Hladna glava i vrelo srce

A, zar za nas nije? Ako je suditi po raspoloženju u srpskom timu i ambijentu oko njega, reklo bi se da – nije. Nema udaranja u talambase, pozivanja na istorijske nepravde, ne tutnje ratni bubnjevi oko Orlova, ne nabija im se na nos da moraju oni da ispravljaju neke krive Drine. I dobro je što je tako.

Valjda su neke lekcije naučene, iz prethodna dva tenzična meča sa Švajcarskom na Svetskim prvenstvima. Tamo gde je glava bila vrela, Srbija je izašla sa terena pognute glave. Možda u Ligi nacija ulog nije bio isti, ali čim su Orlovi batalili sve drugo i koncentrisali se samo na teren – pobedili su.

Srbija na papiru ima bolji tim od Albanije. I sigurno iskusniji za ovako tenzične utakmice. Naučili su Piksijevi puleni kako da isključe galamu koja odjekuje oko terena i da hladne glave, ali vrelog srca, krenu po bodove. Tu su definitivno u prednosti u odnosu na rivala, kojeg je zapljusnuo takav talas visokih očekivanja da su poslednjih dana čak i čelnici Saveza počeli da spuštaju loptu pričom kako toliki pritisak može samo da naškodi ekipi. Nije zanemarljiv ni podatak da u Ligi nacija Albanija kod kuće nije pobedila nikog: izgubila je od Gruzije i Ukrajine, remizirala sa Češkom. Taj crni niz prekinula je tek protiv Andore na startu kvalifikacija.

Kod ovakvih utakmica početni scenario je uvek isti: nošen hukom sa tribina domaćin će da navali od prve sekunde. Ako do 15. minuta ne postigne gol, talas samopouzdanja počinje da mu se ispumpava i kreće da hvata nervoza. Svakim minutom koji odmiče sve veća. A, onda bi na scenu mogli da stupe Mitrović glavom ili Vlahović levom ili Gudelj sa distance, Pavlović iz prekida... Kako god, samo da uđe u mrežu.

I da se hladne glave, vrelog srca i čeličnog pogleda tri boda spakuju za poneti. Kao nekad u Elbasanu. Samo sada - valjda smo pametniji - sa srećnijim krajem tamo u novembru.