Možda je to Milojev recept: Veruješ da te Zvezda ne melje, a za dva minuta si samleven

Baratalo se uoči trećeg okršaja Crvene zvezde i Partizana podatkom da su u prethodna dva susreta ovog proleća crno-beli samo 13 minuta bili u rezultatskom zaostatku. Nije im to, međutim, donelo željene ishode jer je u martu bilo 2:2, a pre tri dana 3:2 za crveno-bele.

S jučerašnjih 2:0 za Crvenu zvezdu potvrdilo se da je to, ipak, više bio pokazatelj Zvezdine odlučnosti i strpljenja da dođe do svog cilja. Imajući u vidu broj propuštenih prilika Milojevićevih igrača, pravo je čudo što je vođstvo crveno-belih tako kratko trajalo u dva prvenstvena susreta sa Partizanom koji su rešavali šampionsku trku.

Slično je bilo u sredu uveče u meču polufinala Kupa Srbije. Partizan je bolje otvorio utakmicu, izašao s visoko postavljenim linijama, ali nije umeo to da iskoristi. Imali su gosti veoma dobre šanse preko Kalulua, Goha i Baždara, međutim, raspoloženi Glazer, Dragović i Mijailović sigurnim intervencijama ulivali su samopouzdanje svojim kolegama iz napada.

Kako je vreme prolazilo, Crvena zvezda je postajala sve sigurnija i dominantnija na terenu. Protivnik je primoran da se povuče, a nagrada je stigla u vidu dva brza pogotka kojima je rešeno pitanje pobednika.

Nisu crveno-beli paničili usled dobrog starta rivala i nekoliko opasnih napada po gol. Sačuvali su koncentraciju i nastavili da igraju kao što su zamislili. Baš kao i u većini mečeva pod vođstvom Vladana Milojevića, ne samo ovog proleća već i u njegovom prvom mandatu na klupi Crvene zvezde.

Nije odlika stratega iz Aranđelovca da njegova ekipa juriša na gol protivnika i "melje" od starta utakmice. Mnogo je bitnija Milojeviću stabilnost u igri i koncentracija od prvog do poslednjeg minuta. Videlo se to i sinoć. Nakon nespretne reakcije Aleksandra Filipovića i sjajnog pogotka Pitera Olajinke crveno-beli su imali nekoliko sjajnih prilika da nokautiraju grogiranog rivala, posebno početkom drugog poluvremena, ali nisu ih iskoristili. Nije to unelo nemir u redove domaćina, odbrana je ostala pribrana do kraja i rutinski meč privela kraju.

Tako je bilo u sredu protiv Partizana, deset dana ranije protiv Železničara (3:0, prvi gol u 45. minutu), početkom aprila u Surdulici (2:0, prvi gol u 76. minutu), u martovskom okršaju sa navećim rivalom (2:2 nakon što je Partizna izjednačio u finišu prvog, a poveo početkom drugog poluvremena; uz 27 šuteva crveno-belih u toj utakmici), te protiv TSC-a u Bačkoj Topoli (3:1 nakon što je domaćin izjednačio u 61. minutu).

Voleli bi navijači Crvene zvezde da njihov tim uvek igra na nivou evropskog i svetskog šampiona s početka devedesetih godina prošlog veka i lepršavom i atraktivnom igrom već nakon desetak minuta vodi sa 2:0 protiv koga god da igra, ali to i nije baš realno. Posebno ne na međunarodnoj sceni.

Mečevi sa Partizanom ovog proleća pokazali su da je Crvena zvezda i ove sezone dominantna na domaćoj sceni, ali i da će za novi izlazak u Evropu, bilo da se radi o Ligi šampiona ili Ligi Evrope, biti potrebna bolja igra u napadu. Veliki broj promašaja u takvim utakmicama uglavnom skupo košta.