Kako je kod vas u Švedskoj? Hladno, ali standard

Dobrodošli u Malme, grad koji poništava onaj izraz "što južnije to tužnije". Sve do 1658. godine pripadao je Danskoj, sve dok nije pripojen Švedskoj posle rata koje su ove dve zemlje vodile u 17. veku. Malme je od Kopenhagena udaljen samo 40 kilometara i Danci su u više navrata pokušavali da ga vrate u svoje okvire. Nisu uspeli. Malme je prava lepotica od grada, Bezbroj parkova i zona za šetanje, most Oresund je arhitektonsko čudo i jedan od najdužih u Evropi, a tu je i Turning torso, oblakoder visok 190 metara i najviša građevina u čitavoj Skandinaviji. Grad je poznat i po brojnim biciklističkim stazama, ima ih čak – 515. Gde god da se nalazite, možete da naletite na poređane dvotočkaše i vrlo brzo stignete do željene destinacije.

Ova sredina je, takođe vrlo izraženo multinacionalna. Neverovatno zvuči podatak da u Malmeu imate stanovnike iz čak 186 različitih država. Dijaspora koju čine ljudi iz bivše Jugoslavije vrlo je brojna – 6.987, a među njima se nalazi i Pavle Vagić. Momak rođen upravo u Malmeu trenutno igra za Hamarbi, a u razgovoru za Mozzart Sport prisetio se svojih početaka, igara za sve mlađe švedske selekcije...

„Moji roditelji su u Švedsku došli 1991. ili 1992. godine, nisam potpuno siguran. Poreklo vučem iz Vojvodine, naselje Kruščić kod Crvenke. Dok sam bio mlađi, tamo sam odlazio svako leto i provodio po šest ili sedam nedelja. Sad imam manje vremena, ali opet, dođem na deset dana kako bi video prijatelje i porodicu“, počinje priču Pavle Vagić.

Prošao si sve mlađe selekcije Švedske, od U15 do U21. Da li te je neko nekada kontaktirao iz Fudbalskog saveza Srbije?

„Dobio sam poziv i za A selekciju Švedske, sada tokom Lige nacija, ali nisam ušao u igru. Iz Srbije nikad nisam imao poziv, niti me je neko kontaktirao. Voleo bi da zaigram za Orlove, osećam se kao Srbin i naravno, ako bi stigao poziv, odazvao bih se".

Sam si rekao da se osećaš kao Srbin, a kad je tako, odmah se postavlja pitanje – kome si više naklonjen, Partizanu ili Crvenoj zvezdi?

„Ne pratim ligu nešto intenzivno, ali redovno gledam večite rivale kao i Čukarički i TSC kad igraju evropska takmičenja. Nemam neki omiljeni klub, ali pratim kad god mogu".

Da li je nekada postojala mogućnost da dođeš da igraš u Srbiji?

„Postojalo je interesovanje, ne mogu da se setim kako se klub zove, to je bilo kad sam bio mlađi, međutim, ništa konkretno. Sve se svodilo na to da su zainteresovani za mene“.

Nedavno je bio večiti derbi, da li si ga možda nekad pogledao uživo?

„Nikad nisam gledao i to mi je velika želja, da osetim tu atmosferu o kojoj se toliko priča. Treba pronaći vreme, Partizan i Zvezda uvek igraju u periodu kada i mi ovde u Švedskoj. Moram da odgledam barem jedan derbi. Pratio sam i reprezentaciju na EP. Skakao sam, radovao se, nervirao... Pretpostavljam da su u Srbiji bila velika očekivanja, ali bitno je da su momci dali maksimum“.

Prve fudbalske korake si napravio u Malmeu, došao si kao šestogodišnjak?

„Tu sam bio od šeste do 21. godine pre nego što su me prodali u Rozenborg. Nisam imao problem sa jezikom, rođen sam u Švedskoj, išao sam u njihove škole i zabavišta. Naravno, kad sam kod kuće sa roditeljima, uvek pričamo srpski. U tom momentu kad sam došao, ja jesam bio stranac, ali nisam primetio da su me drugačije gledali ili da su bili loši prema meni“.

Da li si naterao saigrače da probaju srpsku hranu ili da slušaju srpsku muziku?

„Naravno, muzika je bila pod broj jedan. Znaju u Švedskoj za našu muziku, dosta se sluša. Posle toga i hrana. Drugari koji su Šveđani često su dolazili kod mene pa su imali prilike da probaju i punjene paprike, pasulj, sarmu, roštilj..."

Često si sarađivao sa igračima i trenerima iz Srbije. Pre svih Milošem Milojevićem u Mjalbiju i Veljkom Birmančevićem sa kojim si bio saigrač u Malmeu i osvojili ste titulu?

„Miloš mi je mnogo pomogao, super je trener, jedan od najboljih koje sam imao. Ne mogu ništa loše da kažem za njega, sve ekipe koje on vodi imaju dobar karakter i to se vidi po rezultatima. Veljku sam u početku morao puno da pomažem. On nije znao ni engleski, a pogotovo ne švedski. Posle je to naučio i napravio odlične stvari, navijači ga vole i dan-danas“.

Dok si igrao za mlađe kategorije Švedske reprezentacije saigrač ti je bio Dejan Kuluševski, odigrali ste dosta utakmica zajedno u tom uzrastu.

„Odmah se videlo da je veliki talenat i da odskače od ostalih. Tehnički izuzetan, pametan na terenu. Pratimo se na Intagramu, gledam Totenhem i Premijer ligu. Ne čujemo se skoro uopšte, ali svakako ću ga pozdraviti kad se budemo videli“.

U Hamarbiju za saigrače, opet, imaš momke sa ovih prostora, a to su Anton Kralj i Davor Blažević iz Bosne i Hercegovine?

„Kralj je poreklom iz Slovenije, a tu je sa nama do skora bio i Viktor Đukanović, on je imao malo problema sa prilagođavanjem na sredinu, ali ja i Davor smo mu dosta pomogli. Često smo išli na kafu zajedno. Lepo je biti sa nekim ko priča tvoj jezik, da ne mora sve da bude na švedskom, lepo nam je.“

Svi znamo da je klima u Skandinaviji vrlo specifična, gde je bilo najhladnije?

„Sundsval, definitivno. Oni su trenutno druga liga, ali su skoro bili članovi elitnog ranga. Tamo je od novembra pa sve do početka sezone u aprilu mnogo hladno, pada sneg, duva jak vetar. Najradije ne bi ni izlazili na teren, bukvalno jedva čekaš da sudija svira kraj kako bi krenuo kući. Zna i Stokholm da bude veoma hladan, ali navikao sam se“, rekao je Vagić.

Piše: Nemanja Rakanović