Kad vidim Atletiko, vidim Simeonea

(Od dopisnice Mozzrt Sporta iz Madrida)

„Imamo plan“. De Polova rečenica ispisana na Grizmanovoj lopti nakon het-trika na Balaidosu sažima poruku u koju sledbenici Atletika veruju već više od jedne decenije. Plan koji je Migel Angel Hil osmislio u decembru 2011. godine, plan koji je doveo do toga da današnji crveno-beli klinci ne razumeju zašto neslužbena himna kluba glasi: „Kako samo gubimo, kako se samo patimo“, plan koji je preveden u osam titula, redovne nastupe u Ligi šampiona i uvek jedno od prva tri mesta u prvenstvu. Plan pod imenom Dijego Pablo Simeone.

„Simeone 2027“, glasi novi slogan koji će Argentinca, ako dočeka kraj ugovora, pretvoriti u najdugovečnijeg trenera španskog prvenstva. Prvi je u istoriji Primere sa 450 utakmica na čelu jednog kluba. Ukupno 642 susreta: dve lige, jedan Kup Kralja, dve Lige Evrope, dva Superkupa Evrope i jedan Superkup Španije.

Hil je pre godinu dana izjavio da ne želi da dočeka vreme posle Simeonea. A to mišljenje deli i ogromna većina Kolčonerosa. Klince koji nisu čuli za reči „Boležljivci“ i „Patetiko“, stariji podsećaju da se nije uvek živelo ovako. Kada je Simeone seo na klupu Atletika, tim je zaostajao 21 bod iza Real Madrida i iz Kupa Kralja ga je eliminisao tim druge B lige, Albasete. Kike Sančes Flores, poslednji trener koji je postigao jedan od uobičajenih prolaznih uspeha sa crveno-belima izjavio je da se u narednih 40 godina tako nešto neće ponoviti. Potom je sve krenulo silaznom linijom dok uprava kluba nije sazvala na većanje nekoliko vernih bivših igrača iz Antićevog vremena i zaključila da je rešenje Simeone.

Već od samog početka bilo je jasno da je Čolo, koji se samo sedam godina pre toga oprostio od Kalderona kao igrač, vratio kući da tu ostane. Huanfran Tores svedoči o prvom treningu gde su navijači izviždali fudbalere, i ovacijama pozdravili novog trenera: „Shvatili smo da od tada, ako neko zabrlja, ne odlazi trener, nego mi“. Klub je stao iza njega, a ostalo je učinila harizma, energija i motivacija novog šefa stručnog štaba.

(©Reuters)

Pre dolaska u Atletiko razgovarao je sa dve osobe – sa sinom, koji mu je rekao da ga više neće videti, jer će sada da igra protiv Ronalda i Mesija, i sa Luisom Aragonesom, koji ga je samo upitao: „Šta čekaš?“. Debitovao je na Rosaledi, 7. januara 2012, a sezonu koja je obećavala krah završili su na petom mestu, sa titulom Lige Evrope uz egzibiciju Radamela Falkaa. Počeo je da se kuje šampionski Atletiko.

Neki uspesi su bili posebni. Prvenstvo osvojeno 2014, kada crveno-beli klub nije imao ni trećinu sadašnje vrednosti, sa 100 bodova, ispred Mesijeve Barselone i Ronaldovog Reala. Kup Kralja 2013. na Santjago Bernabeu. Polufinale Lige šampiona na Stamford Bridžu, Ljorenteovi golovi na Enfildu, Saulov protiv Bajerna i liga Luisa Suaresa.

Simeoneu osmi ugovor sa Atletikom - rekorda više nema, samo još ta Liga šampiona

Neki neuspesi takođe. U razgovoru sa Migel Anhelom Hilom koji je Atletiko objavio nakon obnove ugovora, Čolo se podseća koliko su bili blizu osvajanju Lige šampiona. I koliko mu je teško pao poraz, posebno 2016. u Milanu. Kada je svim Kolčonerosima stao dah nakon izjave da sada mora da napravi pauzu i da razmisli. I kada je na sreću Hil otrčao za njim u Argentinu da ga ubedi da ostane.

Neuspeh je ipak samo kratko i prolazno stanje za čoveka poznatog po svom temperamentu i svojoj opsesivnoj i fanatičnoj ljubavi prema fudbalu. Od dana kada su mu kao detetu kupili na poklon igru kauboja i Indijanaca, koje je složio u dve grupe od 11 i organizovao utakmicu. Od dana kada se besplatno odvezao na trening mlade reprezentacije nakon što je ubedio vozača autobusa da od njega zavisi karijera buduće fudbalske zvezde. Otkada je kao igrač očitavao bukvice Ronaldu Nazariju i Kiku Narvaesu, jer mu se nije dopadala njihova opuštenost. Do danas. Mogu mu se zameriti mnoge stvari, ali nikada ambicija, rad i predanost. Sada ima još tri godine da pokuša da osvoji trofej koji mu je dva puta surovo izmakao.

(©Reuters)

Simeone ima posebnu harizmu. „Prodaće ti Vatikan ako hoće“, govorio je Luis Suares o svom suživotu u sa crveno-belima. Igrači ga prate na kraj sveta i njegove emocije nose celi tim, bio je iskren Fernando Tores. Na svakoj utakmici, kao lav u kavezu, u nekoliko kvadratnih metara prelazi veću razdaljinu nego mnogi bekovi i ne prestaje da animira tim i publiku. „Trud se ne štedi“, rečenica je koju nikada ne zaboravlja njegova pretorijanska garda – Koke, Grizman, Savić, Himenes, Oblak, kao ni nekada Gabi, Huanfran, Godin ili Dijego Kosta. Kome nije jasno, naučiće. A ako ne nauči, nema šta da radi u Atletiku. Pitanje se može postaviti na primer Ardi Turanu... Ili Žoau Feliksu.

Mladom Portugalcu pripada „zasluga“ da je jedini potresao Čolovu neprikosnovenu vladavinu. Njegovo ime odjekuje u skoro potpunoj krizi sistema koja je obeležila početak prošle sezone. Mnogi su se tada zapitali da li je kriv trener i da li je u stanju da radi sa istinskim talentima.

Međutim, sve je jasnije da Feliks nikada nije osećao boje kluba, da je razmišljao isključivo o sebi, kao i da Simeone nije minirao njegovu fudbalsku karijeru. A bilo je apsurdno verovati da iskusnog, ratobornog i lukavog Argentinca, koji je uvek igrao na granici dozvoljenog, može izbaciti iz koloseka Žoao, pa čak i plaćeni milioni.

Predsednik pita, trener odgovara: Mnoge devojke su me htele, ali sam ostao veran vama

Svakako, bilo je jasno da je stiglo vreme za preokret. Ono što mnogi nisu verovali je da će preokret napraviti sam Čolo. Prateći Mundijal u Kataru, kaže, shvatio je mnogo toga i odlučio da okrene novi list. Na način koji je ovih dana objasnio Visente del Boske: najbolji treneri nemaju jednu taktiku, taktika se stvara u funkciji tima.

Pred početak ove sezone Simeone je objasnio: „Sada imamo bolji odnos sa tom famoznom loptom, što se svima toliko dopada i što svi od nas traže“. Sa 4-4-2 prešao je na 5-3-2. Oblak više ne ispucava lopte, nego dodaje kratke pasove štoperima. Posed lopte nikada nije bio neophodan, ali se Atletiko više ne oseća neugodno kada se ona kotrlja u njegovim nogama – traži se kontinuirana i intenzivna igra sa i bez lopte. Traži se da odbrana i napad rade jednako dobro. Nikada dosada se nije toliko insistiralo da se pokaže da Atletiko nije samo ekipa koja „smeta“, nego da zna da igra fudbal. Uz to, golovi pljušte – 26 u domaćem prvenstvu i 12 u Ligi šampiona. Trenutni prosek od 2,53 gola po utakmici nije viđen od sezone 1955/1956. Rođena je „Čolo-taka“.

(©Reuters)

Mladi igrači koje je Simeone retko kada uvodio, sada su prešli u akciju. Pablo Barios, Rodrigo Rikelme, Samuel Lino igraju rame uz rame sa oprobanim vojnicima. Grizman je ponovo u neverovatnoj formi na nešto povučenijoj poziciji koja mu savršeno odgovara, a Alvaro Morata je dobio samopouzdanje koje mu je dalo poverenje trenera i kapitenska traka reprezentacije. Podsećamo se i nekadašnje verzije Saula, a izvukao je najbolje i iz Nauela Moline. A Kolčonerosi, koju su uvek bili verni, sada su prešli sve rekorde – prošlu sezonu je Atletiko zaključio sa 140.000 članova, a ove skoro celi stadion ima godišnju pretplatu.

Sve ovo će Simeone u narednom periodu nastaviti da postiže u zamenu za manju platu. Umesto 16.500.000 neto godišnje, primaće 12.000.000. Nekima i dalje deluje mnogo. Upravi Atletika očigledno ne. Jasno im je da je svaki evro zaslužen.

„Kada vidim Atletiko, vidim Simeonea“, pre par godina je izjavio Kristijano Ronaldo. Enrike Sereso je ovih dana napravio paralelu sa Ser Aleksom Fergusonom, a španska štampa njegov značaj poredi sa ulogom Johana Krujfa u Barseloni. Sinonim je pouzdanosti i stabilnosti, i garancija da postoji plan.

Sa svojom jedinstvenom filozofijom i nepokolebljivom željom da ide napred i osvaja nove trofeje, sa svojim nastupom uz liniju terena i rečenicama koje su odavno prešle u kolektivnu podsvest, Simeone i njegov uticaj, veruje Marka, analiziraće se u udžbenicima o fudbalu u budućnosti. Dalekoj, jer Čolo još uvek ne razmišlja ni kako će izgledati njegov život posle Atletika. To bi mu, kaže, odvuklo pažnju od sadašnjice. Kao i uvek, partido a partido.

PIŠE: Ognjenka MARIĆ