OCENE - SRBIJA: Ni brzine, ni oštrine, ni veštine

Za golove nije kriv, niti je mogao da ih spreči. Kod pogotka Gronbeka lopta je ušla u malu mrežu, a posle makazica Poulsena mogao je i novi član Al Itihada samo da aplaudira, kao i svi na stadionu. Mimo toga, pratio je igru, reagovao na centaršuteve, uz tek jedan propust u finišu, međutim... Kad golman dvaput kapitulira, a nije baš da je imao intervenciju kojom bi sprečio teži poraz, ispada da je i on bio poput ostatka tima – ispod proseka.

Lanac grešaka doveo je do prvog gola Danaca, a počeo je izlaskom prvotimca Zenita i ostavljanjem suviše prostora iza leđa, koji ostatak tima nije pokrio. Ne samo zbog toga, od trojice centralnih defanzivaca ostavio je najskromniji utisak, nekoliko puta „ispadao“, bilo mu je teško da se nosi sa pokretljivim Gronbekom, kasnije i mladim Dorguom i deluje da se baš namučio.

Dugo, baš dugo je delovalo da će u noći između nedelje i ponedeljka Jusuf Poulsen sanjati novog defanzivca Notingema, jer ga je Bleki nadmudrio maltene svaki put do gola. Konkretnom u prve četiri situacije je bio mudriji od iskusnog napadača. A onda, je poput ostatka tima, počeo da tone. Kako zbog kašnjenja prilikom vodećeg pogotka, tako i nešto kasnije. Opet, u timu u kome se lopta sporo kretala na sredini terena i jedva da je dolazila do napadača, ogroman teret je pao na pleća štopera i utisak je da su Milenković i Pavlović bili bolji deo poraženog tima.

Kad bi Kalaba mogao da se klonira, u deset primeraka, ne bi bilo loše. Znamo, i on je delimičan krivac za prvi i najodgovorniji za drugi gol, jer ga je majstorski nadmudrio Poulsen, ako ćemo fudbal da gledamo kroz Jutjub isečke, ali novi štoper Milana je i na Pakrenu potvrdio da je srce ovog tima. Jedini je preuzimao rizik, iznosio loptu, pokušavao da potakne ekipu, delovao stabilno u defanzivi do tog gola za 2:0. Nije vredelo.

(Do 64. minuta) Nikome ne bi trebalo suditi na osnovu jedne utakmice, pa ni defanzivcu Aston Vile, međutim, utisak formira i ime rivala. Kad se na njega natrčao Niko Vilijams, sa statusom prvaka Evrope, učinilo nam se da smo dobili beka za narednu deceniju. A kad naspram sebe ima Kristijansena, koji nije toliko „hajpovan“ igrač, onda shvatimo da Kosta mora još neke utakmice da savlada. I to je fudbal, neprestano učenje. Ovo je bila lekcija. Bolna, ali ako je savlada...

Nedorečen. Ponekad zaista deluje kao plemeniti igrač, kad podigne glavu vidi ceo teren, ali džabe sve to kad u Kopenhagenu nijedna njegova lopta nije imala prođu napred. Gomila alibi pasova, prvom do sebe ili nazad, pozicionirali su vezistu Torina u galeriju igrača koji će tek morati da potvrdi da novi talas, kakvom ga nazvasmo, ima budućnos. Ovo je bilo razočaravajuće u svakom pogledu, a može se primetiti kad je pre centaršuta Kristijansena „pobegao“ od asistenta za drugi gol Danaca.

(Do 46. minuta) Dobio je šansu da posle godinu i po dana počne takmičarsku utakmicu u dresu Srbije i tačno se videlo da nema minute ni za klub, ni za selekciju. Kasnio je, grešio, bio daleko od rivala i bio je prvi igrač kog je selektor zamenio. Njegovo izdanje, iako samo tokom prvog poluvremena, predstavljalo je paradigmu Srbije na prvom gostovanju u Ligi nacija.

(Do 72. minuta) Možda previše očekujemo. Kao i vezista Fulama sam od sebe. Mislimo da je „desetka“, koja je završila na njegovim leđima, a deluje da nije. Skoro da se nije pojavljivao u ofanzivnom delu tima, a dok je bio iza lopte izgledalo je da ga rivali lako pretrčavaju, pa je kasnio, gubio se i davio u problemima koji su se gomilali kako se meč bližio kraju.

(Do 80. minuta) Oduševio je protiv Španije, a razočarao protiv Danske. Ništa lično, ali je razumljivo postaviti pitanje koji Veljko je pravi: sa stadiona „Rajko Mitić“ ili sa Parkena? Znamo, promenila mu se i uloga, imao je više defanzivnih zadataka, trudio se da ga Ba ne pretrčava. Može biti da je zbog toga izgubio snagu i(li) koncentraciju, međutim, zabrinjavajuće je kako nije uradio ama baš ništa napred, kako mu je nedostajalo više otresitisti, sigurnosti, makar neki potez iz bogatog repertoara kakav demonstrira u dresu Sparte.

(Do 64. minuta) Vezni red Danske je sve vreme lomio naš, zbog čega je novi član Atalante morao da se vraća na svoju polovinu i skoro da ništa bitno napred nije uradio. Osim onog udarca sa distance, mlakog, tek da zagreje Kaspera Šmajhela, nismo registrovali nijedan dodatni pokušaj. I nije samo do šuta, Samardžiću je nedostajalo inspiracije da razigra momke oko sebe, veštine da proturi neku loptu između linija tima, kao što su činili domaći. Kad bi fudbal i bio u njegovim nogama, završilo bi se tako što je davao pas unazad.

Jedva da je pipnuo loptu. U kaznenom prostoru skoro bez kontakta. Bezopasan. Za razliku od meča sa Špancima, kad je ušao u veliku šansu, sad ni toliko. Mada, nije samo člana Milana, mora neko i da mu pošalje pas, a tu je nedistajalo oštrine, preciznosti, smislenog odigravanja...Ni u igri se Jović nije baš „nudio“. Nekako je delovao lenjo, ali takav je, ne može sad da se menja.

(Od 46. minuta) – Impuls kakav nam je bio potreban posle skromnog prvog poluvremena nam je doneo. Napokon smo ga videli na prirodnoj pozciji, nekoliko puta je izneo loptu, probao, ali se i sam uklopio u sivilo tima koji se udavio u sopstvenim problemima.

(Od 64. minuta) – Kad je ušao delovalo je da prelazimo na formaciju sa dvojicom napadača, ali kako su naši špicevi igrali ispostavilo se da je fudbaler Salcburga više gledao u leđa protivnicima, nego licem ka Šmajhelu.

(Od 64. minuta) Mnogi su se pitali zašto nije igrao u Veroni. Odgovor su mogli da spoznaju na Parkenu. Umesto promene ritma, upao je u problem koji su starteri stvorili i ne može baš momak bez minuta da ispravi gomilu propusta, iako je nekoliko puta izašao visoko i zaličilo je da bi mogao da stvori problem. Samo zaličilo.

(Od 72. minuta) Bila je sekvenca čim je ušao, kad je ukrao loptu, stvorio situaciju za koju smo se ponadali da ćemo zapretiti, ali je kasnije i vezista AZ Alkmara spoznao bolnu istinu: Danci melju i na 0:0 i na 1:0 i na 2:0. Mi taj ritam ne možemo da pratimo.

(Od 80. minuta) – Malo vremena je Partizanov napadač proveo na terenu, da bi nešto konkretno uradio. Nije ni imao priliku.

Ako je protiv Španije bilo za aplauz – a jeste – onda je protiv Danske bilo za zvižduke. Zaslužene. Umeo je ranije selektor da kaže „jesmo izgubili, ali nismo poraženi“, a vala smo sad fudbalski poniženi. Ne (samo) zbog razultata, već igre, pošto je Danska dominirala u posedu, opasnim situacijama, efektnim golovima. Delovala je kao mašina za mlevenje mesa, a mi smo bili to meso. Samleveni. Bez šanse da se odupremo. Doslovce bez šanse. Postaje hroničan problem da Srbija ne može da postigne gol, ali i Dragan Stojković da nađe recept kako da nadmudri Dance, jer je u selektorskom mandatu triput izlazio na crtu i posle 0:3 i 0:0 i izgubio je 0:2. Između ostaloo zato što ovakav tim, iako silom prilika renoviran, nije pokazao ni brzinu, ni oštrinu. A sa dosta alibi poteza pojedinaca ne može se napred.