Kontrarevolucija: Piksi-ball pretvoren u Piksi bol

Fudbal se igra u dva pravca, a Srbija „tera“ samo u jednom. U rikverc. Ne tako davno oduševljavali smo se pristupom, napadački stilom, čak i po cenu grešaka i(li) primljenih golova, jer smo u onome što nam je selekcija pružila na početku mandata Dragana Stojkovića uživali. Sad se mučimo. I mi i selektor i oni koje zajedno gledamo.

Najmanje je tu bitna Danska. Izgubili smo i maltene smo znali da će tako da bude, jer su na Parkenu padali i veći, zastrašujući podatak da su Dinamiti u Kopenhagenu razneli 12 od poslednjih 13 rivala (samo ne Hrvatsku) ostavio nam je malo nade i poraz možda ne boli toliko koliko igra. Nije je bilo. Ni u drugom kolu Lige nacija, ni na premijeri takmičenja sa Španijom, ni ranije na Prvenstvu Evrope, čak su upitne i kontrolne utakmice pre puta za Nemačku. Naš državni tim ne nudi senzaciju kakva je odlikovala Piksija u trenutku kad je nasledio Ljubišu Tumbakovića i kad mu je harizmatični pristup obavezama omogućio da stekne simpatije javnosti. Sad ih nema, baš kao što nema ni igre kao pre.

Ako smo izdanja u kvalifikacijama za Mundijal krstili izrazom „Piksi-ball“, zadovoljni kako se lopta gura napred, teku akcije, daju golovi kao na traci, kako se vraćamo iz rezultatskog minusa, onda isto tako moramo da priznamo da ovo što reprezentacija igra u poslednjih maltene godinu dana – boli. Doslovce. Selektora, navijače i igrače, jer nema tog pojedinca koji će reći da je dobro, kad nije. Pritom, ne govorimo rezultatski, jer tu je već bilo ohrabrenja kao nedavih 0:0 sa Španijom, ali ni tad nismo napali.

Bunker pukao u Danskoj, Srbija zaboravila kako se napada

U redu, Španiju ne mogu da napadnu ni Engleska, niti Francuska, jer skoro da ne vide loptu (mogu da je ugroze, najčešće iz kontri, kao što smo i mi pokušali), međutim, hajde da vratimo film i pokušamo da se setimo na koga se to Srbija zaletela u poslednje vreme. Muški, da se sve trese. Ne govorimo o delovima utakmice i da nam se servira priča kako smo držali Englesku u šahu (da li baš?), nego od prve sekunde, kakvo je opredeljenje, kakav stav i energiju emitujemo po izlasku iz svlačionice.

E, tu već malo teže ide timu koji je baš na tim postulatima gradio ime i sticao poverenje nacije pre tri godine.

U poslednjoj se samo jednom desilo da zaliči na moćnu Srbiju kakvu navijači žele da gledaju i kakvu su imali prilike da vide kad je Piksi krenuo ka Dohi. Beše to oktobra prošle godine na stadionu „Rajko Mitić“ kad smo istrčali na teren s jasnom namerom da Crnoj Gori stavimo do znanja da ne može preko naših leđa do Nemačke. Beše furiozno. Gol Aleksandra Mitrovića već u devetom minutu nagovestio je kako će Stojkovićeva ekipa da izgleda. E, to je ono kako se šalje poruka rivalu da nema šta da traži, ali i navijačima da se, što bi rekao Miroslav Đukić, „ide po protivnika“. Svašta može da se desi za 90 minuta, pa nas je Crna Gora unervozila izjednačenjem, ali smo opet pritisli i preko Mitrovića i Dušana Tadića postigli golove za 3:1.

Luka Jović protiv Danske (MN Press)

Beše to pre malo manje od godinu dana (17. oktobar 2023). Sve posle toga, bez obzira na takmičenje, protivnike, domaći, gostujući ili neutralni teren, predstavljalo je mučenje. Između ostalog, iz razloga što Srbija nije napadala. Ovde ne ulazimo u dogovore iz svlačionice, opredeljenje struke, samo primećujemo da ako se ne stavi do znanja rivalu da ćeš ga ščepati velika je verovatnoća da će on zgrabiti tebe. A onda obično ide priča „igrali smo dobro u drugom poluvremenu“.

OCENE - SRBIJA: Ni brzine, ni oštrine, ni veštine

Tako je bilo u Levenu protiv Belgije, pošto sekundara nije obrnula ni drugi krug, a primili smo gol; u završnom kvalifikacionom meču sa Bugarskom jesmo ga dali na početku (16. minut), ali hajde, pokušajte da se setite da li smo bili jurišnici ili smo čekali da ga ne primimo, pre nego što je Miloš Veljković pogodio glavom posle kornera; u Moskvi se maltene nismo pojavili; na Kipru je to još na nešto ličilo (pogodak u sedmom, neiskoriščen penal u 12. minutu), ali – dajte – to je ipak, Kipar, 127. selekcija na FIFA rang listi; u Beču smo pustili Austriju da vodi igru; u Stokholmu zamaskirali probleme ubedljivom pobedom (3:0), međutim, ne zaboravite kako je Švedska izgledala u uvodnih pola sata i koliko su nam nevolja ulascima u kazneni prostor stvorili Nilson, Elanga i Eliason; potom beše i EURO i na njemu Srbija koja je, priznade i Dragan Stojković, imala problem da počne utakmice na odgovarajući način i obično bi protivnici diktirali ritam; naposletku i ovde dve utakmice se sa Španijom i Danskom, u kojima nismo dali gol.

A stvorili smo jedinu jedinu šansu. Onu Luke Jovića, kad je minijatura Andrije Živkovića lansirala u priliku špica Milana, a ovaj promašio zicer. Pre i posle toga protiv Crvene furije ništa, a za 90 minuta u Kopenhagenu apsolutno nijedna akcija vredna pomena, jer ono što je uradio Lazar Samardžić bilo je iznuđen pucanj sa distance samo zato što nije imao boljih rešenja, a teško da kad je lopta posle kornera pala pred noge Saši Lukiću možemo da vrednujemo kao priliku, jer je iznenadila i vezistu Fulama.

Piksi zna razloge poraza: Nedostajalo svežine, kvalitet na strani Danske

Na osnovu svega pobrojanog deluje da je Srbija izgubila napadačku moć kakvu je imala u početnim mesecima ili godinu, godinu i po selektorskog mandata Dragana Stojkovića. Tad je stvarno bila sila i nije nas bilo briga da li ćemo da primimo gol ili dva, jer je bismo obično toliko ili više i davali. Ta fudbalska kontrarevolucija kojoj je pribegao Piksi dovela je do toga da „zategnemo“ odbranu, jer ne popušta kao ranije, ali nam na drugom kraju terena i te kako škripi. I to nema veze sa imenima, jer je isto u minulih skoro godinu dana bilo dok su se na terenu nalazili Dušan Tadić i Aleksandar Mitrović, kao udarne pesnice tima koji nas je odveo na dva – ako hoćete i tri – velika takmičenja. Pre će biti da je do stila. A tek njega nema. Ili je iščezao.