Neću da budem Karager u dotiranom filmu

Mi koji smo toliko blesavi da nam jedan strani klub nekako postane predmet obožavanja, inspiracija za iscrtavanje strelica po karti Evrope i iscrtavanje tetovaža po koži, sve to kao prineta žrtva ludoj ljubavi, gledali smo u objavu Sajmona Piča i njegov opis uz emotikon koji umire od smeha, kako se nada da će "embargo opstati". Na slici je bio Mohamed Salah, kiselo nasmejan, embargo se očigledno odnosio na ono što je Salah govorio i bilo je vrlo jasno da ništa nije smešno.

Mohamed Salah se odavno naljutio na novinare i sa njima gaji vrlo pošten odnos: on njih mrzi, oni njega preziru. Ali je u tom smislu njegova pozicija povlašćena – koliko god ga prezirali, moraju da ga slave zbog načina na koji već godinama igra. Zato je pred njih za sve ove godine na Enfildu, stao tek nekoliko puta.

I svaki put smo dobili dramaturški zaplet.

Posredi je uvek bilo pitanje ugovora, ili odnosa prema njemu. Uprava se razmišljala da li da mu ponudi novi “deal“, ili koliko novca tačno da upiše na salvetu. Ili je Jirgen Klop odlučio da ga zameni. I svaki put je taj dramaturški zaplet završen tako što je publika prvom prilikom iz sveg glasa, dok ne popucaju glasne žice, pevala odu egipatskom kralju koji protrčava tamo po krilu i ne koči, sve do večnosti.

Jer za sve to vreme Mo Salah je igrao nenormalno dobar fudbal. Obarao je sopstvene rekorde. Sazrevao ljudski i igrački. Bio efikasan. Nesebičan. Užasno sebičan. Užasno efikasan. Pa opet nesebičan. Bio je čudo – o kom je teško artikulisati misli dokle god nosi crveni dres (heh) – i uspeo je, svojim zaslugama da se uspne na večnoj listi Liverpulovih velikana do neslućenih visina.

Kao partner/ka s kojom je uvek nekakva turbulencija i uvek je teško i prelepo, ali je ponekad preteško i deluje nemoguće – samo da bi bilo još lepše.

A onda se nasmejao u kameru ajfona englesih novinara i opet zapleo antičku dramu o svojoj sudbini i čak su i ljudi spremni da ga istetoviraju na svom telu (ne pitajte kako to znam(o)) pomislili – dobro Mo, možda si preterao. Salah nije u sjajnoj formi, okolnosti nisu dobre, tim se nakon osvojene titule prilično raspada, nije vreme za još jednu predstavu.

I takav je stav bio unison sve dok se pred kamerom nije pojavio Džejmi Karager.

Postoje ti ljudi pored kojih uređaj za merenje inteligencije ne daje nikakve signale. Oni tipovi za koje možeš da kažeš da u glavi imaju gram mozga samo ako zagrizu jabuku sa crvom unutra. Oni, kako bi rekao Dučić, koji su opasni jer se baš ničega ne stide.

Tako se, sve češće, ponaša dobri Džejmi. Igrač koji je rođen u Liverpulu, u porodici žestokih navijača Evertona, koji je čitave mlađe kategorije bio perspektivni centarfor (čak i u reprezentaciji Engleske), a onda čitavu seniorsku karijeru proveo po dalekim bespućima odbrane, kao čistač i čovek koji igra kako bi oni koje obožavamo mogli da budu to što jesu. I bilo je nemoguće ne voleti Džejmija Karagera. Istina, nikada nije bio klasa. Bukvalno čitavu njegovu karijeru bio je lošiji od prvog saigrača do sebe, ali bio je hrabar u toj svojoj neartikulisanosti.

A onda je neko procenio da je Džejmi odličan za fudbalskog analitičara, stručnog konsultanta, pundita, kako god volite. Jer iskreno iznosi svoje mišljenje. I jer je – budimo iskreni – navikao da radi prljavi posao za druge.

Ponekad bi mu dali ulogu starca Foče koji se priseća velikih timova (tako je napamet izdeklemovao i sastav Zvezde iz Barija u jednoj emisiji), ali on se i po završetku duge karijere u crvenom dresu, ipak bolje osećao kad ukliza i leti kroz blato deset metara, nego kad postiže golove.

Bilo je prelako to raditi kada je Arsenal pokazivao znake gubitničkog mentaliteta. Ili kada je Mančester Junajted počeo da liči na neki srpski rijaliti program. Ili kada je Pep Gvardiola napravio potez više u svom overtinkovanju. Ali nikada sa takvom žustrinom – nemojte samo o čojstvu – Džejmi nije startovao na druge, kao što startuje na svoje. I ne sve "svoje". Jer nećete od njega reč čuti o igračima Liverpula sa kojima pije čaj sa mlekom i jede kukije. Ali ako se oklizne neki "njegov" o kom nema baš neko mišljenje – videćete samo dve noge, dva đona, kako lete kroz vazduh.

I ovoga puta, kada je u ponedeljak u Monday Night Showu istresao kofu fekalija po Mohamedu Salahu, optuživši ga kako je "on lično bacao pod autobus svog desnog beka osam godina" i kako je "sebičan" i kako je nabijač statistike i šta sve već nije ostavio za sobom – objasnio je kako iz njega govori navijač Liverpula. Iako od tog trenutka više nije bilo navijača Liverpula koji bi se sa njim usaglasili. Njegove su citate počeli da dele navijači rivalskih klubova i da se smeju. Jer jeste smešno.

Smešno očigledno da Karager ima agendu. I da oni koji mu je prave, ovoga puta nisu poneli kesu da iza njega počiste.

To je njegov posao, graknuće mnogi. I neće biti u pravu. Jer bi Karagerov posao bio da publici koja uživa fudbal svakodnevno objasni do detalja: kako je Mohamed Salah pao u formi; koliko je tome kriv on, a koliko kontekst u kom trenutno igra; zašto je ovakav javni nastup sebičan; gde su greške stručnog štaba.

Tako bismo možda čuli od Karagera da je Liverpul izmenjao većinu ljudi koja igra oko Salaha i da je i njemu potrebno privikavanje na njih. Da Salah dobija duplo manje lopti u zonama bliže golu i zonama u kojima je tokom čitave karijere najopasniji. Da se njegovi saigrači više ne kreću u zonama u kojima je on delio najveći broj asistencija i u kojima Liverpul sa njim godinama ima jasne automatizme. Da ima više nego duplo manje prilika da uputi šuteve. Da je izborom trenera prikovan za aut liniju i da se od njega traži da u takvim okolnostima isporučuje kao pre. A da ga onda veliki broj ljudi targetira kao glavnog krivca za Liveprulove loše rezultate.

Tako bismo možda čuli od Karagera da su igrači ljudi – bio je i on, igrač, to mislim – i da bi pod tako velikim pritiskom i pravi faraon izgubio samopouzdanje, a ne onaj koji samo nosi takav nadimak. Da je potrebno sačekati svakoga (ili je to potrebno samo ako je u pitanju Englez, hm), naći nekakvo rešenje, a ne prekinuti komunikaciju sa igračem. Što smo čuli da je slučaj na relaciji Salah – Slot. I što je, srećom, spomenuo Klarens Sedorf. Kad već nije imao ko drugi.

Tako bismo možda čuli od Karagera i koliko loše na tim može da utiče kada jedan od igrača javno izrazi nezadovoljstvo. Neke dobre primere sa već dovoljne vremenske distance takvih slučajeva u njegovoj svlačionici (jer ih je bilo, još kako), kako su oni rešavani i kako bi bilo dobro da se ovo reši.

Ne daj Bože, čuli bismo od njega nešto i o tome koliko je Arne Slot izgubljen u svemu što mu se događa i ponešto o tome da je vizija po potpisivanju novog ugovora bila drugačija za klub i Salaha: klub je želeo da ga zadrži, zaradi na marketingu i daljoj prodaji, a Salah je želeo da i dalje bude glavni igrač i napadne Ligu šampiona (postoje materijalni dokazi za obe stvari).

Ali ovo je bilo lakše. Lakše je bilo stati u lažnu zaštitu Trenta Aleksander Arnolda i za njegova defanzivna nepočinstva optužiti Salaha. Iako je Trent u ovom slučaju potpuno na strani Egipćanina. Lakše je bilo krenuti u direktan frontalni udar. Jer to je njegov posao, graknuće mnogi. I biće u pravu. Jer Džejmi Karager pristaje da bude statista.

Njegov posao je sondiranje javnog mnjenja, a pa ako se na njega dignu kuka i motika, on onda izađe pred kamere i kaže kako su oni prijatelji, kako on želi da njegova žrtva ostane u klubu i kako se, kao dva dana nakon gluposti koje je izgovorio, tobož izvinjava. Zvuči poznato.

Makar da Stiven Džerard nije izašao pred kamere i bio toliko normalan, profesionalan i pametan, da nije u brk skresao i Slotu i Salahu i upravi šta im pripada, ali umereno i normalno, bilo bi lakše Džejmiju. Bilo bi lakše svakom u Džejmijevoj ulozi. Ovako je opet ispao najgluplji u društvu.

Ljudi ne umeju da se rastanu dostojanstveno. Jer to je ljudski. Nego kao Salah ili kao nadobudna uprava kluba, istresaju iz starih kaputa šta sve ima u džepovima i koji su dokazi na njihovoj strani. Problem za upravu i još više za Arnea Slota je što će, kada emocije dođu na red, većina navijača stati na stranu onoga koji ih je usrećio nebrojeno puta. A ne na stranu onih koji koriste naivne i glupe klupske legende da se sa nekim obračunaju.

Na kraju ove priče, za nekoliko godina, nikome osim Mohamedu Salahu neće prijati podvlačenje crta. Arneu Slotu će liverpulska epizoda ostati obeležena time što je oterao najveću klupsku legendu u ovoj eri, Džejmiju Karageru sezona 2025/26 po tome što je sa pozicije izvan 100 najboljih igrača u istoriji kluba blatio čoveka koji je dospeo sigurno u najboljih 10 (zbog ljubomore i zato što Salah nije Englez), a Salah će ostati razmaženko koji je često igrao savršen fudbal i doneo trenutke najveće radosti navijačima koji su ga obožavali.

PREMIJER LIGA, 16. KOLO

Subota

16.00: (1,75) Čelsi (3,80) Everton (5,10)

16.00: (1,75) Liverpul (3,80) Brajton (5,20)

18.30: (4,00) Barnli (3,40) Fulam (1,97)

21.00: (1,13) Arsenal (10,50) Vulverhempton (22,00)

Nedelja

15.00: (4,00) Kristal Palas (3,60) Mančester Siti (1,90)

15.00: (2,55) Notingem Forest (3,25) Totenhem (2,85)

15.00: (3,60) Vest Hem (3,45) Aston Vila (2,05)

15.00: (3,20) Sanderlend (3,45) Njukasl (2,35)

17.30: (2,05) Brentford (3,50) Lids (3,90)

Ponedeljak

21.00: (1,83) Mančester Junajted (4,00) Bornmut (4,05)

*** kvote su podložne promenama