Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (5): Klizanje

Danas, kada grad i oni koji ga vole i dalje slave 19. titulu prvaka Engleske i prekid posta dugog tri decenije, danas je lako reći da su svi ti “zamalo” pokušaji bili samo pohotna predigra i da je vredelo čekati na pravu stvar. Da su trenuci u kojima okrzneš trofej taman toliko da si svestan koliko bi ti sreće udelio morali da se dese, i da to nema nikakve veze, jer je sve vodilo ka ovome.

Tako možda funkcioniše ljudski mozak, ili makar srce fudbalskog navijača, ali ne i fudbal, zaista.

Jer onda bi trebalo reći da nema veze ona jedna sezona kada je Liverpul došao tu, na jedno klizanje ili na jednu crnu rupu na Selherstu a da je ipak sve kako je moralo biti, i da je postojao neki veliki plan sudbine ili američkih gazdi za erupciju sreće u bizarnom junu 2020.

A ko bi to smeo da kaže Džejmiju Karageru i Stivenu Džerardu, ikonama kluba koje nikada neće osetiti kako je to doneti svom gradu pehar Premijer lige? Ovom prvom sigurno ne, i još sigurnije ne u lice...

Pa i Brendanu Rodžersu, čiji je turbulentni mandat obeležio prvu polovinu druge decenije, zaustavivši se na korak od pozlaćenih kapija raja?

Istovetno je lako danas govoriti o benevolentnim gazdama koji su došli sa Zapada i uradili ono što Tom Hiks i Džordž Džilet nisu hteli ni znali; na nedavnoj anketi koju je sproveo onlajn časopis The Athletic, dobar deo navijača kliknuo je na opciju “Fenway Sports Group” na pitanje ko je najzaslužniji za uspon kluba.

Istina je, naravno, negde između.

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (1): Kako je vreme pregazilo klub

Decenija je počela prelomnim događajima: Tom Verner i Džon Henri preuzeli su rukovođenje posrnulim velikanom, po okončanju kratkog i pretužnog mandata Roja Hodžsona na klupu je seo legendarni Keni Dalgliš, ali nije trebalo biti tajnovid, niti prilježno duvati u jogurt pa shvatiti da FSG nije tu da obaspe Enfild milijardama dolara, niti da će put biti bez svojih krivina, ako se put uopšte i nazire.

Henri i Verner imaju zanimljive, mada umnogome različite životne priče. Prvi je rođen 1949. u Ilinoisu, ali se brzo preselio u Arkanzas i odrastao na farmi soje koju su držali njegovi roditelji.

Bio je lud za bejzbolom, no mučila ga je astma pa nikada nije uspeo da se zaista okuša u igri. Zato mu je mnogo bolje išlo predviđanje budućnosti: zgrnuo je bogatstvo na berzi a ljubav prema sportu ovaplotio je kupovinom namučenih Boston Red soks, čuvenog bejzbol kluba kojeg je morila “Bambinova kletva”.

Svega dve godine nakon što je Henri sa partnerima došao na čelo Red soksa, sastav je osvojio pehar šampiona i prekinuo čekanje dugo 86 godina.

Godinu dana mlađi Verner oduvek je bio urbaniji tip, a milione i milione udeliće mu televizija. I u Srbiji su jako popularne bile serije poput “Treći kamen od Sunca” ili, naravno, sada zbog glavnog glumca ukaljani “Kozbi šou”, a Verner je bio njihov ponosni producent.

Najvažniju ulogu u Liverpulu preuzeće mlađi partner Majk Gordon, čija će ideja biti dovođenje Majkla Edvardsa na mesto sportskog direktora – o tom tandemu još ćemo pričati – ali za to što su Amerikanci od onih drugih Amerikanaca pazarili klub najviše zasluga ima jedna žena.

Linda Picuti, čiji je profil omiljen na Instagramu kod brojnih navijača Liverpula – i nećemo pogrešiti ako kažemo da u kategoriji fanova preovlađuju muškarci – nagovorila je svog supruga da se na jednom sastanku vlasnika bejzbol klubova obrati Tomu Hiksu i pita ga da li bi i po kojoj ceni prodao Liverpul.

Moguće je da je to bilo zbog porekla, a moguće je i da je u biznisu dobra taman koliko i njen muž, no Linda Picuti znala je koliki zalogaj, ma i ako je delovao bajato ili nezaslađeno, predstavlja Liverpul.

U to vreme, Džon Henri, koji će postati većinski vlasnik kluba, priznavao je da ne zna “apsolutno ništa o engleskom fudbalu”, dok je Tom Verner, budući predsednik, iskreno govorio da je možda samo nekad čuo za taj Liverpul, ali je bio vrlo svestan novca koji se okreće u “EPL”, kako je zvao Premijer ligu. Ah, da, znao je i da tamo postoji i da je bitan neki Mančester junajted.

Novi list okrenut je manikiranom rukom s nalakiranim noktima, ali je okrenut, i to je bilo najvažnije crvenoj armiji, izmorenoj posle duge rovovske, pa tenkovske bitke, nalik onoj kod Kurska. I izvojevane pobede, nadali su se ne Pirove, za dušu kluba.

Roj Hodžson i Fernando Tores, © AFP

Kad smo kod novog lista i novog režima, prva utakmica u 2011. godini govorila je mnogo o onome što je bilo i tek malo o onome što će doći. Prvi januar je tradicionalno praznik fudbala u Engleskoj, navijači razbijaju mamurluk na stadionima (zato su te utakmice još tiše od

prosečnog odsustva decibela na tribinama) i podrazumeva se da će tribine biti pune.

Na Enfildu je protiv Boltona – koji je čak i poveo, pogotkom Kevina Dejvisa, pre nego što Fernando Tores i Džo Kol okrenu – bilo najmanje deset hiljada praznih stolica. Govorilo je to i o premoru od onih političkih i ekonomskih zađevica koje su razjedale klub nekoliko godina, ali i o tome da će, ovog puta, poverenje navijača morati dobrano da se zasluži.

No možda najviše o totalnom krahu koncepcije Roja Hodžsona. Čak i kada je pobeđivao, a nije pobeđivao mnogo, njegov sastav nije delovao kao da zna šta radi, niti su igrači imali predstavu gde treba da stoje. Srpskim sportskim žargonom rečeno “iskusni sportski radnik” više je ličio na vuka kojeg su lovci toliko izmorili da može da ga dotuče i obična toljaga – što se i dogodilo, vrlo brzo, u vidu Blekburn Roversa – nego na poliglotu koji zna sve smicalice ovog sporta.

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (2): Majkl Oven, čudo u Dortmundu i dva Žerara Ulijea

Skoro deceniju kasnije, taj isti čovek stajaće na istom stadionu, ovog puta u delu predviđenom za gostujuće menadžere i, iako to tada neće znati, prvi čestitati Jirgenu Klopu na zvanično osvojenoj 19. tituli. A koliko mu grad nije prijao videće se i po tome što je, čak i posle korone, čak i duboko u osmoj deceniji života, izgledao fizički bolje nego u bilo kom trenutku dok je bio na klupi Liverpula.

Drugog dana pravoslavnog Božića 2011. Hodžson će napokon otputovati, a savetnici “New England Sports Ventures”, kako se tada zvala firma, napraviće možda i jedini mogući potez, ma koliko delovao populistički.

Na klupu se, dvadeset godina pošto je otišao sa tog mesta – iako iz Liverpula nikada ne bi mogao da ode – i duže od deceniju pošto je obavljao ikakav posao kraj ivice terena, vratio Keni Dalgliš.

Dalgliš je tolika ikona kluba da ne bi mogao da pokvari svoju reputaciju sve i da je izašao na prvu utakmicu u dresu Mančester junajteda i rekao svojim igračima da šutiraju na pogrešan gol, ma i tada bi mu se Kop poklonio, i zato jeste razumljivo bilo što je uprava posegla za njim.

Trebalo je vratiti navijače na stadion i pokriti promaju koja je i dalje duvala u strukturama kluba, i vertikalno i horizontalno i dijagonalno i u kovitlacu, a ko bi to bolje umeo od nekoga na pomen čijeg imena kreće plima nostalgije? (Zanimljivo je, i vrlo uporedivo, ono što je svega mesec dana pre toga uradila Crvena zvezda, kada je za šefa struke postavila Roberta Prosinečkog...)

No sve i da je bio naredan za moderni fudbal, teško da bi Dalgliš išta mogao da uradi, posebno u trenutku kada je, poslednjeg dana prelaznog roka, posle mnogo obrta i inaćenja, Liverpul napustio Fernando Tores.

Gazde nisu bile do kraja bez ambicije, što je pokazano preusmeravanjem novca koji je stigao u koferima Romana Abramoviča za pojačanja u špicu. Stigli su Luis Suarez iz Ajaksa i, u rekordnom transferu, Endi Kerol iz Njukasla, i malo je reći da su im se sudbine u klubu i u karijeri razlikovale...

Toresov odlazak boleo je i jer je rumeni dečak koji je odrastao pred očima navijača zaista bio njihov miljenik, no mnogo više jer je označavao kraj jedne ere, kraj proklamovanih ambicija, racionalni pozdrav od pomisli da bi Liverpul opet mogao da se umeša u borbu za titulu.

Zato su emocije bile povišene, puls na granici infarkta, zato je preko noći od Izabranog postao Juda.

Slatka osveta dogodiće se svega nekoliko dana po njegovom odlasku: Liverpul je gostovao Čelsiju, Danijel Ager će laktom udariti dojučerašnjeg drugara i to će izazvati aplauze i psovke i povike “Trebalo je da ostaneš u pravom klubu”; a Raul Meireles uspeo je da iskoristi jednu od svega dve šanse Liverpula i obezbedi tri boda na Stamford bridžu.

Dalgliš je doveo Kerola i Suareza, © AFP

Nešto kasnije, Liverpul će se izmiriti sa ljubljenim Nandom – možda, a i takav je mozak fudbalskog navijača, i zato što nikada posle Tores neće biti ni prineti onom Toresu koji je očarao Premijer ligu u crvenom dresu – i već 2015, u dobrotvornom meču koji su organizovali Džerard i Karager, čula se ona stara pesma o “dečku iz sunčane Španije”. Nije odmoglo ni kada se čula njegova istina o tom pretponoćnom begu Abramovičevim helikopterom.

“Niko mi, dok je trajala drama o dolasku novih vlasnika, nije rekao da želi da ostanem. Klub je bio u haosu. Svi dobri igrači su odlazili, tim je bio sve slabiji. Kada sam pitao sportskog direktora Damijena Komolija da li će dovesti nekoga, on mi je rekao da dovode Luisa Suareza, ali da moram i ja da ostanem, pošto Suarez nije igrač koji postiže mnogo golova. Suarez ne postiže golove? To govori mnogo o njima...”, ispovedio se Tores Sajmonu Hjuzu u knjizi “Ring of Fire”.

Tores nije želeo da ode: u ekipi je i dalje bilo dosta Španaca, bio je kralj grada, a tu mu se rodio i sin, ali gazde su i dalje tumarale.

“Onda su krenule da se pojavljuju priče u novinama. Pustili su mene da budem glavni krivac, izdajnik. A istina je da sam pričao sa svima njima, jedan na jedan, i da sam svima rekao da bih želeo da budem tu ukoliko postoji plan da opet budemo veliki. Niko mi nije rekao da treba da ostanem jer me žele i jer sam im potreban. Rekli su mi da treba da ostanem jer trenutno nemaju nikog drugoga...”

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (3): Španska revolucija, Istanbul, Atina...

Naredna sezona, prva cela sa Kenijem, doneće i trofej Liga kupa – iako je na jedvite jade, na penale, savladan drugoligaš Kardif – ali tek osmo mesto u prvenstvu, koje će biti okončano stravičnom serijom od devet poraza na 14 utakmica, među kojima su bili i kiksevi protiv Vest Bromviča i Vigana na Enfildu, Fulama i Svonsija u gostima, uz tek poneku svetlu tačku, poput het-trika Džerarda u gradskom derbiju u martu 2012.

Keni je krenuo da čisti ekipu od promašenih pojačanja – otišli su legendarni Pol Končeski, te Kristijan Poulsen, Filip Degen, Milan Jovanović – ali se i dalje trošilo nemilice i neplanski. Sedam miliona funti izdvojeno je za mladog Urugvajca Sebastijana Koatesa, isto toliko za okrugli stomak Čarlija Adama, čak 20.000.000 za Stjuarta Dauninga.

Pa ipak, da ste, do pre samo godinu dana, pitali nasumičnog navijača Liverpula koji je bio najgori Kenijev transfer, glasovi bi bili unisoni: šesnaest – verovatno uz dodatak “j...nih šesnaest!” – miliona funti za dvadesetogodišnjaka iz Sanderlenda po imenu Džordan Henderson.

“To je onaj što ne ume ni da hoda”, kako je to jednom rekao ser Aleks Ferguson...

Liga kup jeste bio trofej, i ostaće jedini sve do Madrida 2019, ali nije mogao da posluži kao dovoljno zamašan smokvin list da prekrije haotične rezultate u ligi i Keni Dalgliš je otišao.

Okej, bilo bi to previše pojednostavljeno objašnjenje. Ono što se stvarno dogodilo, i ono što je bilo posle, govorilo je mnogo o načinu poslovanja koterije oko Vernera i Henrija.

U Bostonu su bili svesni vrednosti i važnosti Kenija Dalgliša, ali do njih su dopirali brojni glasovi koji im se nisu dopadali. Keni je provodio previše vremena na terenu za golf, pričalo se, a na onom pravom terenu i na treninzima sve je padalo na pleća asistenta Stiva Klarka.

Mnogi igrači, isprva tiho, a onda sve glasnije, žalili su se da nisu uopšte mogli da razumeju šta Dalgliš priča, pošto je, uprkos tome što je četiri decenije živeo u Birkdejlu, i dalje govorio teškim glazgovskim akcentom. Jednako su umeli da ćućore da uopšte nisu pripremljeni za naredne protivnike. O akvizicijama smo već pričali...

Baš negde te godine, u svetu je bio veoma popularan film “Moneyball”, u kojem je igrao Bred Pit. Tumačio je ulogu Bilija Bina, generalnog menadžera bejzbol tima Okland Atletiks, koji je, u nedostatku novca, koristio napredne sisteme merenja i analize da skautira i dovodi igrače.

Brendan Rodžers, © AFP

Džon Henri, veliki ljubitelj bejzbola, obožavao je taj pristup i želeo je da Bina još 2002. privoli da dođe u njegov Boston. Kada mu to nije uspelo, odlučio je da imitira njegov pristup. Red soksi su napredovali iz godine u godinu, a Henri – rekosmo već da nije bio verziran za “soker” – želeo je da i njegov fudbalski klub poštuje ista pravila, i da se potencijalna pojačanja provlače kroz što više tabela.

Da bi to imalo smisla, bio je neophodan čovek koji će biti mlad, napredan, sklon računarima i tabletima i pametnim telefonima. I možda ne toliko nadobudan...

Postojala su dva “pika” na radaru Majka Gordona, koji se sve više pitao u hijerarhiji i koji je uručio zahvalnicu Keniju Dalglišu i otkaz sportskom direktoru Damijenu Komoliju. Potonjem je najviše zamereno što je odobrio dovođenje Endija Kerola uprkos sklonosti ka povredama koje dugokosog momka sa severa Engleske nikada neće prestati da muče.

Jedan je bio Roberto Martinez, mladi menadžer Vigana, koji je uz minimalni budžet u nefudbalskom gradu uspevao da se tuče sa mnogo izdašnijim klubovima i da igra atraktivno; drugi je bio Brendan Rodžers, koji se na sličan način nametnuo u Svonsiju.

Već tada, Gordon je bio svestan da postoji još jedno, možda i pravo, možda najpravije rešenje za Liverpul. On je stidljivo poželeo Jirgena Klopa, ali Liverpul je tada, i to na jedvite jade, uspeo da se vrati u drugo po važnosti evropsko takmičenje, dok se Nemac polako spremao za Englesku, ali ne za Liverpul već za Vembli, gde će igrati svoje prvo finale Lige šampiona.

Majk Gordon će u leto 2012. napraviti dva važna transfera. Jedan je mogao da donese, i zamalo jeste, titulu već u drugoj godini, i to je bio trenutak kada je, između ostalog i zahvaljujući tome što je imao plan napisan na 180 stranica i što je govorio o tome da je rođen za klub, na mesto menadžera doveden Severni Irac koji je napravio ime u Velsu, Brendan Rodžers.

Drugo pojačanje, na duže staze mnogo važnije – iako bi sada baš Brendan Rodžers ironično frknuo – bio je Majkl Edvards. Sada ga zovu “kraljem transfera” i sabiraju za koliko je miliona funti uspeo da zavalja “mrtvo tkivo”, ali Edvardsov put do slave i priznanja, posebno kada je na kormilu bio Rodžers, nije bio tako jednostavan.

Rodžers je, i pre nego što je stavio veštačke zube i počeo redovno da posećuje solarijum, odavao utisak čoveka koji je jako želeo da se dopadne, bilo nadređenima, novinarima, navijačima ili igračima. Kao i svi s takvim ambicijama, i on je umeo da deluje licemerno, a procep između onoga što govori i onoga kako se ponaša bio je gotovo opipljiv.

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (4): Šaka dolara, par kauboja i klub pred bankrotom

Znao je napamet da uči mudre citate ne bi li briljirao na konferencijama za medije, a umeo je i sebe da uzdiže preko svake mere.

Samo jedan od primera je kada je na sastanku sa osobljem kluba rekao da želi da svi budu jedna velika porodica, jer je i on “posvećeni porodični čovek”. Svega godinu dana kasnije, ostavio je svoju suprugu zbog mnogo mlađe devojke koja je radila na bukiranju karata u klubu. Iako to nije bio neki veliki tabloidni skandal, njegov kredibilitet bio je uzdrman. Za Skauzere važi da će vas prihvatiti čak i ako se ne slažu s vama, dok god ste iskreni, pa je Rodžers često izgledao kao da ne razume grad.

Drugom prilikom, u svlačionici je izveo jeftini bleferski trik sa tri koverte (“Držim u ruci koverte u kojima su imena tri igrača koji će nas sve izneveriti ove sezone. Nemojte da budete među njima...”), što je posebno šokiralo igrače, pre svega “staru gardu”.

Tih godina Liverpul je bio predmet sprdnje i zbog čudnog delanja na pijaci. Iako je Rodžers tvrdio da je krajnja odluka na njemu – kasnije će govoriti da nije bila – i iako je Majkl Edvards sve više ulazio u posao, u javnost je poslata slika da postoji neki “transfer komitet”.

Mi na ovim prostorima imamo asocijacije na “komitete”: grupa ljudi koja sedi, prepire se i ne odlučuje ništa – po principu, “ako hoćeš da nešto ne uradiš, a ti oformi radnu grupu” – a tada će i Premijer liga saznati da to tako može i da to tako ne biva.

Prve Rodžersove sezone Liverpul je završio kao sedmi, što je bilo tek za stepenicu više nego pod Kenijem, a u Ligi Evrope je ispao u prvom prolećnom krugu, od Zenita. Dovedeni su Fabio Borini, Danijel Staridž, Felipe Kutinjo (za siću, iz Intera), ali i čovek kojeg će, što mu ni do danas mnogi neće oprostiti, Rodžers nazvati “velškim Ćavijem”. Džo Alen, bradom i bradom...

Džerard je davao sve od sebe, Staridž pomalo tercirao, ali sem Luisa Suareza, kojeg su počeli da muče pundravci nalik onima koji su skoptisali Fernanda Toresa nekoliko godina ranije, i na kojeg je oko, između ostalog, bacio Arsenal, nije bilo drugog igrača koji bi povukao.

Naredna sezona bila je čudo, u svakom smislu. I danas je teško objasniti kako se zaista dogodilo da Liverpul dođe toliko blizu snu, na 25. godišnjicu od Hilzbroa.

Luis Suarez nije želeo da trenira, a sem toga je bio kažnjen zbog ujedanja Baneta Ivanovića i nije nastupio (čak i kada je Džerard uspeo da ga izmiri sa Rodžersom) na prvih šest mečeva; u klub su tog leta stigli Luis Alberto, Tijago Ilori, Jago Aspas, Mamadu Sako, Simon Minjole i Kolo Ture (i samo poslednja dvojica predstavljali su kakvu-takvu dodatnu vrednost), bio je na pozajmici i Viktor Mozes, ali je Liverpul igrao kao u transu.

Trideset jedan gol Luisa Suareza, 21 pogodak Danijela Staridža, 13 komada Stivena Džerarda, devet mladog Rahima Sterlinga, sa Kutinjom koji je vukao sve konce.

Liverpul nije kontrolisao mečeve te sezone, Liverpul nije kontrolisao ništa, a ponajmanje ludu urugvajsku glavu; samo bi izleteli na teren i u prvih petnaestak minuta jurcali kao ludi. A onda bi u narednih 75 jurcali još luđe, nekad i bezglavo, nekad i potpuno kontraproduktivno.

Bilo je tu 6:3 sa Kardifom, pa 5:3 sa Stoukom, pa 4:3 sa Svonsijem, pa 3:0 na Old Trafordu, 5:0 na Vajt Hart Lejnu. Bio je to bezumni trans za koji je Brendan Rodžers bio zaslužan tek nešto više od svakog poludelog navijača Liverpula koji se drznuo da veruje da je moguće.

Kada je na pet kola do kraja u još jednom ringišpilu srušen glavni rival Mančester Siti, a onda potučen i Norič, isto sa 3:2, činilo se da je sve rešeno i da će Brendan Rodžers, od svih ljudi, doneti toliko željeni pehar.

“Ovo ne sme da nam izmakne”, vikao je kapiten Stiven Džerard posle tog meča sa Sitijem.

Iskoristio je istu reč koja označava i klizanje...

Onda se na Enfildu, datum je 27. april 2014, ukazao Murinjo. Možete o Portugalcu pričati ovako i onako, ali njegov Čelsi na tom meču nije bio u najjačem sastavu – recimo, igrao je izvesni Mohamed Salah, koji nije ostavio preveliki trag u plavom delu Londona – i Liverpul je imao samo sebe da krivi.

Ovako je to zabeleženo na jednom drugom mestu:

Bilo je nečeg poetskog, gotovo pravednog, u tome što je taj poraz od Čelsija skrivio direktno kapiten. Što se baš on – a ne neki preplaćeni legionar, ne neki nesnađeni stranac, ne neki junoša kojem je data šansa da zablista – okliznuo i predao loptu Dembi za laganu egzekuciju.

Neko drugi ne bi podneo lavinu sprdnje koja je usledila; nekom drugom navijači bi zamerili dovoljno da mu obore samopouzdanje do Marijanskog rova i polako ga izguraju iz kluba; Džerard je dovoljno mudar da zna da nema velike ljubavi bez velike patnje, ni velikih dela bez strahovitih grešaka, da si najveći onda kada treba da usred oluje ustaneš iz blata, rukom nehajno skloniš beleg sa ramena, i kreneš dalje, uzdignute glave, neuplašen od mraka...

Da je Liverpul osvojio titulu, proklizavanje Džerarda i nemoć Suareza postale bi jednako ikonične fotografije kao ono previjanje od grčeva Džejmija Karagera u Istanbulu; da je Liverpul prekinuo dve i po decenije bola, Stivijevo "We go again" osvanulo bi na Benksijevim muralima; da je Liverpul učinio nemoguće, danas bi Šenkli i Pejsli odnekud zviždali slatkastu, srebrnu pesmu slavuja.

Desetak dana kasnije, Liverpul je igrao u Londonu i vodio 3:0 do 79. minuta. U obrnutom Istanbulu – od tada potiče i dovitljiva dosetka “Kristanbul” – Kristal Palas je postigao tri gola za 540 sekundi (sem Rodžersove naivnosti, jedan od razloga za takvu neopreznost ležao je u tome što su u tom trenutku Siti i Liverpul bili izjednačeni, ali su rivali imali gol-razliku +9, pa Liverpul nije prestajao sa napadima koji su doveli do javnog samospaljivanja).

Neki bi mudar čovek, nazovimo ga možda Jirgen Klop, rekao da je najvažnije kako se vratiti iz teškog poraza.

Lazar Marković se nije naigrao na Enfildu, © Reuters

Gledano tako, Brendan Rodžers nije bio mudar čovek. Suarez je tog leta otišao, Rodžers se sukobio sa “transfer komitetom” pa potom povukao – kada su mu umesto Benzeme, Kavanija i Falkaa, koje je označio kao prva tri pika, doveli Balotelija, pravio se da je to bila njegova želja, a onda se još hvalisao kako će moći da ukroti Marija – i prosuo novac na Emrea Džana, Lazara Markovića, Alberta Morena, Rikija Lamberta.

Došli su tu i neki igrači koji će u budućoj podeli karata imati rolu – Adam Lalana, Dejan Lovren, Divok Origi – ali još jedan problem s Rodžersom bio je da nije činio igrače boljima, sigurno ne onako kako će to činiti njegov naslednik.

Blamantno ispadanje u prvoj fazi Lige šampiona (u grupi sa Realom, Bazelom i Ludogorecom), svega šesto mesto, a ponajviše katastrofalnih 1:6 u Stouku na poslednjoj utakmici Stivena Džerarda, čiji je odnos sa Rodžersom već bio toliko pokvaren da za obojicu nije moglo biti mesta u Melvudu, polako su značili da menadžerovo vreme ističe.

O njegovom (makar tadašnjem) shvatanju fudbala govorio je i naredni prelazni rok, kada je besneo što su mu doveli tamo neko krilo po imenu Roberto Firmino, umesto Kristijana Bentekea kojeg je zaista želeo.

Početkom 2015, Liverpul je bio sastav koji opet ne ide nigde. Vest Hem ih je na Enfildu tukao 3:0, a u Liga kupu, takođe kod kuće, provukli su se na penale protiv četvrtoligaša Karlajl Junajteda, i to ne sa rezervnim sastavom. Mančester Junajted je dosolio sa 3:1, a 4. oktobra na Gudisonu bilo je 1:1 sa Evertonom.

Već uoči tog meča, sudbina Brendana Rodžersa, još jednog od menadžera koji će biti zanavek zaveden u kolonu “zamalo”, bila je zapečaćena.

Džon Henri, Tom Verner, Majk Gordon, Majkl Edvards i vrhuška Fenway Sports Group u dva dana organizovala je dve večere na Menhetnu. Na prvoj je specijalni gost bio Karlo Ančeloti. Italijan je bio šarmantan, pričao je o fudbalu, o vinu, o životu. Svi su te noći zadovoljni i nasmejani otišli kućama.

Narednog dana, niko od njih neće moći da spava od onoga što su čuli, od razdraganog iščekivanja budućnosti, iako je ova druga zvanica bila mnogo manje vična skupim restoranima.

Neobrijani tip iz ruralnog dela Nemačke, iz šumovitog juga, fan pank muzike i benda Die Toten Hosen, ali pun šarma, strasti, želje, harizme i voljan da svoju veliku reputaciju, svoj integritet, svoje ime i svoje srce stavi na kocku ne bi li tom ranjenom klubu podario radost.

Bio je to sudbinski susret, jedan od onih “klikova” – jer život često nije slagalica ni romantični film, koji se dešavaju jednom. I to ako imate sreće.

Liverpul je pronašao Jirgena Klopa. Ili je, biće, Jirgen Klop pronašao Liverpul.

Rekao je da zna šta je klub i kakva je njegova istorija. Rekao je da mu je drago što je tu. Rekao je da je normalan. Rekao je i ovo:

“Osvojiću makar jedan važan trofej ako budem ovde za četiri godine.”

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Kraj petog dela)