Predsednik pita, trener odgovara: Mnoge devojke su me htele, ali sam ostao veran vama

Veza čvrsta, neraskidiva. Ni novac iz bogatijih sredina, ni moćni klubovi poput premijerligaških, ni projekti kakvim su pribegavali Inter ili Lacio (u kojima je igrao), pa ni gubitak dva finala Lige šampiona. Ništa ne može da rastavi Dijega Simeonea od Atletika. Taj spoj je toliko prirodan da je teško zamisliti da Argentinac napusti Metrpolitano.

Pre će biti da je u Španiji na putu da postane ono što su Aleks Ferguson u Mančester junajtedu ili Arsen Venger u Arsenalu. Znak raspoznavanja. Već je sad, a tako će biti najmanje do 2027, pošto je u četvrtak ozvaničen nastavak saradnje Argentinca i Jorgandžija. Na inspirativan i pomalo neuobičajan način, začinjen intervjuom u kome se u ulozi novinara našao Migel Anhel Hil Marin, izvršni direktor Atletika, dovoljno snalažljiv da od čvrstog i čestog nepokolebljivog Simeonea izvuče maltene suzu, jer je trener skoro zaplakao prisećajući se najtežih trenutaka proživljenih zajedno.

„Tokom sastanaka za ovih 12 godina naučili smo da se poznajemo, da zahtevamo najviše jedan od drugoga, da gradimo samopouzdanje i postavljamo granice. Zahvaljujući tim sesijama, dao sam mu 'vreme da razmisli' posle poraza u finalu Lige šampiona 2016. u Milanu.

Beše to brutalno. Dve godine ranije Real mu je „oteo“ već viđenu Srebrnu amforu u Lisabonu, a onda na San Siru slavio tek posle penala i tad je predsednik rešio da pošalje šefa stručnog štaba u Buenos Ajres, kako bi sa porodicom prebrodio kritični period.

„Shvatili smo da mora da dođe do 'dana žalosti', ali smo bili jasni u poruci da morate da ostanete trener Atletiko Madrida. Penale promašuje onaj ko ih izvede", dodao je direktor Marin.

Simeoneu osmi ugovor sa Atletikom - rekorda više nema, samo još ta Liga šampiona

Vidljivo potresenog Simeonea su preplavile emocije.

„Osetio sam to i bili su mi potrebni dani žalosti! Ljudi cene sebe delima, ne novcem ili rečima. Ponavljam, delima. Kada smo izgubili drugo finale Lige šampiona, što je bilo bolno, jer smo bili bliži pobedi, osetio sam bol. Bio je to težak udarac, od večitog, moćnog rivala, koji je možda zaslužio više nego u prvom finalu, a mi smo oba izgubili“, dodao je trener Atletika.

Za zaboravne, pre njegovog angažmana Madriđani deset sezona nisu bili među prva tri na tabeli Primeri, a od 2011. svaki put su bili na nekoj od tih pozcija. Pride, osvojili dve titule, pehar Lige Evrope, ali ta Liga šampiona ostaje cilj. Istovremeno i patnja.

„Osećao sam kao da bi trebalo da razmislim. Da vidim kako mogu ponovo da stvorim poverenje među igračima. Ja, trener koji sam izgubio dva finala!? Odmah sam otišao na odmor sa porodicom i rekao supruzi Karli: „Znaš li šta mi je potrebno? Da direktor Migel dođe u Buenos Ajres, bio bi to specifičan događaj, kojim bi pokazao da me voli“. Posle 15-20 dana pozvao si me i rekao: „Dijego, želim da dođem u Buenos Ajres“.

Već tad se znalo da će Simeone nastaviti projekat započet decembra 2011. Do danas je osvojio osam pehara za 12 godina, postao trener sa najviše utakmica u istoriji kluba (642) i deluje da će te granice tek da pomera.

„Taj dolazak Migel sam protumačio kao da nema načina da napustim Atletiko bez obzira ko je došao, jer je u to vreme bilo devojaka koje su htele da me zavedu“, aludirao je Dijego Simeone na „klubove udvarače“.

I ostao veran. Gde će drugo osim u Atletiku.