Monakovo pojačanje za Orliće: Voli duel toliko da plaši i trenera

Goran Grkinić, sada već bivši koordinator Fudbalskog saveza Srbije za mlađe selekcije govorio je o njemu još u novogodišnjem intervjuu za Mozzart Sport. Tada se pandemija korona virusa isprečila, ali sada će Dejan Kuzmanović, 17-godišnji defanzivac Monaka, konačno dobiti priliku da debituje u dresu Srbije. Klub iz Kneževine je potvrdio da je momak rođen u Lionu dobio poziv da zaigra za U17 selekciju u prijateljskim mečevima sa Bosnom i Hercegovinom 20. i 22. aprila u Zenici.

Sve to i nije tolika novost, očekivalo se, ali valja ovde napisati koju reč o mladom fudbaleru koga su u Fudbalskom savezu Srbije videli i kao opciju na deficitarnoj poziciji desnog beka, iako je on primarno štoper. Sa inače prilično zanimljivom životnom pričom.

Rođen je u Lionu, ne samo on, već i njegov otac, Srbin. Majka Albanka, ali ljubav ne zna za nacionalnost. Mada je Kuzmanović uvek znao da hoće da igra samo za Srbiju.

“I baba i deda su mi Srbi, a otac je rođen u Francuskoj, kao i ja. Odrastao sam sa roditeljima iz različitih kultura i zemalja. U krvi sam ipak Srbin, iako sam odrastao kao Francuz. Ponosan sam na svoje korene i bila bi mi čast da nastupam za Srbiju”, govorio je Kuzmanović za Monakov sajt još kada je prvi put dobio poziv sa Terazija.

Srpski sinovi na putu kući: Od Lajpcigovog Samardžića, preko Ajaksovog kapitena, do sinova Džodića i Bajčetića

A čime je zaslužio taj poziv? Objašnjava Manu Dos Santos, njegov trener u Monakovoj U17 selekciji.

“On je neko ko zaista voli da brani. Njegov prvi kvalitet je duel igra. I baš na tome mora najviše da radi, jer toliko voli duel da mora da ovlada svojim intervencijama. Jer to što on ima je retkost u današnjem fudbalu. Ima mnogo defanzivaca koji se oslanjaju samo na anticipaciju, na oduzetu loptu, ali nemaju tu ravnotežu, ni snagu u duelu sa protivnikom. To je Kuzmanovićev kvalitet. Ali naravno ima prostora za napredak, taktički, u igri, u postavljanju”.

Duel je dakle najveći Kuzmanovićev kvalitet i u Monaku su odavno svesni da je to posledica njegovog balkanskog temperamenta. Toliko izraženog da ga je nekad teško kontrolisati.

“Za Slovene često kažu da su vrele krvi. Takav je i moj temperament od malih nogu. Prihvatam samo pobede, ne dozvoljavam sebi da pružim išta manje od onog najboljeg”, decidiran je Kuzmanović.

Priznaje ipak da nije uvek bio takav. Isprva čak nije ni voleo fudbal, ali ga je otac ipak odveo u Viljerban, predgrađe Liona, i klub AS Tonkin. Tamo je zavoleo “bubamaru”.

“Bio sam prilično stidljiva osoba, zatvoren u sebe. Previše stidljiv čak. Ali promenio sam se. Sada sam borac”.

I morao je, pošto je već sa 13 godina otišao u omladinsku akademiju Dižona.

“Sa 13 godina sam se osamostalio. Zaista sam rano otišao iz kuće. Morao sam da sazrim. Te godine su me formirale kao ličnost”.

Sada samo sanja dan kada će postati profesionalni fudbaler. A kakav bi voleo da bude fudbaler?

“Od današnjih igrača uzor mi je Serhio Ramos, ali pre njega – Nemanja Vidić. Pre svega jer je Srbin kao i ja. To su defanzivci jaki u duelima, čisti. Pride su tehnički sjajni, lideri njihovih timova i na terenu i u svlačionici”, iskreno će Kuzmanović.

Dug je put pred njim. Početak je ipak dobar.