MOZZART ANALIZA: Umetnost na španski način

Španci su 1492. godinu, godinu u kojoj su sa svoje teritorije proterali Mavare, ali i kroz Nebrijino delo formirali zvaničnu "Špansku gramatiku", a ujedno i poslali Kristofera Kolumba na istraživački put oko sveta, označili kao početak državnog kulturno-umetničkog uzdizanja, koje je, u svom najsjajnijem i istorijski najvažnijem dobu trajalo gotovo dve stotine godina. Period koji je ljubitelj pisanja i poezije, Luis Hose Velaskez, nazvao "Zlatno doba", odnosno, na španskom "Siglo de oro", trajao je od 15. veka, a za njegov završetak se uzima godina smrti jednog od istorijski važnijih pisaca koje je Španija imala – Pedra Kalderona de la Barse koji je preminuo 1681. godine, 189 godina nakon što je "Zlatno doba", kao takvo, počelo.

"Siglo de oro" predstavlja jedan od najvažnijih perioda u istoriji španske države, umetnici, pisci, skulptori, vajari i slikari koji su bivstvovali tokom istog, vremenom su postali od istorijske važnosti, ne samo za državu Španiju, već i za čitav svet i njegovo kulturno i umetničko uzdizanje. Ipak, da period nije podrazumevao samo kulturno uzdizanje, pobrinula se i ekonomija, koja je doživela svoj procvat u tom periodu.

Kolumbovo otkriće Amerike i špansko eksploatisanje dobara sa novootkrivenog kontineta učinili su tu značajnu zemlju sve moćnijom. Pored zlata, srebra i bisera koje su doneli iz Amerike, prehrambene namirnice poput kukuruza, krompira, kakaa i duvana uticale su na vrtoglavi prosperitet Španije, ali i sve veći uticaj širom Evrope, pa i sveta. Stotinu osamdeset devet godina dug "zlatni" period Španije zlatan je jer je označio uzdizanje zemlje, a na posletku je učinio moćnijom i još uticajnijom nego što je bila.

Kako su od kraja 15. veka eksploatacijom viđenog i pronađenog na američkom tlu činili svoj uticaj sve većim i većim, tako su i od sredine 1970-ih godina shvatili da implementacijom izvorno engleskog, dorađenog i modifikovanog holandskog uticaja, u bližoj i daljoj budućnosti mogu da podignu i fudbal na veoma visok nivo, a potom "nateraju" sve da počnu da veruju u njega.

Ako neki između sredine 70-ih i 2008. godine to nisu mogli da urade u potpunosti, a da su rođeni na španskom tlu, onda je od te pomenute 2008. godine to neprestano počeo da radi Pep Gvardiola.

Toliko je uticajno počeo da prezentuje fudbalski uticaj koji je njegova rodna Barselona usvojila, da je za 15 godina aktivnog rada kao menadžer na vrhunskom nivou uspeo da promeni fudbal do te mere da je zbog njega fudbalu potrebna nova promena. Naterao je ljude da se oduševljavaju španskom lepotom, baš kao što je to špansko "Zlatno doba" kulture i umetnosti uradilo u periodu između 1492. i 1681. godine.

Španija je u tih 15-ak godina, ako to i ranije nije bila u određenoj meri, stvorila identitet – identitet svojih trenera. Trenera koje u poslednjih nekoliko godina sve više predstavljaju bivši proslavljeni igrači koji su svoje najznačajnije i najslavnije periode igračkih karijera provodili u učenju fudbala na španski način.

Ono što je De Servantesovo književno delo ili Kalderonova pozorišna kompozicija, to je Gvardiolin Mančester Siti protiv RB Lajpciga. Reprezent španskog stila. Prikaz principa i metoda koji je godinama usavršavan, mnogo puta prikazan i viđen, ali – i dalje podjednako lep i uspešan.

Ono što je baza kulturno-umetničkog izraza, to je Gvardiolinom Sitiju struktura i jasni principi po kojima se ista usmerava u odnosu na protivnika. Na Lajpcigov uski 4-2-2-2 ili 4-2-3-1 u defanzivi oblik, Gvardiola je odgovorio sjajnom 3-2-2-3 i 3-2-3-2 postavkom.

Šta ta struktura konkretno donosi Pepu Gvardioli? Kontrolu, manipulaciju i "mučenje" protivnika. Teranje protivnika da reaguje na njegovu ideju. Omogućavanje ekipi da generiše prednosti i time dovodi svoje igrače u dobre situacije.

Da, ovom postavkom na terenu, Gvardiola je hteo da na svoje štopere inicira pritisak krilnih igrača Lajpciga, da koristi desnog beka, Džona Stounsa, kao drugog centralnog veznog pored Rodrija, da iskoristi Erlinga Halanda između dve desetke i tako i u tom delu terena ostvari brojčanu prednost protiv dva centralna vezna igrača Lajpciga (stvarajući numerički odnos 3 na 2).

Kroz gomilu ovakvih strukturalnih adaptacija možemo proći ukoliko posmatramo pojedinačne utakmice, a nekad čak i poluvremena Mančester Sitija. Iz ugla španske ideologije zasnovane na Pozicijama i zonskom napadanju (a Pep Gvardiola jeste jedan od najčistijih protagonista Pozicione igre), to je uvek veoma interesantno, međutim... Da bi svoj uticaj ostvario idealista kakav jeste rođeni Katalonac, Pep Gvardiola, on je morao biti perfekcionista. Ovaj Mančester Siti jeste uzdizao perfekcionista.

Lepota perfekcionizma je u načinu funkcionisanja, ne samo finalnoj izvedbi nečega. Perfekcionizam je u detaljima, a detalji u Gvardiolinoj ideologiji su u momentima. Lepotu koju vidimo u slikama španskih slikara, Pepov tim je protiv Lajpciga na španski način definisao izuzetnim tajminzima, pravovremenošću, preciznošću u čitanju momenata i dešavanja i reagovanju na iste, potom i u egzekuciji datih situacija - rešavanju u skladu sa principima po kojima treniraju. To je Pep Gvardiola i to je razvitak njegove ideologije.

Filozofski gledano, Mančester Siti prostoru i vremenu pristupa statički (Pozicija) i reaktivno (Tajming). Gvardiolin cilj je da jasno definisanu strukturu što fluidnije poveže. S obzirom da svako od igrača ima jasne prostore unutar strukture, cilj je povezati prostore i delovanje igrača unutar njih. Kako bi se oni povezali, a ostali pravilno popunjeni, reakcije i delovanje igrača u njima moraju biti pravovremeni – odnosno u dobrom tajmingu. Tajming je jedan od ključeva Pozicione igre.

Tajming u pojavljivanju i pružanju podrške igraču ka kojem ide lopta – trenutak ubrzanja i približavanja, odnosno nuđenja kao opcije za naredni pas mora biti dok je lopta na metar do dva od igrača koji će izvesno primiti loptu.

Tajming za pogled preko ramena, jedno od najvažnijih oružja svakog fudbalera, koje omogućava daleko bolju orijentaciju na terenu i svest o dešavanjima na delovima terena koje igrač u datom trenutku ne vidi konstantno frontalnim pogledom.

S obzirom da pogled preko ramena podrazumeva sklanjanje primarnog vizuelnog fokusa sa lopte u intervalu od nešto manje od jedne do 1.5 sekunde, on se izvodi dok lopta putuje ka igraču koji će (kada to postane jasno) izvesno primiti loptu – odnosno dok tom igraču lopta nije na nozi, s obzirom da tada fudbaler koji može biti opcija za dobijanje narednog pasa mora da bude pogledom povezan sa loptom, kako bi bio svestan njene naredne putanje.

Kompleksnost modela igre je u stalnom širenju konteksta situacija. Ukoliko uzmemo u obzir da su gore istaknuti tajminzi esencijalna stvar čak i u opštoj edukaciji igrača u mlađim uzrasnim kategorijama, njihova primena se usavršava u odnosu na potrebe kolektiva, odnosno načina igre.

Tako dolazimo do jednog od najvažnijih segmenata španskog fudbalskog "Zlatnog doba" – igre na trećeg čoveka; odnosno pronalaženje slobodnog igrača iza protivničke linije ili u prostoru iz kojeg je pritisak protivničkog igrača došao. Tajming je i u tom kontekstu neizmerno važan faktor.

Pritisak prema igraču koji dobija loptu (Nejtan Ake) dolazi od igrača koji je prethodno bio najbliži Džonu Stounsu – to znači da u trenutku Stouns ostaje nepokriven, iako jednim direktnim pasom ne može da se dođe do njega.

To je znak za jednog od saigrača iz sledeće linije (u ovom slučaju Rodri) da se demarkira i pojavi kao opcija preko koje slobodan igrač može da se pronađe zaobilaznim putem. Prvi pas ide ka (u ovom slučaju) Rodriju, on je drugi igrač, ponaša se kao neko ko povezuje Akea i Stounsa koji tako postaje treći igrač – čime se dobija igra na trećeg.

Sinhronizacija je možda jedna od najvažnijih reči u fudbalu.

Način, koncept isituacije koje se sinhronizuju se svakako razlikuju, ali oplemenjivanje jednog modela igre u velikoj meri leži upravo u toj reči. Sinhronizovanjem principa kroz trening se postiže fluidnost, posledično i brzina izvođenja. Dva izuzetno važna faktora.

Pored sjajnog tajminga za nuđenje opcije (Gundogan) koja može da pronađe igrača koji je postao slobodan i nepokriven (Stouns), primer ispod sjajno pokazuje jedan važan princip Pepa Gvardiole koji kaže da igrači ne bi trebalo da se kreću previše za loptom, već da u određenim prostorima čekaju da ona dođe do njih.

Tako Mančester Siti, malo pre pomenutim povezivanjem prostora, povezuje igrače i dovodi loptu do njih, umesto da oni idu ka njoj.

Stouns je krenuo da se demarkira i nudi tako da štoper može da ga vidi i pronađe, ali je svojim pojavljivanjem Gundogan pokazao kako Gvardiola zapravo želi da dovede loptu do Stounsa. Ne tako što će Stouns napuštati svoju zonu.

Još jedan veoma sličan primer pomenutog:

"Skoro je nemoguće braniti igru na trećeg čoveka".

To je rekao jedan od učenika Pepa Gvardiole, jedan od mlađih protagonista ideološkog stabla jedne fudbalske ideologije, aktuelni trener Barselone – Ćavi. Ne može se reći da je ovo što je rekao netačno. Štaviše.

Ćavijeva Barselona je, naročito u početnoj fazi njegovog boravka na klupi katalonskg tima bila prepoznatljiva po planiranim i treniranim situacijama igre na trećeg igrača.

Jasni principi, oni koje je nasledio od učitelja, Pepa Gvardiole, a kasnije ih modifikovao i svojom interpretacijom primenio.

Ključ je u reagovanju i prepoznavanju momenata, situacija i tajminga. Igrač koji se traži je onaj koji je primarno bio markiran od strane protivnika koji je izašao u pritisak na igrača sa loptom – taj, primarno markirani igrač, postaje slobodan. Sada treba naći način da se do njega dođe. Do njega se, pak, dolazi u zavisnosti od toga na koji način je protivnik izašao u pritisak, koju liniju dodavanja on dozvoljava i ka kome pokušava da zatvori pas.

Još u mlađim kategorijama, kako bi svoje fudbalere učinili funkcionalnim da razumeju umetničke poruke španskog fudbala, treneri igrače uče da čitaju ovakve situacije i prepoznaju šta im je potrebno da, unutar zahteva i principa, pronađu rešenje. To je deo španske fudbalske umetnosti, a sada već i kulture; jedan od njenih zaštitnih znakova.

POŠTUJ STRUKTURU I MODEL, PROČITAJ GA, REAGUJ I BUDI RAZNOVRSTAN

To su neki od osnovnih, opštih postulata Pozicione igre.

Ukoliko gledamo Mančester Siti Pepa Gvardiole, maltene od trenutka od kada je španski (ili kako bi on verovatno više voleo – katalonski) menadžer došao u plavi deo Mančestera, ekipa je evoluirala, stalno napredovala, to radi i dalje, međutim – kada ih gledamo po ciklusima, kroz različite periode tog, sada već više od 6 i po godina aktuelnog projekta, Mančester Siti je imao i različite prepoznatljive momente koji su krasili njihovu igru.

U određenom periodu ste mogli gotovo da nacrtate na koji način Mančester Siti stvara veliki procenat svojih prilika ili, u krajnjem slučaju, postiže golove. Neki sledeći period donosio je određenu varijaciju na temu. Sledeći nešto novo. Gvardiola se kameleonski adaptirao na reakcije protivničkih trenera koji su tražili recept da njegovu (re)inovativnost zaustave i učine manje efikasnom.

Uvek je nalazio rešenja, a situacije koje je u poslednjih 6 godina primenjivao sa svojim timom, popularizovao je do te mere da danas veliku većinu principa na kojima je utemeljena njegova ekipa možete videti na bilo kom kontinentu, u najrazličitijim mogućim timovima i uzrastima.

Temelj njegovog uspeha je u tome što situacije koje njegov Mančester Siti sada kao mašina precizno izvodi – i dalje bivaju uspešne i sredinom marta 2023. godine, a čak iako svi znaju model, Lajpcig i dalje ne uspeva da spreči Gvardiolin tim da bude uspešan u tome što radi već veoma dugo.

Da bih uveo priču u taj deo – moraću prvo da vas nateram da zamislite sebe kako boravite u trening kompleksu Mančester Sitija. Vreme možda nije idealno, možda pada kiša, mada ne možda, vrlo verovatno pada kiša, pozivaju vas da dođete da gledate trening Mančester Sitija. Dolazite na teren i prvo što zatičete je drugačiji teren – iscrtan teren, obeležen teren.

Pitate se zašto? Gvardiola je sam to rekao, pa je najbolje direktno preneti njegove reči:

"Većina ljudi veruje da postoji samo zonsko branjenje, ali to nije tačno: postoji i zonsko napadanje. Kada su tvoji napadači daleko od lopte, čekajući da ona dođe nakon serije dešavanja i akcija, to je zonski napad; napad zonu po zonu. To zovemo pozicionim napadom, ali u realnosti, to je zonski napad. Poenta nije ići po loptu, već čekati je da dođe u određenu zonu".

Da bi se zonsko napadanje ostvarilo, Gvardiola tokom trenažnog procesa svoje igrače stavlja u uslove i kontekst u kojem želi da se oni nađu tokom utakmica – da budu pozicionirani u određenim prostorima i da njih pravilno okupiraju. Tako je esencija španske umetnosti u fudbalu zapravo ne samo zona, već sektor, pozicija, prostor, a na posletku – veoma važno – koridor:

Crvenom bojom označeni koridori između boka i centralnog dela terena, takozvani međukoridor(i) – na neki način simboli Gvardiolinog perioda u Mančester Sitiju.

Rekli smo da je u različitim fazama svog boravka u Mančesteru, Gvardiolin tim postajao prepoznatljiv po različitim specifičnim situacijama koje kreira i naposletku napada.

Posebno se isticao u napadanju i ulaženju u završne situacije ili situacije za odigravanje završnog pasa, upravo iz pomenutih (među)koridora.

U ovom trenutku, u sezoni 2022/2023, koju je Gvardiola konceptualno naslonio na neke prethodne, to se odnosi na momente prenosa težišta napada i prelaska na stranu na kojoj su brojčani odnosi manji, ali u korist Mančester Sitija. Gvardiolin tim poznat je po dolasku u 2 na 1 brojčane situacije protiv protivničkog beka; situacije koje uglavnom rešavaju sjajno, ali i raznovrsno.

Da bi jedna strana terena bila brojčano manje opterećena, ona druga, razumljivo, mora biti opterećena većim brojem igrača.

Pozicija, u ovom slučaju Kevina de Brujnea, od ključne je važnosti. Napadanje protivničkog suprotnog beka je meta Gvardiolinih timova. Protivnički bek, u ovom slučaju Raum, mora da vodi računa primarno o De Brujneu, čime jednog igrača svesno ostavlja sa više prostora.

Taj igrač je u Gvardiolinom timu krilo, koje, čak iako je daleko od lopte, drži maksimalnu širinu, pozicionirajući se gotovo uz aut-liniju.

Kada krilo dobije loptu, bek ponovo dolazi u problem, koga i kako primarno braniti – izaći na krilo ili braniti pas po dubini, prema ofanzivnom veznom.

To su momenti ubrzanja igre i promene ritma poseda Mančester Sitija. Momenti kada (i kako) ulaze u završnu trećinu, a uglavnom i u šesnaesterac protivničkog tima.

Tamo ih, uglavnom čeka još jedna principom određena situacija – popuna druge stative (uvek osetljive zone za ekipu koja brani svojih šesnaest metara) i brojčana superiornost u tom delu kaznenog prostora (veoma često su to situacije 3 na 2).

Da, sjajno izvedena sekvenca poseda. Odlično osmišljena, odlično odrađena, efektna i planirana. Međutim, kvalitet Mančester Sitija je što istu izvode gotovo na svakom meču – sa podjednakim uspehom.

"Ukoliko se nešto ponovi više od dva puta – to nije slučajnost, to je pravilo".

Pep Gvardiola je idealista, ali i perfekcionista. U njegovom svetu, ali i kompleksnom krugu kakav je fudbal, jednoličnost brzo biva ogoljena i gubi na značaju. Zato je Gvardiolin tim morao postati kameleon, prilagodljiv, raznovrstan. Jedno rešenje nije dovoljno. Jedan koncept, princip i više rešenja iz njega – daleko su primenljivija i prihvatljivija stvar. To je i slučaj sa španskim fudbalskim trenerima.

U sezonama 2018/2019 i 2019/2020, Mančester Siti je kao prepoznatljiv metod koristio takozvane rane centaršuteve (centaršuteve koji su van visine šesnaesterca) upućene iz prvog dodira, upravo iz malo pre pomenutog međukoridora.

Metod je postao toliko popularan da se danas na različitim nivoima fudbalske planete taj tip centaršuta i način dolaska u takvu situaciju naziva "Gvardiolin centaršut" ili "De Brujne centaršut", s obzirom da je najveći broj situacija i centaršuteva za Mančester Siti na taj način upućivao upravo Kevin de Brujne.

Zašto je Gvardioli važna raznovrsnost? Odgovor će dati slika ispod:

Jedan momenata po prenesenoj lopti na brojčano manje opterećenu stranu, tri osnovna, a izvesno i više rešenja. Prema teoriji Pozicione igre, što većim brojem situacija ekipa planski dominira, verovatnoća uspeha i dolaska u kvalitetnu priliku postaje veća.

U pomenutom periodu koji je započeo čak i nešto pre sezone 2018/2019 (recimo od 2017. godine), Mančester Siti je u velikom broju situacija završna dodavanja u šesnaesterac slao na sledeći način:

Dijagonalna udaljenost krila i ofanzivnog veznog fudbalera, koji nadolazi sa strane jače noge (desna strana – desna noga, leva strana – leva noga) 5-7 metara ispred šesnaesterca i priprema se za ulazni centaršut na drugu stativu.

Moć koju je Mančester Siti pokazao protiv Lajpciga u revanš meču 1/8 finala Lige Šampiona ima duboki kontekst. To je moć uticaja španske škole, španskog trenera, ali je ona i prikaz uspeha modela koji je zavladao svetom – s obzirom da zbog svojih postulata daje rezultata. Pored svega pomenutog, španski fudbalski izraz je I daleko više od ovoga – u stilu mozaik kreiran sistem koji ima veoma čvrst koren I veliku vrednost, koja se mora poštovati kako god na nju neko gledao. A svi znamo da je lepota u oku posmatrača.

Piše: Albert MORGAN, fudbalski analitičar i pomoćni trener.