Najbolji strelac Evrope: Kejn i Leva možda ne znaju ko sam, ali me guraju! Pratim i Šerifa

Svakome ko iole malo više prati evropski fudbal, ko podrobnije prođe kroz tržište i lige, naročito dok su kvalifikacije za evrokupove u jeku, lako je za oko mogao da zapadne napadač koji je prohodao u Bjelovaru. Brojke su mu bile impozantne, a u jednom od tekstova na Mozzart Sportu, kršten je „lažni Đekereš“. Zbog načina na koji je tada proslavio pogodak.
„Nema veze sa Đekerešom, ima sa mojim sinom. On voli maske, pa sam golove proslavlkjao na različite načine. Stalno me pita: „Šta ćemo danas?“ Ima tri i po godine i hteo je da slavim i kao Ronaldo, rekao sam mu da ne mogu tako“.

Koliko golova daje, postaje i problem da osmisli novu proslavu. Mada, ne razmišlja o tome, za to je zadužen podmladak…

Njegovo je da trese mreže, gleda šta od koga može da pokupi i dodatno se igrački nadogradi. Kako od Harija Kejna, koji ima brojke kao Franko Kovačević (da, nema istu težinu slovenačka liga sa Bundesligom, ne može da se meri, ali ono što je dobro ne treba nipodaštavati, a izdanja Hrvata jesu), tako i Erlinga Halanda, Roberta Levandovskog…
„Meni su oni motivacija. Ne mogu da kažem: 'E, ja njih ne gledam, ja njih ne pratim'. Nije tačno, gledam svakog od njih, pokušaću da dam više golova od njih, to mi je cilj. Glupo je reći da se takmičim i nadmećem sa njima, ali u neku ruku ima i toga. Žao mi je kada prođe neka utakmica da ne postignem gol. Svaka utakmica je prilika. U Koreji kažu: 'U životu nema puno takvih prilika kao u utakmicama, nemojte pustiti da one prođu'. Takmičarski sam nastrojen i na treningu, a oni (Kejn, Levandovski, Haland prim. aut) možda ni ne znaju ko sam, ali me guraju. Ali, najviše motivišem sam sebe, isto tako i stvaram pritisak. Tako je odmalena. Gledam sebe i mislim da mi je to dosta pomoglo kroz karijeru. Nikada mi nije došao dan da kažem da mi se danas ne da ovo ili ono, takve stvari polaze i od roditelja i genetike. Ima ljudi koji su flegme, pa nekada bolji prođu bolji. Ne postoji savršenstvo, srećan sam što sam takav kakav sam, iako me je karakter dok sam bio mlađi bacao u probleme, pošto mi je teško padalo kada nisam najbolji. Sada kada sam tu gde sam, hrani me i motiviše“.

DORUČKOVAO SAM, VEČERAO I RUČAO NA STADIONU – NEKI TRENERI BI REKLI DA NISAM NORMALAN, ALI TO SAM JA

(©NK Celje)

Ima napadača koji imaju jaču statistiku od špica Celja, primer je Darko Lemajić, koji trenutno deli prvo mesto sa Erlingom Halandom u trci za Zlatnu kopačku, od koje je Franko Kovačević daleko, jer nemaju sva prvenstva identične koeficijente. Ali, isto tako, Srbinu je u Letoniji šampionat počeo pre leta, drugačije se igra.

Stoga je napadač Celja u trenutku kada je priča pravljena bio najbolji strelac Evrope. Ništa od radnih nacvika između dve sezone nije promenio, samo su se kockice poklopile.
„Ništa, ništa, pitajte Vukotića ha-ha-ha. Odmalena puno radim na sebi, tako je oduvek, ali nikako da mi se poklopi do Celja. Uvek sam želeo da budem najspremniji, odabrao sam taj život i put. Znam da i kada odigram slabiju utakmicu da sam sve dao od sebe. Do sada sve što sam radio kao da niko nije ni video. Jer, kada radiš – radiš sam. Budeš u zatvorenom, ljudi odu, niko ne vidi kako radiš i šta jedeš kod kuće. Vratilo mi se za sve, za onaj odlazak u Koreju, gde sam radio po ceo dan i prvih šest meseci bio bez porodice. Probudim se u 08.00, otišao bih na stadion i do 21.00 ili 22.00 bih bio na stadionu. I tako svaki dan. Doručak, ručak, večera – sve je bilo na stadionu. Tamo samo nisam spavao. Svi bi otišli kućama, neki treneri bi rekli i da nisam normalan, ali to sam ja. Stvarno mi je drago da mi se desila ta sezona. Svi kažu: 'Radi, radi, pa će ti se vratiti'. Ali, koliko godina treba da prođe da bi ti se vratilo. Bilo je i sumnje, ali bilo je i čudno... Na treningu vidiš da možeš i da si bolji, ali jednostavno na utakmici to ne izlazi, počelo je ovde u Celju“.

Zapravo, te kockice se nisu poklopile same od sebe, neko je trebalo da ih složi. Učinio je to Albert Rijera. Iako je isprva, kada je saradnja dogovarana, video Hrvata kao krilo, vrlo brzo je promenio odluku. Skinuo mu je sa leđa dres sa brojem 11 i stavio „devetku“. Bio je to uvod u strašnu golgetersku formu.
„Trener mi je promenio poziciju, prepoznao je šta bi trebalo da radim i još važnije kako. Pričao sam sa njim tri ili četiri meseca pre nego što ću doći, sve vreme smo bili u kontaktu. Znali smo se odranije, jer sam ja igrao u Domžalama, a on je bio trener u Olimpiji. Dosta golova sam njima dao, moglo bi se reći da sam ih dobro 'peglao' ha-ha-ha. Pričali smo nekoliko meseci, hteo sam da se vratim, ali sam imao i drugih ponuda. Govorio mi je kako ću igrati krilo, objašnjavao mi na kojoj strani. I dođem ja na prvi dan priprema, bude tako, ali već drugi ili treći dan mi kaže: 'Nisi ti krilo, ti si špic'. Prođu još tri dana i kaže mi: 'Uopšte više ne želim da mi igraš s loptom, fokus da ti bude na dubini i golu. Hoću da imaš pet dodira i pet golova. Ne zanima me da takneš loptu u igri'. Na početku mi je bilo teško to da prihvatim, ali je ekipa dobra, dovodi me u šanse i prihvatio sam to. Sada me doslovno ne zanima da dodam, zanima me samo da dam gol“.

Albert Rijera ušao mu je u glavu, prodro je do njega. Ostvarili su dobru konekciju, konstantno mu Španac puni glavu informacija. Posle utakmice sa Legijom, u kojoj nije dao gol, prišao mu je, zagrlio ga i objašnjavao šta i kako može bolje da uradi.

Podseća to na momente sa poluvremena i kraja utakmice kada razgovore vode Pep Gvardiola i Erling Haland…
„Naš odnos je poseban, nikad sa trenerom nisam imao takav odnos. Ne govori mi on da sam najbolji, nego je iskren. Kada je dobro – dobro je. Kada ne valja – ne valja. Ni ne želim da budemo najbolji prijatelji, već želim da imamo direktan odnos, da mi kaže kada je nešto katastrofa. Koliko god te to povredi, na kraju znaš da je u pravu. Imao sam na kraju utakmice šut, bilo je pri kraju utakmice i kada se završila, rekao mi je: 'To su ti neki momenti kada moraš da doneseš bolju odluku, da vidiš hoćeš li da primiš, kako da gađaš'. To je kritika i ja sam nje već bio svestan. Automatski promislim o onome što mi kaže, mislim o tome pre nego što zaspim i znam da mi se neće ponoviti na sledećoj utakmici“.

Zadovoljan je njime španski strateg, zadovoljan je i Franko Kovačević sobom ove sezone.
„On od mene očekuje da svaku situaciju odradim perfektno, nema veze ako promašim ili ako mi golman odbrani. Bitno je kako ću sve do šuta da odradim. I ja to od sebe očekujem. Ove sezone baš malo imam krivih odluka, to je jedan od mojih kvaliteta. Ako imam 30 šansi, dobru odluku donesem u 28 ili 29. Drago mi je kada mi kaže šta ne valja, nije on neko ko komentariše dobre stvari. Voli on igrače i koji ne uđu u šansu, a 90 minuta rade za ekipu. Uostalom, po tome se razlikuju igrači“.

RIJERA NAS UVEK GAZI, NEMA SPECIJALNOG STATUSA NI ZA KOGA I ZATO GA SVLAČIONICA POŠTUJE

(©Guliver/xIgorxKupljenikx)

Zna da relaksira atmosferu Albert Rijera, da napravi roštilj igračima, ali nakon treće pobede u tekućoj sezoni Lige konferencije poštede nije bilo. Sutradan je bilo udarnički na treningu. Odmor može samo tokom reprezentativne pauze, tada igračima spaja dane.
„Ne, ne, isti je bio kao i raniji. Svi su nam treninzi fizički zahtevni, nema nikakvih pauza ili odmora. Tek kada dođe reprezentativna pauza, onda nam da više slobodnih dana, ali dok su utakmice – nijedan dan nemamo slobodno. Druge ekipe imaju bar jedan dan, mi nikada. Uvek nas gazi. Jednom je Kobi Brajant rekao: 'Ne odmaraš se usred nečega, nego na kraju'. Mislim da je to i njegov moto“, rekao je Franko Kovačević i istakao da nema specijalan status, nije privilegovan, uprkos tome što mnogo daje timu:
„Kod njega je dobra stvar što prvog i 25. igrača u ekipi tretira na isti način, imaju jednak status. Rekao bih da ga zbog toga najviše poštuje svlačionica. Kada si prena nekome ovakav, a prema nekome onakav – to ne valja. Nemam sprecijalan status i daću jedan primer. Bio sam prvi strelac, nadavao se golova i protiv Banjika sam igrao povređen. Imao sam problem sa ložom. Na poluvremenu je došao i rekao: 'Ti si danas igrač manje, igramo sa čovekom, manje, hajde van'. Direktno. Teško ti je da prihvatiš u tom trenutku, ali kroz tri dana sam zabio het-trik u ligi. Tako me motivisao“.

Dobar je motivator i psiholog, takođe i glavni razlog zašto je Hrvat ponovo u slovenačkom fudbalu.
„Rijera je najveći razlog zašto sam došao u Celje, cilj mi je da što više i što duže sarađujem sa njim. Ne razmišljam o drugim klubovima, presrećan sam ovde i uživam. Nadam se da ćemo tako i nastaviti, da će dugo trajati, gde god to bilo. Želim što više da upijam i učim od njega“.

Legija je bila prva od dve utakmice zaredom na kojoj nije postigao pogodak, ali nimalo mu ne smeta što je ispalo tako protiv Poljaka, jer navlačio je Radovana Pankova i ostale defanzivce na sebe, pa je uvek neko od saigrača imao prostora.
„Jedna od naših slabijih utakmica ove sezone, a tačno nam je rekao šta će se desiti, pripremio nas je i mi smo znali šta će se desiti, ali nismo dobro rešavali situacije. Igrali su oni sa markerom na meni, shvatio sam. Stalno su dva čoveka bila slobodna, moraju da budu kada su trojica na meni. Nije uvek na meni da rešim utakmicu, nekada je na drugima. Mogu i druge ekipe tako da me čuvaju, svi da stanu oko mene, nije to problem. Jer, puštaće na druge strane. Baš sam čudna glava, meni su samo golovi na pameti. Jedini cilj mi je da iduću zabijem. Sve što je bilo, nebitno da li sam dao jedan, dva ili tri – to brišem“.

PRATIM SVE ŠPICEVE, ŠERIF ENDIJAJE MI JE ZANIMLJIV, A SA ZVEZDOM BIH VOLEO DA SE SRETNEMO

(©Starsport)

Ne briše iz memorije ono što vidi od drugih napadača. Zna da virne i u Mozzart Superligu. Pre češće, zbog Šerifa Endijajea. Mada je nedavno ispratio i duel u Novom Sadu, kada je Vojvodina dobila Crvenu zvezdu.
„Pogledao sam Zvezdu protiv Vojvodine, ne gledam često srpsku ligu, ali znam da pogledam, jer pratim sve špiceve. Nešto više u kvalifikacijama, meni je Šerif Endijaje zanimljiv špic. Ali, ne bih sad ovako mogao da uporedim Zvezdu i nas. Ne finansijski, to me ne zanima, nego igrački. Voleo bih da se sretnemo. Kada igraju Zvezda ili Dinamo u Evropi, od njih se očekuje. Ovde se ne očekuje, pa ljudi pogledaju i kažu: 'Šta je ovo, ovi sve gaze?' Zato jesmo postali zanimljivi“.

Sve više je publike na tribinama, pune su bile protiv Legije. Poseta raste, ipak, u regionu daleko najviše u domaćem prvenstvu se na stadione sjati na stadione u Hrvatskoj.
„U Hrvatskoj je fudbal više medijski propraćen, nego što ljudi dođe na stadion“.

Ali, prošle sezone je HNL probio granicu od 1.000.000 gledalaca…
„Jeste, ali to otpada na Hajduk i Dinamo, njihovi navijači pune stadione. Ima nešto zanimljivo, isto je i u slovenačkoj ligi. Kada igramo primera radi sa Bravom, nekada bude manje ljudi nego kada igramo u kupu protiv kluba iz treće ili četvrte lige. Svi dođu, celo selo“.

Mogao je kao mlad da bira između Dinama, Hajduka i Rijeke. Još ranije je izjavio da u to vreme nije imalo smisla laktati se u zagrebačkom klubu sa Sandrom Kulenovićem, a u dogovoru sa porodicom odlučio je da ime gradi u Gradu koji teče.

Ipak, nije debitovao za prvi tim Rijeke u zvaničnim utakmicama, a put ga je vrlo brzo odveo nešto južnije na Jadranu.
„I pre nego što sam došao u Hajduk, bilo je – Hajduk ili Rijeka. Tada sam se odlučio za Rijeku, porodica se odlučila, jer tamo su mi baka i deda. Nisam bio sam. Isteklo mi je dve godine stipendijskog ugovora, bio sam najbolji strelac u kadetskoj ligi i Kek me je digao u prvu ekipu, međutim, nisu imali drugu ekipu, a Hajduk jeste. Hteo sam da dobijem više seniorskih minuta, pa se moj put nastavio u Hajduku, čiji sam navijač. Sve se poklopilo…“

SVI ME GLEDAJU I TRAŽE, NAPRAVI SE HAJP, ONDA PREĐEM U SENIORE I BUDEM NIKO I NIŠTA

(©NK Celje)

Otišao je na Poljud, a tamo su ga sačekali mađarski špic Marko Futač, kao i Frank Ohandza i Said. Šesnaesterac je bio pun, nevoljno je prihvatio selidbu na krilo.
„Baš sam se sa Futačem pre nekoliko dana čuo, super je lik. Pomagao mi je, voleo me. Gledao je na mene kao na klinca kome hoće da pomogne. Bili su tu i Ohandza i Said, tri dobra špica i morao sam na krilo, da do tada sam igrao špica. Prvi put sam prebačen na krilo i to me je malo prikočilo, ali nema veze. Tada mi je bilo teško, a sa ovom glavom tada mi ne bi bilo. Kada si mlađi, teško ti je da prihvatiš da je neko bolji od tebe, a to je realnost. Oni su u tom trenutku bili puno bolji igrači od mene. Bio sam u hajpu, svi su me gledali i tražili – Bajern, Hofenhajm, imao sam ponude i Torina, Parme... I dođeš u Hajduk, očekuješ da ideš prema gore, kad ono ne ide. Budeš zvezda odmalena, uđeš među seniore i tu budeš niko i ništa“.

Sve kolone u Hajduku su bile prazne. Nije se naigrao u mezimčetu Dalmacije, mada će pamtiti minute u evropskim kvalifikacijama protiv Evertona, za koji je nastupao Vejn Runi. Prelaz iz juniora u seniore bio je težak. Nije ni prvi ni poslednji. Mnogi imaju problem.
„Igrači koji su već seniori imaju dosta više iza sebe: treninga, rada, iskustva. Teško je nametnuti se, ima i stvari koje nisu samo fudbal. Dosta je tu i do psihe. Oni znaju kako da se postave, ti ne znaš. Brže padneš, neke stvari te uznemire. Ima igrača koji kada vide da si mu konkurencija, pa te gurnu dole, ne guraju te gore. Malo prljavo, ali nije loše ni to da prođeš. Znače i takva iskustva, jer kada ti se nešto slično desi, onda znaš kako da reaguješ“.

Na kraju je, zaobilaznim putem, završio u Hofenhajmu, koji je ranije iskazao interesovanje da ga angažuje…
„Čim sam stigao, osetio sam da imam problem. Bio je plan da budem priključen drugoj ekipi, mislim šest meseci. Igrao sam u HNL-u i video da je to slabiji nivo, da idem dole. Baš sam odskakao i skapirao sam da je za napredak potrebno da budeš negde gde ćeš se mučiti. Nakon mesec dana su me digli u prvu ekipu, jer je bila velika razlika. Ali, i tu je bio problem, jer tu su oni stvarno bili bolji od mene. Velika je razlika bila između prve i druge ekipe. Prepoznali su to ljudi u klubu i rekli da ja jednostavno moram da idem na pozajmicu. Na jednom mestu nema smisla da budem, na drugom mi malo fali“, prisetio se Franko Kovačević kako je išao sa pozajmice na pozajmicu:
„Dosta je teško, tu ti porodica pomogne, ali moraš da budeš i jak u glavi. Kada ne bih dobio šansu, odmah bih otišao da odradim trening. Tako je bilo i sutradan kada je njima slobodno. Ništa ne može da ti zameni utakmicu, ali isto tako sav taj rad i trud ti znače za nešto kasnije, tako je bilo kada sam došao u Domžale. Nisam bio zapušten i u prvoj utakmici kada sam došao u Sloveniju – bum gol protiv Maribora. Sve što sam napravio u Domžalama bilo je zbog spremnosti. I tada mi je prijalo u Sloveniji. Kada se drugi put stvari dešavaju, ne može da bude slučajnost. Pašu mi ovde ljudi i fudbal. Sa Domžalama sam se borio za Evropu, a sa Celjem za titulu. Mislim da je u oba slučaja bitno što imam i što sam imao bitnu ulogu, tada više iz sebe izvlačim“.

Možda i najviše naučio je tokom boravka u Južnoj Koreji. Otuda se drugačiji vratio, kao i Mislav Oršić svojevremeno.
„Nisu ljudi svesni koliko su kultura i život drugačiji tamo i koliko dobiješ odlaskom tamo. Nikada nisam pričao sa Oršićem, ali verujem da bi i on rekao da mu je Koreja dosta pomogla. Sada na terenu imam iskustvo koje igrači u 99 odsto slučajeva nemaju. Pokušavam da iskoristim to kako oni pokrivaju igrače u kaznenom prostoru, šta im se dopušta... Svi oni su izuzetno fizički spremni. Preuzeo sam neke stvari od njih i sada ih koristim. Ima dosta igrača koji iz Evrope odu tamo, vrate se i tek onda naprave nešto veliko. Korejci su jako zanimljivi kao narod, najviše se od nas razliku po tome što svaki dan gledaju kao poslednji. Puno rade, skromni su i žive u trenutku. Njih ne interesuje kako ćeš se obući, gde ćeš biti viđen, kako se pokazati. Ne, on je fudbaler i njemu je to sve na svetu, želi da napravi ime i ništa drugo ga ne zanima“.

Amerika zbog mnogo čega nije bila obećana zemlja za Franka Kovačevića…
„Sinsinati je bio partnerski klub od Hofenhajma, prihvatio sam da odem tamo samo kako bih igrao. Ali, tada je bila i korona, još sam se povredio i propustio tri meseca. Malo utakmica sam odigrao tamo. Gde god bi me poslali, ja bih išao, jer sam hteo da se dokažem. Imao sam čudan put, ali sam srećan“.

NIKADA RANIJE SE NIJE DESILO DA NEKO IZ SLOVENAČKE LIGE DOBIJE PRETPOZIV U REPREZENTACIJU HRVATSKE

(©NK Celje)

Raznorazne zemlje je prošao da bi dogurao do toga da mu Zlatko Dalić uputi pretpoziv u hrvatsku reprezentaciju. Bila je to potvrda je se sav trud isplatio, da je sve što je radio – vredelo. Još kako mu imponuje što je prvi Hrvat koji je dobio poziv iz slovenačke lige u državni tim.
„Prvo mi je trener Rijera rekao da ću piti na pretpozivu, jer je on ranije pričao sa Pletikosom, a onda me je i Pletikosa zvao. Ma, nerealno! Da mi je to neko rekao da kada sam dolazio u Celje da će se dogoditi, ne bih mu verovao. Nikada ranije se nije desilo da neko iz slovenačke lige dobije pretpoziv za hrvatsku reprezentaciju. Ponosan sam na to i srećan, pošto sam pokazao da radom možeš do tako nečega da dođeš. Izborio sam se brojkama i golovima. Bio sam prvi strelac u kvalifikacijama, pa sam prvi strelac Lige konferencije i prvi strelac slovenačke lige. Ne znam kako stojim u kupu, nisam gledao“, poručio je Franko Kovačević, kome je na ulasku u širi krug čestitao Andrej Kramarić, dugogodišnji reprezentativac sa kojim je u Hofenhajmu delio svlačionicu:
„Čuo sam se sa Kramarićem posle pretpoziva, čujemo se tu i tamo. On uvek čestita i rekao mi je da još malo poguram i stisnem. Od pretpoziva sam dao nekoliko golova. Videćemo, nikad se ne zna. Nije da se ne nadam, ulažem celog sebe“.

Sve što se dešava ove sezone napadaču Celja, a tako i Hrvatima u fudbalu svih ovih godina, nije nikakva slučajnost.
„Selektor i njegov stručni štab su u prvom planu, na njima je da sastave ekipu i znaju kakve igrače imaju, ko šta može da donese. Selekcija je najbitnija, a i da Savez prati decu. Selektor je napravio rezultate koje ranije niko nije, drži konstantu sa svojim timom ljudi. Uvek zovu najbolje i da vuku prave poteze se pokazuje na terenu. Drugo, pa treće mesto na Svetskom prvenstvo, a onda i finale Lige nacija – to je za Hrvatsku neverovatan rezultat. Kapa dole. Oni su za nas Hrvate heroji, naš ponos, stavili su nas na mapu. Samo kažeš Luka Modrić i svi znaju da je reč o Hrvatskoj, zanimljivo je da kroz fudbal možeš tako naciju da prezentuješ“, zaključio je Franko Kovačević razgovor za Mozzart Sport.