INTERVJU – Predrag Pašić, inspiracija Erika Kantone: Viskijem protiv najboljeg beka sveta

Kada pričamo o fudbalu bivše Jugoslavije teško je suziti grupu igrača koji su obeležili taj period. Svaki, ali bukvalno svaki klub je imao nekoliko vedeta, na čiji se pomen zaljubljenicima u tadašnji fudbal i dan danas ledi krv u žilama. Ali nekako, u svakom klubu uvek se moglo, ispred svih ostalih, izdvojiti par velikih igrača. Velike igrače pamti i Sarajevo. Jedan od njih je i Predrag Pašić Paja. Jedan od najboljih fudbalera u istoriji kluba sa Koševa i igrač koji je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih ostavio neizbrisiv trag u tadašnjoj ligi SFRJ.

Pride, bio toliko svoj da je i legendarni Erik Kantona o Paji snimio film uvrstivši ga uz Sokratesa, Didijea Drogbu, Rešida Meklufija i Karlosa Kašeliju u pet velikih buntovnika svetskog fudbala. A sve zbog toga što je Paja kad su počeli ratovi ostao u Sarajevu da klince uči fudbalu dok se njihovi roditelji gledaju preko nišana.

Zanimljivo, Pašić je kao sarajevska legenda prve fudbalske korake počeo na drugom kraju grada, Grbavici, gde je već od malih nogu stvarao ljubav prema lopti zajedno sa legendarnim Zlatkom i Zoranom Vujovićem te nam odmah na početku otkrio zanimljivu anegdotu vezanu za proslavljene blizance Hajduka.

“To je bilo igralište iza Šumarskog fakulteta gde je često dolazio i Zdravko Čolić. Ja sam tu učio da igram lopte kao dete. Bukvalno se nisam smirivao. Moj otac i otac Zorana i Zlatka Vujovića su bili vojna lica, tako da smo se počeli družiti. Zajedno smo išli u školu i tako počeli naše prijateljstvo. Sećam se jedne zanimljive situacije kasnije. Početkom 80-ih godina, igrali smo na Koševu protiv Hajduka. Naš najgrublji igrač Milak je dobio zadatak da čuva Zlatka, koji je bio špic, a Zoran je bio vezni. Međutim, oni su zamenili dresove i niko to nije skontao. Bili su vrlo slični. Dok je Milak čuvao Zorana, Zlatko nam je zadavao probleme. Međutim, na svu sreću ja sam odrastao sa njima, poznavao sam ih i shvatio sam šta su uradili. Tražio sam od sudije da sve pregleda i na kraju se ispostavilo da sam bio upravu. Dao im je po žuti karton, oni su zamenili dresove i onda je Milak čuvao pravog Zlatka, hahaha“, počinje Pašić razgovor za Mozzart Sport.

Sudbina je htela da omaleni mršavi dečačić Grbavicu zameni Koševom, gde po prvi put i oblači kopačke.

“Pošto mi je otac bio vojno lice, dobio je stan odmah pored Koševa. Stadion mi je bio vrlo blizu, tako da je nekako bilo suđeno da počnem tu. Imao sam osam godina, kada sam prvi put obukao bordo dres. Prošao sam celu omladinsku školu i kada se računa i period u prvom timu, u Sarajevu sam proveo 20 godina“.

Pajin talenat je bio uočljiv od samog starta. S vremenom, sve više je dolazio do izražaja što mu se isplatilo kada je sa nepunih 17 godina debitovao za prvi tim. I to protiv Željezničara.

“Sećam se toga, naravno. Vukašin Višnjevac je bio trener i voleo je mlade igrače. On je i Baki Sliškoviću dao prvi put priliku u Veležu. Na toj utakmici sam postigao i pogodak, tako da njemu mogu biti zahvalan što je moj seniorski staž krenuo poprilično rano. Od tada sam postao vojnik Sarajeva“.

HUSREFA MUSEMIĆA SMO MOLILI DA GLAVOM IZVODI PREKIDE

Tim Sarajeva iz 1981. godine (©MN Press)

Ni teške povrede tokom karijere nisu ga sprečile da u nastavku karijere dođe do kapitenske trake i epiteta najboljeg igrača lige.

“Prvi put sam nogu slomio sa 17 godina, gde je na mene startovao klupski kolega. Drugi put je to bilo na derbiju Željo – Sarajevo, kada je na mene startovao bek Plavih Branislav Berjan. Čak osam meseci sam proveo van terena, pokidalo se sve što se može polomiti, a tada nije sviran čak ni prekršaj. Mislim da sam jedan od retkih igrača koji su se nakon takve dve povrede vratili na teren. Pogotovo na nivo forme pre toga. Meni je pomoglo što sam bio 'lagan' i mršav, imao takvu konstituciju“.

Preko 300 utakmica i 117 postignutih golova u bordo dresu, činjenica je koja ne može osporiti kult i status legende koju je imao u Sarajevu.

“Pre naše generacije Sarajevo je dosta kuburilo i borilo se za opstanak. Bila je pre nas jedna izvanredna generacija 1967. godine sa Fazlagićem, Muftićem, Boškom Antićem, Vahidinom Musemićem, itd. Ja sam tada bio pionir i od tada se Sarajevo non-stop borilo za opstanak, do te naše generacije“, nastavlja Pašić i dotiče se neizostavne teme razgovora.

Šampionske titule 1985. godine. Paja je bio kapiten.

“Mi smo imali fantastičnu školu fudbala i rezultat svog tog dobrog rada je šampionska titula, gde je od nas 24 čak 19 igrača bilo iz omladinske škole. Hadžibegić, Jozić, Janjoš, Kapetanović, Đurković. Mislim da je to bio i najveći razlog zašto je Sarajevo osvojilo titulu te sezone. I danas me duša boli kad vidim koliko klubovi sa ovih prostora zanemaruju svoju omladinsku školu“.

Niko nije očekivao od Sarajeva da će se tada okititi šampionskom titulom. Bordo tim je uglavnom bio ekipa koja se borila za opstanak, pa je taj uspeh na koncu još veći. Generacija sjajnih igrača predvođena upravo Pajom Pašićem sa kapitenskom trakom na ruci.

“Mislim da je najzaslužniji za sve trener Boško Antić koji je bio demokrata. Dao nam je slobodu. Mogli smo da se dogovaramo kako ćemo igrati što je smatram bilo jako bitno. Dosta nas je ranije igralo sa Sušićem, Vidovićem, i te generacije su bile možda i kvalitetnije igrački, ali smo mi bili homogeni. To nam je donelo titulu i ponosan sam što sam bio kapiten te generacije“, priča Pašić te se osvrće na čuvenu saradnju sa tadašnjim centarforom Husrefom Musemićem.

“Husref i ja smo bili odličan tandem. Pazite, mi smo Husrefa molili da slobodne udarce izvodi glavom. Bio je pravi engleski špic i nije bilo toliko teško asistirati takvom napadaču, iako smo mislim on i ja učestvovali u više od polovine golova te sezone“.

Jednu utakmicu Pašić izdvaja kao prekretnicu.

“Igrali smo protiv Dinama u Zagrebu. Bio je 90. minut, a rezultat nerešen. Nama je to odgovaralo. Slobodan udarac na nekih 18 metara, a Faruk Hadžibegić je tada uzeo loptu da šutira. Imao je nameru da loptu nabije daleko od gola, kako bi vreme što brže prošlo i da osvojimo bod. Međutim, imao sam neki lep osećaj. Bukvalno sam mu oteo loptu i rekao 'daj da zabijem gol'. Tako je i bilo. Pobedili smo i to je mislim bila prekretnica. Samopouzdanje nam je poraslo i do kraja smo izgubili samo jednu utakmicu“.

Igrački kvalitet Sarajeva te sezone nije bio upitan. Istina, bilo je i kvalitetnijih timova, ali kao što neko nekada reče, potrebno je da se sve kockice poslože. Tako je i u tadašnjem timu bilo igrača koji su davali svlačionici neku novu energiju.Vic, duh, pozitivu.

“To je definitivno bio Mehmed Janjoš – Čala. Pa on bi zavadio dva ormara, a-ha-ha. On je unosio toliko pozitivne atmosfere i verujte mi da je to mnogo bitan faktor“.

U razgovoru sa junakom naše priče dotakli smo se i godina pre čuvene šampionske. Godina kada se sarajevskim ulicama govorilo “Idemo da gledamo Papeta, Paju i ostalu raju“. I zaista je tako bilo. Sarajevo je 1980. godine na startu takmičenja Kupa UEFA za rivala dobilo nemački HSV, tim koga je samo četiri meseca ranije u finalu Kupa šampiona u Madridu pobedio Notingem Forest (1:0). Dakle, vrhunski tim. Nemci su to i potvrdili u prvom meču na severu Nemačke kada su sa (4:2) ostvarili prednost. Ipak, nada u veliko čudo i dalje je postojala u gradu na Miljacki. Bio je 1. oktobar, a 40.000 ljudi došlo je da pogleda revanš.

"ŠUTI I PIJ, NIŠTA TE NISAM PITAO"

I imali su šta da vide. Paja Pašić je odigrao najbolju utakmicu u karijeri. Postigao je dva gola, a Sušić mu je za oba asistirao. Međutim, svemu tome prethodila je jedna zanimljiva anegdota.

“To je utakmica koja je prva asocijacija uz moje ime. Pazite, ja momčić od dvadesetak godina, a čuva me Manfred Kalc. U to vreme, najbolji bek na svetu bez ikakve dileme. Pre utakmice u svlačionici, ja sam imao strahovitu tremu. Noge su mi se odsekle. Pape je tada bio kapiten i ja mu priđem i kažem: 'Pape ja imam toliku tremu da ne znam ni kako se zovem'. On mi je kratko rekao: 'Oblači papuče i ideš sa mnom'. Iznad svlačionica bila je jedna kafana, i tu me doveo. Rekao je konobaru: 'Daj malom dupli viski'. Ja se začudim jer nisam preterano voleo alkohol, bio sam mlad i kažem mu da nisam za tu ideju. Kaže Pape: 'Šuti i pij, ništa te nisam pitô. I tako ja eksiram taj viski, i nakon 10 minuta sam dobio toliku energiju da se nisam plašio ni Kalca ni Hamburga“, u smehu će Pašić.

Kako je Pašić tada odigrao ponajbolje govore reči upravo Manfreda Kalca koji je godinama nakon toga izdvajao Paju kao najtežeg protivnika, uz reči: “Pašić, oh moj Bože, kakav je to neverovatan igrač“.

“Znam da su Iko Buljan, koji je tada igrao u Hamburgu i Bora Đorđević dugo godina posle toga zezali Kalca uz reči: ’Šuti, dovešćemo ti Pašića’. I stvarno sam tad odigrao vrhunski. Bukvalno sam se poigravao sa njim i ispadao je i smešan u nekoliko navrata. To mi je jako draga utakmica. Takođe, pamtim utakmicu protiv Hajduka, koji mi je ležao. Bekove su igrali Tipurić i Andrijašević i nisu imali rešenja za mene“.

San iz detinjstva mogao je postati realnost. Idol mu je bio veliki Dragan Džajić. I jednom prilikom, trebalo je i da ga nasledi u Zvezdi. Ali...

“Te godine kada smo osvojili titulu, Džaja je htio da me dovede jer sam ga mnogo podsećao na njega. I ja sam imao žarku želju, ali je tadašnji gradonačelnik Sarajeva Ante Sučić poslao dopis našem predsedniku da niti jedan igrač Sarajeva ne sme da ide u Zvezdu, zbog nekih prethodnika (Srebrenko Repčić i Radomir Savić, prim.aut), te da moraju po svaku cenu da me zadrže. Tada je Asim Ferhatović Hase bio zadužen da me nagovori da ostanem u Sarajevu. Ostao sam, a Džaja mi je dugo nakon toga govorio da mu je to najveća neostvarena želja, što mene nije doveo“.

A kada smo već spomenuli najvećeg igrača Sarajeva svih vremena Asima Ferhatovića Haseta, Pašić nam je ispričao i jednu zanimljivu anegdotu.

“To je čovek kojeg sam mnogo voleo, a i on mene. Još dok sam bio dete, on me je prvi primetio da sam talentovan. Imao sam 11 godina, bio sam sitan i mršav. Tad mi je, sećam se, rekao: 'Mali, ti ćeš biti strašan igrač, al' si mršav kô grana. Ima da svaki dan dolaziš kod mene u ćevabdžinicu i jedeš ćevape, i mimo onoga što kući jedeš. Moraš da se udebljaš da bi postao igrač'. Mnogo mi je to značilo“.

Sudbina nije htela da Pašić ode put Beograda i Zvezde, ali naredna stanica bila je Nemačka. Tačnije Štutgart.

“Pari Sen Žermen je bio najzagrejaniji za mene, jer su hteli da imaju Sušića i mene kao krila. Međutim, tadašnji predsednik Sarajeva Mile Markić rekao je predsedniku Pariza da se to 'prebije' preko izvoza rude iz Jugoslavije u Francusku, pošto su se oni bavili sličnim poslovima. Naravno, ovi su to odbili, iako su sa mnom bili dugo u kontaktu. Kad je to propalo, odmah se javio Štutgart. Ja sam to prihvatio, iako mi je najmanja želja bila da igram u Nemačkoj. Međutim, odmah sam se uklopio. Bukvalno, nakon 15 dana sam postao miljenik publike zbog mojih driblinga“.

KLINSMAN JE VELIKI GOSPODIN

Za Švabe je odigrao 46 mečeva i postigao sedam pogodaka, međutim, najviše je upamćen kao čovek koji je hirurški preciznim centaršutevima hranio loptama centarfora Jirgena Klinsmana, kao birvaktile Husrefa Musemića.

“To je veliko iskustvo za mene. Igrao sam sa strašnim igračima, ali sam se ponajviše slagao sa Klinsmanom. On je bio mlad igrač, ja sam bio stariji od njega, ali imali smo tu neku žicu, baš kao Husref i ja. On je postao najbolji strelac lige. Od 20 i nešto golova koliko je postigao, ja sam mu 17 namestio. To je jedan veliki gospodin, a koliko sam mu značio najbolje govori podatak da me je zvao da prisustvujem njegovoj oproštajnoj utakmici. Iz Štutgarta nosim jako lepe uspomene. Divan period, gde sam naučio i neki drugi sistem života“.

Nakon Štugarta, dolazi Minhen. Jedna sezona, ne toliko vredna pomena, ali dovoljna da vrlo rano, pre nego što je i trebalo, Paja okači kopačke o klin.

“Mene su nakon Štutgarta zvali Bajern Minhen, Anderleht i Avelino, ali je uprava Štutgarta tražila ogromne pare za mene. Tadašnji predsednik Diter Henes mi je objasnio da je važilo pravilo , da ako provedeš godinu dana u nižem rangu, možeš da izbegneš to obeštećenje. Otišao sam čisto iz tih taktičkih razloga u Minhen. Međutim, zasitio sam se svega i sa nepunih 30 godina završio sam karijeru“.

Ime koje je stekao u jugoslovenskom klupskom fudbalu, ipak nije bilo dovoljno da na reprezentativnom nivou postigne više.

“Igrao sam za sve omladinske reprezentacije Jugoslavije, gde sam upisao preko 100 nastupa, ali najmanje za A reprezentaciju. Ukupno 11 utakmica. Mislim da to nije dovoljno, u odnosu na koliko je trebalo i koliko sam zaslužio. Sigurno. Ja sam tada bio najbolji igrač prvenstva, a tadašnji selektor Miljan Miljanić mi kaže da čekam šansu sa klupe i da budem rezerva momku Mitru Mrkeli koji je tada bio mnogo mlađi od mene. Ja to nisam hteo i tada sam skroz eliminisan iz nacionalnih planova“.

Večiti fudbalski buntovnik, napravio je karijeru takvu kakvu jeste. Svi su saglasni da je mogao i morao mnogo više. Ni fudbalska penzija nije bila mnogo mirnija. Neuspeli pokušaji pokretanja škole fudbala, privatnog biznisa, sudski sporovi. Na koncu, činjenica da je bio gost slavnog Erika Kantone u autorskom filmu...

“Moja želja za tom nekom istinom ili pravdom mi je mnogo više odmogla nego pomogla. Bio sam žrtva, svega i svačega, o čemu eto svedoči i taj film koji je Erik Kantona snimio o meni. To mi toliko imponuje da je takav jedan velikan prepoznao u meni to nešto što je on zamislio. Ne možete da verujete koliko poštovanje mi je iskazao zbog svega što sam radio i pokušavao. Međutim, ne žalim ni za čim. Tako je zapisano da bude“, završio je Pašić razgovor za naš portal.