Iskustvo sa bespuća Kazahstana: Sličugama po Astani, vetar neprijatelj broj jedan

U prošloj sezoni, Ženis je mečeve igrao van Astane, u Karagandiju, koji je 200 kilometara daleko. Sve to jer se stadionu renovirao. Renoviranje je gotovo, pa će igrači ove ekipe igrati u znatno boljim uslovima. Doduše ne i Budinski, koji se pre dve nedelje vratio nazad u Češku i potpisao za Prostehov. Opisao je i kako je uopšte došlo do odlaska u Kazahstan.
"Sve se desilo prilično brzo, na leto. Kontaktirali su mog menadžera i dali mi rok od dva dana da se izjasnim o ponudi. Pokušao sam brzo da saznam  sve o klubu i gradu, ali nisam imao mnogo vremena. Činjenica da je Astana glavni grad imala je veliku ulogu. Velik je i moderan, tako da mi je to olakšalo odluku. Da je bio drugi grad u pitanju, svakako bih više razmišljao. Morao sam sa partnerkom da se nosim sa time, ona uopšte nije bila oduševljena, ali hteo sam da pokušam. Na kraju je pristala. Da budem iskren, nije lako održavati vezu na tu daljinu. To je nešto novo i ne znate šta nosi budućnost. Veze sa Češkom su jako teške odande. Nisam bio u mogućnosti da dolazim kući jer vam treba dva dana da putujete nazad. Čak i tokom pauza, kada smo imali malo vremena, ne bi vredelo. U oktobru smo se sreli na pola puta, bili smo nekoliko dana u Istanbulu", priča Budinski.

I jezik je svakako predstavljao barijeru, ali Lukaš se snašao.
"Imali smo u timu Poljaka, Slovenca, Hrvata i Portugalca, tako da je bilo prilično raznoliko. Ne mogu da zamislim da sam došao tamo, a da su svi bili Kazahstanci, jer oni gotovo da i ne govore engleski, možda svega trojica ili četvorica znaju nešto malo", dodao je Budinski.

Primetio je i da je kultura ishrane daleko drugačija od one u Češkoj, ali i da je mnogo hladnije.
"Često smo išli na ručak posle treninga, jer ima mnogo restorana. U većini njih prave male porcije. Da biste se najeli, morate da uzmete bar dva obroka, ili obrok plus supu. Drugačije je mnogo u odnosu na češku kuhinju. Išli bismo često na stek, ali poslednjih nedelja, pred kraj sezone, nije bilo lako. Napolju je bilo -15, a tad nemate želju da idete napolje. Provodio sam mnogo vremena u stanu. Padao je sneg nedeljama, ali Kazahstance nije briga. Ako sam negde hteo pešice, mogao sam da stavim sličuge i da idem gde hoću", kaže češki vezista.

On dodaje da je klima veoma specifična i da nigde nije imao tako oštre uslove.
"Svaki put treniramo unutra. Drugačije mislim da nije moguće. Astana je usred stepe, u potpunoj ravnici, a tu je jako vetrovito. Čak i da nije hladno, nemoguće je raditi od vetra. Otkako sam stigao nisam imao nijedan trening napolju. Desilo nam se jednom da ne možemo da igramo ni u Karagandiju, pa smo poslednji meč kao domaćini igrali u Pavlodaru, koji je sedam sati autobusom od Astane. Da, bio je to meč kod kuće! Srećom, išli smo avionom, ali je bilo ludo u povratku. Ono što se dešavalo na stadionu me je jako razočaralo. Stigli smo tamo dva sata pred utakmicu i teren je bio prekriven snegom. U Češkoj, svi iz kluba bi se rastrčali da očiste sneg, ali tamo niko nije radio ništa. Dvadeset minuta kasnije, došao je neki čovek s traktorom i još jedno lice mu je pomoglo. To je bilo sve", u neverici priča Budinski, ali to nije bio kraj nevoljama.

Igrati po tvrdom, zaleđenom, slabo očišćenom terenu, ali i lopte su bile problem.
"Meč je počeo pola sata kasnije na terenu koji je bio nemoguć za igru, ali kako je bilo poslednje kolo, verovatno je moralo da se odigra po svaku cenu. Povrh svega, nismo imali lopte za takav teren, sve su bile bele, pa su ljudi morali da improvizuju. Dobili smo crvenu sprej farbu i obojili smo ih tako", poručio je Lukaš.

Mnoge zanima kakav je kvalitet fudbala u Kazahstanu i koja je snaga lige. Budinski je to mogao da uporedi samo sa češkim fudbalom.
"Uopšte nije lako takmičenje. Skoro svi mečevi se igraju na veštačkim podlogama u užasnim uslovima. U Atirauu smo igrali na nečem što nema nikave veze sa veštačkom travom. Više je ličilo na nekakav parking, ludilo! Imajući u vidu podlogu, mečevi uopšte nisu lepi. Lopta ne odskače, vrlo je spora i sve je u golu ili dva. Većina mečeva se završi rezultatom 1:0 ili 0:0. Kad se igra na travi, drugačije je. Igra je brža i zanimljivo je. Nažalost, nisam naišao na mnogo travnatih terena tamo".

Još nešto se mnogo razlikuje u odnosu na fudbala u zemljama u Evropi.
"Teško je, fudbal je potpuno različit. Neki timovi uopšte ne obraćaju pažnju na taktiku, samo trče napred, nije ih briga šta je pozadi. Kada smo se spremali za mečeve gledajući video snimke, ja sam se smejao i pomišljao da oni to uopšte ne treniraju. Ipak, imate sjajnih individualaca. To su igrači koji zarađuju 20.000 evra i koje bi možda Sparta ili Slavija Prag mogli da kupe, ali oni traže potpuno drugačije igrače", smatra Budinski i otkriva u čemu je stvar:
"Kada imate igrače koji su vešti u napadu, oni obično ne žele da se vraćaju nazad. Igrali smo protiv Ordabasija, tu je igrao jedan fantastičan Kazahstanac. Niste mu mogli uzeti loptu, ali kada je izgubi, on samo stane ili počne da šeta".

Razlika je i u tome kakvi se ugovori nude igračima u odnosu na one u češkoj ligi.
"Nisam dolazio zbog novca. Uradio sam to jer mi je Karvina pred početak sezone rekla da neće obnoviti ugovor sa mnom i hteo sam da probam da igram u inostranstvu. Ženis je prvi zvao. Plata je bolja, ali nema bonusa, tako da ste na nekoj nuli. Prednost je da imate klasičan ugovor o zaposljenju, tako da za razliku od Češke ne moram ni o čemu da se brinem", poručio je Budinski.

On nije bio jedini igrač Karvine koji je našao "egzotičnu" fudbalsku sredinu. Golman Jirži Cijupa je otišao da igra u Južnu Afriku, ali Budinski kaže da je to druga priča.
"Možda je Karvina klub koji otvara fudbalske avanture. Zanimljiv transfer Jirke, nikada pre nije išao iz Karvine i odjednom se našao u Africi. Iz ličnog ugla, mnogo je veći korak živeti u Kazahstanu. Tamo u Južnoj Africi je bar toplije i plus, možete da razvijate fudbalski biznis", zaključio je sada već bivši igrač Ženisa.