustvari deponija đubreta i svi automobili obilaze oko toga. Nestvarno.“

U Lećeu si sarađivao sa Serseom Kozmijem, njegova energija je zarazna, čovek se ne smiruje nikad?
„Kad je došao prvi dan, imao je problem sa glasnim žicama. On kad priča tiho, to je normalan tonalitet, ali kako podigne glas – kao da govori neka druga osoba, u početku nismo mogli da se suzdržimo, a da se ne smejemo kao da dve osobe pričaju iz jedne. Serse je poseban lik, lud je za muzikom. Bio je kao Di džej, puštao bi nam nešto u svlačionici i onda bi nas pitao da li nam se sviđa. Posle je svakog četvrtka imao nastupe u jednom kafiću u Lećeu. Kad dođeš tamo, on se pravi kao da te ne poznaje. Naravno, kao i svi Italijani, bio je lud za modom. Znao je da sedne na neku stolicu na točkiće i da se vozi po svlačionici. Neki njegovi prijatelji bi doneli odeću i onda bi tražio od nas da je obučemo i stanemo pred njega pa onda on ocenjuje kako nam stoji. Posbean čovek u svakom smislu“.

Posle toga na red je došla Fjorentina, gde ćeš ostati narednih pet godina. Kako sad gledaš na taj period, da li ti ostaje žal sa nečim, igrali ste polufinale Lige Evrope, finale Kupa Italije?
„Prvu godinu sam igrao kao pozajmljeni igrač Đenove. Ono što je zanimljivo, tad je postojalo pravilo da možeš da 50 posto budeš u vlasništvu jednog, 50 posto drugog kluba, a da igraš za treći. Šta se dešava, Fjorentina je htela da me otkupi, ali nije mogla da se dogovori sa Đenovom i onda se išlo na ono što italijani zovu „buste“ odnosno koverte. To je proces koji nadgleda nekoliko osoba. Fjorenina u kovertu stavi njenu ponudu, Đenova svoju i onda ko stavi više novca, on dobija igrača. Moj menadžer znao koliko će Đenova da stavi i onda je rekao Fjorentini da stave za jedan evro više. Tako sam zbog koverti završio u Firenci i bilo mi je sjajno. Ostaje samo žal što nisam osvojio nijedan trofej“.

Reuters

Kako je bilo igrati protiv Luke Tonija na treningu, a i posle na terenu, mnogi igrači su govorili da im je on bio jedan od najtežih protivnika za čuvanje?
„Jako skromna osoba, nikad ne bi rekao da je to čovek koji je bio najbolji strelac u Evropi. Uvek je hteo svima da pomogne, pogotovo mlađima, za svlačionicu je bio najveći šaljivdžija pogotovo je sa Ljajom (Ademom Ljajićem), znao da se šali. On je najteži za čuvanje kad ti se uvali, uvek je tražio kontakt sa defanzivicima. Ako mu dozvoliš da ti se nasloni na rame, e tad je najopasniji. Imao je sjajan prijem, ali nikad nije prebacivao loptu na desnu nogu koja mu je jača, nego je uvek usmeri na levu i onda šutne. Tako je dao mnogo golova“.

Imao si vrlo dobar odnos sa Davideom Astorijem, gotovo niko nije mogao da veruje da je on umro, svi su bili u šoku. Sećamo se svi koreografije i prekida meča sa Beneventom u 13. minutu.
„Živeli smo jedan blizu drugog i baš smo bili bliski. Moja prva ćerka i njegova druga su se rodile istog dana, često smo se sretali na dečijim rođendanima i uvek imali zajedničkih tema. Sećam se da samo bili u karantinu i završili smo ručak, ja sam tad već bio otišao iz Fjorentine u Kjevo. Milan Badelj me zove i kaže „umro Astori!“, ja rek‘o „daj bre, Miki, šta pričaš to“, a on meni „ne bre, umro je u snu“. Prvih nekoliko minuta nisam verovao da se to stvarno desilo, stalno sam čekao da će neko izađi i reći da to nije istina ili da je u bolnici i da se probudio. Kad sam postao svestan da se to stvarno desilo - plakao sam, mnogo, veliki šok za celu Italiju. Bio je posebna ličnost. Osoba kojoj si mogao da se obratiš u bilo kom trenutku“.

Reuters

U Fjorentini si za trenere imao Vinćenca Montelu i Paola Sousu. Kod obojice si igrao, ali kako bi uporedio njihov način rada?
„Montela je miran tip, ali, pošto je igrao napadača, često je znao da se iznervira kad promašimo neke šanse. Onda dođe sutradan na trening i pokazuje nam kako se to radi. Kad zavrne onom njegovom levicom, svaki put ga da. Paolo je bio više psiholog, neko ko je sve rešavao pričom, ko je sa igračima privatno bio dobar. Svi smo jedva čekali da dođemo kod njega na trening, pravio je familijarnu atmosferu. Kad je on bio tu, u jednom momentu smo bili prvi na tabeli, ali ga onda uprava nije ispoštovala što se tiče dovođenja igrača, pa smo pali, ali opet, završili četvrti“.

Kjevo je vrlo simpatičan klub, sa pregotivnim nadimkom „Leteći magarci“. Oni su nažalost doživeli tužan kraj, ali opet su bili jedna od sjajnih priča Serije A u poslednjih 20 godina?
„Dok nisam došao u Veronu, ja sam Kjevo doživljavao kao jednog od najtežih rivala, mrzeo sam da igram protiv njih. Iskusna, čvrsta ekipa, nemaju puno navijača, više ih ima Rad. Tek kad sam stigao, shvatio sam zbog čega su 17 godina uzastopno bili u Seriji A. Sjajno okruženje, ekipa im je dugo na okupu. Svima je toliko lepo da niko ne želi da ode. U vreme kad je dogovor postignut, ja sam bio kod kuma na Islandu i preko mejla sam potpisao ugovor. Serđo Pelisijer tamo vedri i oblači. Vi ne možete da verujete koliko taj čovek može da priča, a da zvuči uverljivo. Pomislite da nema emocija, a potpuno je drugačiji. Nismo uspeli da se spasimo, krenuli smo minusom od osam bodova, nekako smo od početka bili osuđeni na propast“.

Reuters

Reprezentacija je nezaobilazno poglavlje, ti si odigrao 22 utakmice, ali u periodu kad si najviše igrao dešavale su se neke vrlo loše stvari. Kao što je meč sa Albanijom u Beogradu i Italijom u Đenovi koji nisi ni odigrani do kraja. Da li je tebi u tom momentu izgledalo da bi moglo da dođe do baš tolikih incidenata?
„Hajde, konkretno da pričamo o utakmici sa Albanijom. U datom trenutku nisi svestan šta se dešava. Sa ove tačke gledišta kad pričam, mogla je tragedija da se desi. Pod adrenalinom si, povuku te navijači i onda u toj situaciji možeš da napraviš neku glupost, nešto što nije u tvom karakteru i ličnosti. Mi smo tu da igramo fudbal, a ne da idemo u rat ili da se bijemo. Moglo je svašta da se desi, a to što se desilo je po meni – blaža verzija onoga što je moglo da bude.

Da može da se vrati vreme unazad, da li postoji neki momenat iz reprezentativne karijere koji bi voleo da promeniš?
„Utakmica sa Makedonijom. Čekam da li će se Siniša Mihajlović pomiriti sa Banetom Ivanovićem i Aleksandrom Kolarovom. Ako se pomiri, ne igram, a ako se ne pomiri, onda igram. Ja sam sa tim razmišljanjem legao uveče da spavam. Do početka utakmice čekam da vidim šta će se desiti, na kraju počinjem i meni se zadesi da napravim penal i dobijem crveni karton. Ja sam posle utakmice pričao da možda i ne zaslužujem da više budem u reprezentaciji. Miha je odmah stao u moju odbranu i kod njega sam se najbolje osećao dok sam bio u nacionalnom timu, a promenilo se mnogo selektora“.

Šta je po tebi problem našeg reprezentativnog fudbala. Unazad 50 godina, pred svako veliko takmičenje se desi neki skandal ili nešto što nikako ne sme da se desi, kao što je bila situacija sa Slavoljubom Muslinom?
Možda je to ružno reći, ali u nekim situacijama sam više želeo da budem u klubu gde me cene i poštuju, nego u reprezentaciji. Mnogo negativne atmosfere. Muslin je uspeo da napravi rezultat, ali posle toga opet kreću loše stvari. Mi smo majstori da napravimo skandal i zakuvamo međusobne odnose. Ne treba nam niko sa strane. Ne znamo da se radujemo uspesima, u svemu tražimo negativu za koju ćemo da se uhvatimo. Nije to slučaj samo u fudbalu. Novak Đoković izgubi dva ili tri meča i odmah mu traže mane, kao – ne jede meso. To je za mene neshvatljivo, da stalno zanemarujemo uspeh“, jasan je Tomović.