Srpski sinovi na putu kući: Od Lajpcigovog Samardžića, preko Ajaksovog kapitena, do sinova Džodića i Bajčetića
Vreme čitanja: 9min | uto. 29.12.20. | 08:43
Lazar Samardžić, Mateja Milovanović, Stefan Bajčetić, Darijan Maleš, Dejan Tetek, Goran Babić, Sava-Arangel Čestić, Jan Karlo Simić, Džejson Prodanović, Dejan Kuzmanović i još mnogo, mnogo igrača koji bi mogli da predstavljaju budućnost srpskog fudbala
Poslednji dani tumorne 2020. godine. Utakmica je bivalo sve manje, sve više priča o aktivnostima klubova na fudbalskoj pijaci. Jedan je posebno odjeknuo, jer sve nas je zatekao. Stefan Bajčetić, sin nekadašnjeg fudbalera Crvene zvezde Srđana Bajčetića, prvo je bio na meti Mančester junajteda samo da bi se koji dan kasnije ispostavilo da će ipak iz Selte u Liverpul. Pitanja su se sama nametala: ko je taj mali i da li igra za Srbiju? Onda su se oni sa dužim pamćenjem setili odmah i slučaja Gorana Babića, koga je samo dva meseca ranije ugledni Gardijan svrstao na spisak 20 najtalentovanijih fudbalera premijerligaških klubova.
I logično se opet nametnula tema: koliko Srbija brine o sinovima sa inostranom adresom u ličnoj karti? Te ko bi od svih njih mogao da u budućnosti zaigra za Orlove, bar u mlađim selekcijama?
Izabrane vesti
Pokušali smo da pronađemo odgovore na neka od ovih pitanja. Od koga drugog no od Gorana Grkinića, koordinatora za mlađe selekcije u Fudbalskom savezu Srbije, koji je sastavio dugačak spisak srpskih imigranata koji iz senke grade put ka velikoj sceni. Grkinić za Mozzart Sport kaže da javnost nije ni svesna koliki je to posao, jer iako je samo par imena privuklo širu pažnju na još nedovršenom spisku ima već 100 imena!
“I to su samo Nemačka, Austrija i Švajcarska gde objektivno igra najveći broj naših fudbalera sa stranim pasošima. Češljali smo prve, druge, omladinske i kadetske lige, morali smo od negde da krenemo, iako znamo da nas ima dosta i u Danskoj, Švedskoj, Francuskoj, čak i Španiji... Tu su naravno i lični kontakti, svi već znate koliko nam je Veljko Paunović pomogao da u naše jato privolimo Redingovog Dejana Teteka. Verovatno ćemo ovaj spisak da udvostručimo, kad dođu još igrači iz drugih zemalja, pa i oni koji možda imaju strana prezimena, ali srpske korene ili perzimena po kojima ne možeš da zaključiš da su Srbi (primeri su recimo braća Luka i Filip Fraj ili Leon Sopi, prim.aut)”, kaže Grkinić na početku razgovora za Mozzart Sport.
Neće naravno svi sa spiska izrasti u kvalitet za reprezentaciju, ali nije baš ni da je potraga bila uzaludna. Samo sa jednog, februarskog sastanka sa roditeljima pojedinih fudbalera iz Austrije – prvog takvog u organizaciji FSS, pored Grkinića prisutan je bio i Dušan Gelić, već godinama jedan od najbitnijih operativaca u Savezu – dogovorena su dva nova dolaska. U Beču su “da” Orlovima rekli vezisti Andrej Stevanović (2004. godište, Admira) i Andrija Milosavljević (2003, Austrija).
A na spisku želja su i golman Nikola Šarčević (golman 2004. godište, Rapid), te brat mu Ivan (2001, Volfzburg, standardni U19 reprezentativac) Filip Ristanić (2004. Admira, najbolji strelac omladinske lige Austrije i U16 reprezentaivac), Stefan Radulović, Marko Dijaković, Dragoljub Savić, Danilo Mitrović...
PRIORITETI SAMARDŽIĆ I MILOVANOVIĆ
Hajmo ipak o “ekskluzivcima”, odnosno momcima za koje već i šira javnost zna.
Prošle zime sportski direktor FSS Vladimir Matijašević je slavodobitno objavio da su dogovoreni braća Nemanja i Nikola Motiku iz Bajerna, sad je naravno najveća “bitka” oko dvojice igrača. Prvo oko Lazara Samaradžića, koji je prošlog leta potpisao za Lajpcig, te oko Mateje Milovanovića o kome ste još 1. januara 2020. mogli da čitate na stranicama Mozzart Sporta. Dva prioritetna zadatka za FSS. Uz već pomenutog Bajčetića sa kojim je takođe nedavno ostvaren inicijalni kontakt.
“Od Milovanovića smo videli sjajne stvari, otac je čak igrao pre dve decenije u reprezentaciji sa Sašom Ilićem. Strašan potencijal, 2004. godište, igra štopera, kapiten je reprezentcije u Ajaksu. Iz neformalnih razgovora sa ljudima iz kluba vidim da ga planiraju za prvi tim kroz godinu ili godinu i po. Sa ocem razgovaramo već šest ili sedam meseci, Milan Lešnjak ga vidi u starijoj selekciji, ali i Holandija ozbiljno računa na njega”.
A kad je Samardžić u pitanju...
“Već godinu dana smo u redovom kontaktu sa ocem Mladenom. Veliki su Srbi, ali bi problem mogao da bude taj što je Lazar pre četiri ili pet godina bio na razvojnom turniru u Staroj Pazovi i posle ga više niko nije ni zvao, a on je u svom uzrastu jedan od top 10 igrača u Evropi. Porodica je naravno bila malo revoltirana. Mi ga vidimo u U21 selekciji, uveren sam da bi, ako nastavi da se razvija ovako, mogao brzo da zaigra i za A selekciju, ali nije još odlučeno. Ofanzivni vezni, rođen je u Nemačkoj, razmišlja nemački, strašan igrač”.
U ovom slučaju pad vidimo i koliko je Srbija ranije zapostavljala svoje sinove odbegle “preko grane”. Nije samo Samardžić imao loša iskustva.
“Žale nam se roditelji, bilo je recimo slučajeva da im se neki ljudi predstavljaju kao posrednici Saveza, nude svašta, traže svašta, pa se razvilo nepoverenje. Zato mi komuniciramo samo direktno sa roditeljima i decom. Ništa menadžeri, sa njima ne pričamo”.
BUNJEVČEVIĆEVA ČETA LEGIONARA...
Nisu samo Samardžić i Milovanović ovako “opipljiv” reprezentativni materijal. Recimo, Inter je prošle sezone dao 4.000.000 evra – ako uračunamo i bonuse – za 19-godišnjeg napadača Lucerna Darijana Maleša, mada se on nije naigrao na pozajmici u Đenovi. Ali zato...
“Poziv je prihvatio Sava Čestić, on već standardno igra Bundesligu u dresu Kelna. Iz Šida porodica, isto ranije pozivan na okupljanje pa ga niko nije godinama zvao. Rođak oca Save, Petar se zove, igrao je ranije sa Ilijom Stolicom u Zemunu. Sad pogledajte samo tu generaciju, U21 selekciju, Čestić, Strahinja Pavlović, Ivan Ilić, bože zdravlja Lazar Samardžić, pa Dušan Vlahović, Filip Stevanović, to je ozbiljan potencijal i za A tim u doglednom vremenu”.
Izbor urednika
Najviše ih je ipak u mlađim selekcijama. U 2020. u generaciji kod selektora Saše Ilića, jer je ove godine ona imala najviše okupljanja, dok je samo U21 selekcija Ilije Stolice igrala takmičarski fudbal. Svi ostali kvalifikacioni turniri su pomereni za 2021.
“Zanimljiv je recimo primer Mihaila Stefanovića, ofanzivno vezni, igra za Cirih. Otac nam je poslao neke utakmice, dopao nam se, a na tim snimcima smo zapatili i Andreja Trifunovića, preko Mihailovih roditelja smo dobili kontakt, oduševiili su se ljudi kad smo zvali. Obojica su standardni reprezentativci kod Ilića”.
A kod Mirka Bunjevčevića (godište 2005) prava mala četa legionara.
“Tu je novo lice Jan Karlo Simić, štoper U17 selekcije Štutgarta, bio je na nekim nezvaničnim okupljanjima reprezentacije Nemačke. On je prihvatio naš poziv. Pa je tu od ranije sin Dejana Stankovića, Aleksandar, koji pravi razliku u Interu, kapiten je reprezentacije. Dalje, Stefan Džodić, vezista, sin bivšeg reprezentativca Jugoslavije i kapitena Monpeljea Nenada Džodića, pa iz zagrebačke Lokomotive Đulijano Đekić, desni bek, kao i Danilo Ilić iz Fortune Dizeldorf, to nam je deficitarna pozicija”.
DESNI BEK PROBLEM NA SVIM NIVOIMA
O toj deficitarnoj poziciji uostalom znaju svi, vidi se i po klubovima, a i po mlađim reprezentativcnim selekcijama. Menja se to u maloj zemlji, posle Nikole Žigića dugo smo čekali Aleksandra Mitrovića, sad dobili Luku Jovića i Dušana Vlahovića, posle smo od vrhunskih kreativaca imali samo Dušana Tadića, pa su stasali Sergej Milinković Savić i Filip Đuričić, sad smo tanki na desnom beku, mnogo više nego na levom.
“Simptomatiično je, ali od Stolice preko Spasića, Lešnjaka, pa sve do Ilića i Bunjevčevića, svi imaju problem na desnom beku, to je neverovatno. Veliki nam je problem. Stolica je morao da tu gura Strahinju Erakovića ili Svetozara Markovića, mada su oni po prirodi štoperi. Sada Džejson Prodanović (Duizburg, prim.aut), njega smo probali kod Lešnjaka, nije stigao da debituje zbog korone, može tu da igra, pa Ilić iz Fortune, Monakov Dejan Kuzmanović, 2004. godište, štoper i desni bek, bio je na širim spiskovima reprezentacije Francuske. Ion je prihvatio da igra za nas, trebalo je već da dođe, ali sve ispod U19 reprezentacije nije Fifa termin i onda klubovi mogu da ne puste igrače. Ako klub i ne pravi problem, mogu treneri. Nemanja Motika je recimo u Bajernu taj slučaj, trener mu je rekao da ne bi valjalo, jer bi po povratku iz Srbije morao dve nedelje u samoizolaciju. Ne želimo baš ni toj deci da pravimo probleme”.
A problema može da bude kada se svi oni odluče da promene zemlju za koju žele da igraju.
“Odmah upozorimo roditelje, posebno one čiji su sinovi već igrali za selekcije neke druge zemlje. Konkretno, Nemanja Motika je igrao za Nemačku. Ocu Boriši smo rekli, takvi su bili propisu u to vreme, da ako odluči da igra za nas onda ne može opet za Nemce u mlađim selekcijama. Drugo, ima naravno pritisaka, čak i u klubovima. Sad su okolnosti malo povoljnije, jer je Uefa donela novi zakon. Ako recimo igra za Nemačku, pa onda pređe da igra za Srbiju, može da za nas odigra tri utakmice i opet da se vrati pod okrilje Nemačke. Govorimo naravno za mlađe selekcije, ne za seniore”.
SRPSKI OSTRVLJANI
Problema dakle ima, bitno je da ima i rešenja. A ima i benefita.
“Vidi se ta razlika u mentalitetu. Konkretno, kod Dejana Teteka, Andreja Trifunovića i Mihaila Stefanovića. To je neverovatno koliko se razlikuju. Mi imamo nenormalno talentovanu decu, uvek ćemo imati, ali nam možda malo fali taj karakter, malo pobedničkog, germanskog mentaliteta, radnog. Kad je trening u 17, oni su svi već u 16.30 zategnuti, spremni za trening, mnogo nam znače i sa te strane”.
Kad pomenusmo Redingovog Teteka, a maltene smo počeli sa Sautemptonovim Babićem, da se osvrnemo i na naše “ostrvljane”.
“Babić je 2002. godište, pre tri godine je bio na okupljanju, pa ga niko nije zvao i u startu je sada bilo malo nepoverenja. Otac mi je dalje rekao da mu u Policijskoj upravi u Novom Sadu godinu dana stoje papiri, da ne može da izvuče pasoš za sina. To smo ubrzali, sredili, jer imamo odličnu saradnju sa MUP-om. Vrbovao ga je već engleski FS, on će biti u selekciji 2003, nije debitovao samo zbog korone. A biće i na starijem spisku uskoro, ogroman potencijal, i u Sautemptonu igra za U23 sekipu. Tetek već igra za selekciju 2002, ali plan je da u doglednom vremenu bude na U21 spisku. On je igrao tri utakmice za reprezentaciju Engleske, pa je imao probleme sa tamošnjim Savezom, određene pritiske je trpeo, ali se odlučio za Srbiju. Otac i majka su izbegli iz Krajine, Dejan se rodio u Engleskoj, ali je neverovatno nacionalno orijentisan i odlično su ga prihvatili”.
Sva ova imena samo su kap u moru raseljenih Srba. Na Terazijama vode evidenciju i o Nikoli Komljenoviću, Kristianu Šekularcu, Mihailu Stevanoviću, Urošu Vasiću, Miletu Vukeliću, Luki Đuriću, Aleksandru Pavloviću, samo neke da ponemo... Rekosmo već 100 imena. A spisak je sve duži. Hrvati recimo još od 1997. godine imaju okupljanja po Nemačkoj za decu hrvatskog porekla, skauting službu u Austriji za decu stariju od sedam godina, podeljenu na tri regiona.
“Pokušavamo da napravimo pomak. Plan sportskog direktora Vladimira Matijaševića i mene – a za to imamo i podršku rukovodstva FSS – jeste da napravimo kancelariju, verovatno u Nemačkoj, da tu imamo skauting službu za inostranstvo. Idealno bi bilo da je imamo u svakoj zemlji, ali nije izvodljivo, jer iziskuje vreme i najviše novac. Ali to je budućnost mlađih selekcija. Jer ima mnogo naše dece koje imaju nenormalan kvaliet, ali su ispod radara jer odavde jednostavno ne možeš sve da pohvataš. Dovijaš se i kako do telefona da dođeš. Usporila nas je i korona, posle tog sastanka sa roditeljima u Beču planirali smo da iste takve pravimo u Cirihu, Frankfurtu, svuda gde ima naše dece. Biće toga kada sve ovo prođe”, završava Grkinić.
Ogroman posao. I neće postati lakši. Jer nismo ni zagrebali Australiju, SAD... Niti se talas iseljavanja iz Srbije zaustavio. Ali bilo bi dobro kad bismo bar deo iseljenika vratili u maticu.