INTERVJU – Nenad Lalatović: S Čabulom i još jednim strancem napadamo Evropu

Na kraju aktuelne sezone navršiće se deset godina otkako je uplivao u trenerske vode i istovremeno osetio čari srpskog fudbala. Postepeno, kako je vreme prolazilo, postao je sinonim Superlige. Na tom putu povlačio je nesvakidašnje poteze. Dečački klub je preuzeo u verovatno najgorem mogućem trenutku, pa se posle Crvene zvezde odlučio na ogroman korak nazad – iz današnje perspektive daleko od toga - i dokazivanje u Borcu. Ruta ga dalje navodila od severa do juga zemlje i nazad. Praktično “svuda po Srbiji“. Nikoga na tom putu Nenad Lalatović nije ostavio ravnodušnim. I zbog toga će jednog dana, kada reši da je vreme za nove izazove, silno nedostajati. Čini se da se taj trenutak svakoga dana bliži. Jer Lalatoviću krajem sezone ističe ugovor sa novosadskim klubom i još nema naznaka da bi njegov boravak na Karađorđu mogao da se prolongira. A ako slučaj ne bude takav, Lalatovićev stav je jasan, dosta mu je učestalog menjanja srpskih klubova.

O svemu tome i još ponečemu šef stručnog štaba Vojvodine govorio je u intervjuu za Mozzart Sport dok se sa ekipom u Beleku pripremao za nastavak sezone.

“Voleo bih da ostanem u Vojvodini sve dok ne odem u inostranstvo. Jer vodio sam dosta srpskih klubova i u 90 odsto njih sam imao dobre rezultate, kao što imam i sada sa Vojvodinom. Ono što sam uvek govorio je da su Vojvodini potrebni uspešni treneri, igrači i rukovodioci. Kad trener nema rezultate, on se promeni. Da ih nisam imao, sigurno bih i ja bio odavno sklonjen, što je sasvim normalno, jer mi treneri smo naviknuti da su nam koferi uvek spakovani. Da li ću ja ostati u Vojvodini? Po rezultatima koje sam postigao, sasvim je normalno da ostanem. Ovo mi je drugi put da se vraćam, vodio sam Vojvodinu na preko 110 utakmica, imam preko 60 odsto pobeda, najviše u istoriji Vojvodine i osvojio sam trofej“, počinje trener Voše pre no što ipak dopiše veliki znak pitanja iznad svega rečenog.

“Najverovatnije mi neće ponuditi novi ugovor, jer imam utisak da nekome smeta jaka Vojvodina i to ne zavisi od mene. Ako Uprava želi da i dalje pravi rezultate normalno je da me pozovu da popričam sa njima. Vojvodinu volim i svake sekunde mogu da odem, opet ću naći posao. Voleo bih, ako ne odem u inostranstvo, da ostanem u Vojvodini, jer Vojvodina je moja druga kuća. Ona pravi moje trenersko ime, ja joj se odužujem dobrim rezultatima. Da li ću dobiti ugovor ili ne, ne znam, ali kažem još jednom, ima vremena za razgovor, ne treba nigde ni žuriti, i znam da ću ako ne ostanem u Vojvodini vrlo lako naći novi klub“.

PRAVIMO VRTIĆ KAD MI U UGOVORU BUDE PISALO DA NE MOGU DA ME SMENE

Da li je trenutno sve na želji ili ima i naznaka da bi mogao da pronađe inostrani angažman?

“Ima interesovanja za mene, moram da priznam, da otkad se bavim trenerskim poslom, nikada više nije bilo interesovanja nego u poslednjih mesec dana, da neko kontaktira sa mnom, zove, pita da li mi odgovara liga, da li bih došao, pitaju kada ističe ugovor, da li bih potpisao predugovor ili punomoćje da nam oni završe neke klubove. Tako da ima nešto, dešava se. I da se ne desi, da sa Vojvodinom ne produžim ugovor, voleo bih da na leto, ako bih ostao do tada u Srbiji, napravim pauzu mesec dana. Otišao bih na odmor i čekao inostrani angažman i siguran sam da bih ga dobio vrlo brzo“.

Lalatović o "bonusima": Voša će na njima da zaradi ogroman novac, Topić kao Grujić

Ukoliko pak ostane na Karađorđu ga očekuje novi projekat. Namera klupske uprave je po dolasku novog sportskog direktora Milana Kosanovića da smanji prosek starosti ekipe i afirmiše što više igrača. A Lalatović je u klub stigao sa, stekao se utisak posle dugogodišnjeg rada u srpskom fudbalu, afinitetom prema nešto iskusnijim, starijim igračima. Onima koji prevashodno donose rezultate. Mada on sam ima šta tu da kaže.

“Svuda sam pravio mlade igrače. U Crvenoj zvezdi Luku Jovića, Rajkovića, Ristića, u Čukaričkom Mašovića, Mićina... Sada ovde Topić, skrenuo je pažnju, tražilo ga je četiri-pet najvećih klubova. Imamo Devetka koji je standardni igrač, Zukića, sad guramo i Bjekovića. To su već četiri mlada igrača, a počinjaće utakmice trojica mladih igrača. Ja obožavam da radim s mladima, ali treba da klub zaštititi trenera, da mu da ugovor na dve-tri godine. Treba da izađu javno i kažu da žele da svaku utakmicu počinju šestorica igrača mlađih od 21 godine i četvorica-petorica iskusnijih da ih vode, i što neki kažu, napravimo vrtić. Spreman sam na to, ali onda u ugovoru treba da stoji da Nenad Lalatović ne može biti smenjen i da je afirmacija mladih igrača cilj Vojvodine. Daje se treneru ugovor na dve godine i cela klupska uprava treba da stane iza trenera i projekta. Taj projekat treba da traje duži period, svi mu dajemo vetar u leđa, pravimo priču i posle dve godine sa tim igračima kažemo: ’Sad ćemo da izađemo u Evropu’. I onda ćemo napraviti i tim, veliki novac i bićemo uspešni. Ako Uprava može da ispuni sve to, Vojvodina može da bude jedan od najstabilnijih klubova u Superligi. Ali za sve mora da postoji plan i program.“

Na treningu u Beleku (©J. Grlić)

Jasno je da takav plan ne donosi instant rezultate. Kao što je Lalatović i sam rekao, potrebni su strpljenje i vreme. Dosta vremena.

“U narednoj sezoni, sa tim planom, Vojvodinu vidim u prvih osam ekipa. Ako ćemo početi sa šest igrača od 21 godine, nije realno. Druge godine da se popnemo sa osmog na peto mesto, a treće godine, to su već igrači koji će imati po 21 godinu i dve godine iskustva igranja u Superligi, i onda napadamo trofej. Pravimo od njih kao što je pravio Ajaks – Davids, Klajvert, i onda kada su se uigrali i osvojili ligu posle dve godine, napravili su bum u Evropi i prvenstvu. Ali postojao je dugoročan plan. Ništa ne može preko noći, na silu. Mora da se sedne, da se napravi dobra organizacija kluba sa upravom i direktorom, da se napravi plan i program rada i ubeđen sam da ćemo mi posle dve godine takvog sistema biti stabilni i moći ćemo da prodajemo igrače po visokim cenama“.

Napad na trofej - Vojvodina bi dakle uz dogoročan plan mogla da uzdrma večite i umeša se u borbu za tron?

“Uz ovaj plan i program Vojvodina može da ih poremeti. Ali mora da ostane jedan trener, jedan sportski direktor, jedna Uprava. Da se zna ko šta radi i za šta je zadužen. Naravno, uz sve to potrebno je i perfektno suđenje. Treba da se uključi VAR, gde ne mogu Zvezda, Partizan, Vojvodina ili bilo koji drugi klub da imaju pomoć za aut. Ne želim da mi iko pomogne, samo želim da sve bude pravično. Zvezda dovede igrača za 1.500.000, koliki je naš godišnji budžet. Ako slučajno Vojvodina ima pomoć sudija, ili Čukarički, Partizan, Zvezda, TSC, zbog čega onda dovodimo skupocene igrače, ako im u domaćoj ligi treba pomoć sudija? Onda će biti mir u sprskom fudbalu, gde sudije moraju samo da sude 50/50. Pričao sam sa ljudima u Poljskoj. Tamo svako svakoga može da pobedi, sudiju posle jedne greške odmah izbacuju i zato je njihova liga toliko interesantna i podjednaka. Nema tu: ’Ja sam iz ovog kluba, ja sam iz onog, moji igrači toliko vrede’, i onda im se još pomaže, pošto su zvučni i navlači na njihovu stranu. Sudija mora da bude pravičan, da zna šta hoće, da i Zvezda i Partizan mogu da izgube utakmicu, da svako svakoga može da pobedi“.

Da li je onda favorizovanje sudija ono što odvaja večite od ostalih superligaša?

“Ima naravno razlike u kvalitetu. Moram da se ogradim još jednom. Kako se ove polusezone sudilo Vojvodini, tako želim da se sudi svakom klubu. Zadovoljan sam suđenjem mojoj Vojvodini, nisam pratio druge klubove i ne mogu da tvrdim, ali kako se sudilo nama, treba i ostalima. Niko nam nije pomogao za aut, niko nije ni odmogao. Ponosan sam na sve to, jer smo kvalitetom stigli tu gde jesmo. Ali jeste naše suđenje dosta bolje nego što je bilo i smatram da je jedini pravi put na kojem srpski klub može da napreduje, da imamo kvalitetno suđenje.

IZGUBILI SMO MIĆINA I TEDIĆA ZBOG 20.000 DINARA

Nije suđenje ipak jedini problem srpskog fudbala, zar ne? Da bi iko mogao da se uključi u trku sa Crvenom zvezdom i Partizanom potrebne su i finansije.

“Bilo bi lepo kad bi moglo više da se pomaže klubovima. Neko može da plati igrača toliko, drugi ne mogu. To nije ravnopravno. Kad bi Savez, država, kao što je na primer u Mađarskoj, napravili sistem u kojem se pomaže klubovima. Da svi mogu da dovedu kvalitetnije igrače, da dobijaju redovne plate. Kada klub nema para, odmah ide u niži rang. Odmah, kako god se zvao. Jedan Glazgov Rendžers je otišao u niži rang, mnogi moćni klubovi su otišli u treću ligu. Nema para? Znači nismo sposobni da se takmičimo. Stavimo moćne ljude da vode klubove koji mogu da obezbede novac i onda je igrač zadovoljan, može da pruža svoj maksimum i da daje mnogo više. Onda igrači ne bi odlazili tako brzo u inostranstvo. Moja Vojvodina je na Mićinu i Tediću izgubila 5.500.000, skoro 6.000.000 evra, zato što nisu, ne znam ko je tada vodio klub, dali stipendije od 20.000 dinara. Zbog tih para je Vojvodina izgubila moćne igrače. Zbog 3.000 evra su izgubili 6.000.0000. Onda su ti igrači došli kod mene u Čukarički, doveo ih je sportski direktor Matijašević. Nisu dobili stipendije, tužili su klub i bili su slobodni. I treba da budu slobodni, jer to treba da bude za nauk Vojvodini da ne sme opet da gubi talentovane igrače i milione zbog par plata. A ovde ima jako talentovane dece, mnogo Tedića i Mićina. Zamislite da je Vojvodina uzela 6.000.000 evra. A uzeo ih je Čukarički, jer gospodin Obradović sve u dan daje, svi su zadovoljni i jure da dođu u Čukarički. Svaka čast Galetu Obradoviću, voleo bih da svaki klub ima po jednog čoveka kao što je on. Da imamo 20 Galeta Obradovića.“

Nedostatak finansija je, ističe Lalatović, razlog zbog kojeg srpski klubovi, izuzev dva najveća, nikako da dobace do grupne faze Lige Evrope.

“Zamislite da je Vojvodina u prelaznom roku imala 1.000.000 evra. Zvezda za te pare dovede igrača, Partizan plati obeštećenje, a mi da smo imali da uložimo toliko u pojačanja, ne jedno, već tri, ušli bismo u grupnu fazu Lige Evrope. Ali mora da se plati. Zvezda je rizikovala, gospodinu Zvezdanu Terziću svaka čast na hrabrosti, jer se kockao i Zvezda je igrala dva puta Ligu šampiona. Jednom je rekao, nažalost tek kad sam ja otišao, kad je pričao sa Draganom Džajićem, da se pamte samo rezultati. Da bi se oni napravili, mora da se plati igrač. Tako i Partizan ima kvalitetne igrače koje može da plati. Kad bi tako moglo da se nađe još pet-šest klubova sa takvim budžetima, naš fudbal bi bio par ekselans“.

Ako je već Liga Evrope nedostižna, onda bi makar novooformljena Konferencija bila po meri srpskih klubova?

“Nisam puno upućen, ali ako ona nama lakše omogućava da uđemo u grupnu fazu, onda jesam za to. Jer imaćemo šest dobrih utakmica, tri na Karađorđu gde je pun stadion i tri na strani. Uđemo, gurneš dva-tri mlada igrača koji skreću pažnju. Tu se prave milioni. Možemo da stabilizujemo klubove, da sami sebe plaćamo, da ne tražimo pomoć države, da nemamo sponzore, i to je jedini ispravan put, da se svima skinemo sa grbače.“

IMA MALO I DO NAS...

(©J. Grlić)

Ali da bi do Konferencije stigla, Vojvodinu u prolećnom delu sezone čeka nastavak trke za jedno od prva četiri mesta. U finišu prethodne sezone Stara dama je ispustila drugu poziciju od Partizana, ove je ponovo blizu. Prilika za revanš?

“Iskren da budem, nije mi cilj da napadam Partizan. Želim da napadnem Evropu, da isforsiram mlade igrače. Ne mogu da kažem da će to biti u prvih pet kola, jer imamo TSC, Čukarički, Partizan, Lučane, Voždovac. Da smo birali, ne bismo mogli da odaberemo teže. Tek od petog-šestog kola, ako obezbedimo Evropu, mogu da započinjem svaku utakmicu sa četiri, pet mladih igrača i da im dajem vetar u leđa. I Novevskom koji ima 18 godina, Kabiću koji ima 17, Milenkoviću, Majstoroviću, Jelenkoviću. To je plejada talentovanih igrača. Da sa njima radim dve godine i da se od mene ne traži rezultat, da igramo dobro i da budu reprezentativci, verujte mi, Vojvodina će svake godine biti u plusu po 10.000.000 od prodaje igrača.“

Jedan od onih koji je ove zime stavljen u izlog na Karađorđu je Siniša Saničanin. Bosanskohercegovački reprezentativac je propustio treću prijateljsku utakmicu na pripremama u Beleku, ali je na četvrtoj odigrao drugih 45 minuta.

“Sinišu Saničanina jako cenim kao igrača. Kod mene je postao reprezentativac, trofejni igrač. Ne zbog mene, već zbog svojih kvaliteta. I ja sam igrao štopera i ulio sam mu samopouzdanje, i jako bih voleo da on ostane u Vojvodini. Ali ne odlučujem ja o tome, imali smo dogovor da ga odmorimo na jednoj utakmici jer očekujemo da će doći inostrani angažman. Jer on je levi štoper, 190 centimetara, leva noga, standardni reprezentativac BiH. Prema tvome, o njegovim kvalitetima ne bih da trošim reči. Ponavljam da bih voleo da ostane, ali se nadam da ćemo uspeti da ga prodamo da bi klub zaradio novac i kako bismo počeli da živimo od prodaje naših igrača. Ima dobar CV i sada je na njegovim menadžerima da mu nađu klub, da bi Vojvodina mogla da se naplati, jer je to i zaslužila. Ako u tome ne bude uspela, onda je problem i do nas što mu ranije nismo ponudili novi ugovor, a ne da smo čekali poslednji minut. Ima malo i do nas“.

DVA STRANA POJAČANJA

Kad smo već kod transfera, od najavljenih pojačanja stigao je jedino Veljko Simić pred sam polazak na pripreme. Od inostranih napadača još uvek ništa. Nedeljama unazad navijači pominju ime Emanuela Čabule i zaista su u pravu. Nešto se kuva.

“Čabula je igrač kojeg sam gledao sa direktorom Kosanovićem i ono što sam video meni se dopalo. Pitao sam svog direktora kad možemo da ga dovedemo. Trenutno je sa reprezentacijom i nismo mogli da stupimo s njim u kontakt. Sada smo stupili u kontakt, ali ne može da dođe dok je s reprezentacijom. Direktor mi ga je predložio, ja sam prihvatio i na videu koji sam video on mi se dopao. Opet kažem, ne zavisi od mene, već od njih, da li mogu da ga dovedu ili ne.

Nikola Drinčić za Mozzart Sport: Stvorila se slika da je u Srbiji sve crno, a ja uživam ovde

Međutim, Čabula nije jedini interesantan novosadskom klubu.

“Imali smo još jednog inostranog igrača koji se meni jako dopao i ja dan danas molim da on dođe. Radi se o prekvalitetnom igraču, igrao je u Belgiji i Francuskoj na poziciji špica i polušpica. Pravio bi ogromnu razliku kod nas, ali njegov menadžer traži previše para. To je drugi strani igrač, njega bih doveo uz Čabulu i onda bi Vojvodina mogla da uđe u Konferenciju.

Kako kaže, do sada nije imao sreće da previše radi sa strancima, zbog čega se isključivo oslanjao na domaće igrače. Na neke poput trenutno Nikole Drinčića i Stefana Đorđevića i u više klubova. Šta je to čime ga takvi igrači prvenstveno kupuju?

“Pod broj jedan volim da imam kvalitetne momke. To su sve jako dobri ljudi i igrači, koji imaju određeni kvalitet i donose prevagu u našoj ligi. Uvek ih sa sobom povedem ili zovem jer znam da su dobri momci. Kada sam bio trener Borca, doveo sam Vujakliju, Tanasina, Jablana, Zorića, Mićića. Skupio sam hrabrost da iz Crvene zvezde odem u klub koji je tada imao najmanji budžet u ligi i bio 18. Završili smo na drugoj poziciji, napravili senzaciju na polusezoni, niko nije mogao da veruje. Pitali su me koji su to igrači. To su sve dobri momci, igrači sa karakterom, pobednici. Malo je Drinčića u srpskom fudbalu, skoro da ne postoje. Drinčić je pravi lider, vođa. Đorđević je jedan od dva najbolja leva beka u ligi. Doveo sam dva kvalitetna igrača koji meni donose razliku na terenu, a prevashodno su dobri ljudi. I pre svega moj iskren, pošten odnos prema njima. Kod mene sve može i ništa ne može. Sve zavisi šta tražite od mene. Mora da se trenira maksimalno, ako niste raspoloženi danas, ne morate da trenirate, ali ako sutra izađete, morate da date sto posto za grupu. Kada napravimo dobar odnos rezultati sami dolaze, jer prevashodno igrač mora da ti veruje, kao i ti njemu.“

Sastavni deo saradnje na relaciji igrač – trener jesu i nesuglasice. Posebno su moguće kod stručnjaka sa Lalatovićevim temperamentom, ali uverava strateg Lala da ne postoji nerešiv problem.

“Kad iskritikujem igrača, uvek mu obrazložim zašto sam to uradio. Nikad ga ne iskritikujem da ostane na tome. Kada mu viknete i ljuti ste na njega, ne treba da uradite to i odete od njega, a da mu ne objasnite zašto ste bili grubi. Svi smo mi od krvi i mesa, kad trpiš kritike, moraš da znaš zašto ih trpiš. Ja njima obrazložim da shvate da sam pričao za njihovo bolje, a ne za moje, i onda oni prihvate kako treba“.

ČOLO, KLOP I MIHA...

(©J. Grlić)

A da li bi mogao da radi sa fudbalerom kakav je bio u igračkim danima?

“Voleo bih da imam igrača kao sebe iz mladosti. Moj karakter je bio pobednički, bio sam kapiten Crvene zvezde posle pokojnog Gorana Bunjevčevića, ali zato što sam uvek imao karatker, bio sam borac, nikada nisam priznavao poraz i znao sam da idem sa terena iskasapljen, krvav, da me ušivaju... Verujem da takav igrač fali mom timu“.

Šta je ono što na šta bi mu sa ove vremenske distance posebno skrenuo pažnju?

“Da malo smiri svoj temperament“, kroz smeh kaže Lalatović.

Zbog načina na koji vodi ekipu kraj aut-linije, pa i pomenutog temperamenta, lako bi se mogla povući paralela sa Dijegom Simeoneom i Jirgenom Klopom. Zanimljivo, kada bi morao da bira reper u trenerskom poslu, upravo bi pomenuta dvojica bili ti.

“Sviđa mi se njihov temperament, kako vode svoj tim 90 minuta, ali tamo ne kažu da su oni ludi. Kad Simeone udari šamar svom pomoćniku, oni kažu: ’Bravo Čolo, ti si bog kako vodiš klub’. Da ja to uradim, rekli bi da sam budala, sve najgore bi pričali o meni. Mogu da kažu da je on lud kako vodi svoj tim, ali taj tim ima rezultate. Hoću da im dam voljni momenat, da budu na mene, da budu pobednici, kad izađu u arenu da se bore, da pobede i da se kući vrate sa trofejom“.

Stoga i igru svog tima bazira na filozofiji koju neguje nemački stručnjak.

“Volim agresivnu igru jedan na jedan, da ne dozvolimo ekipi da igra, da igramo napadački fudbal. Bolje je uzeti loptu na 20 metara od protivničkog gola, nego na 80. Brže ćeš dati gol nego na 80. Ne volim da igram zonski fudbal, da se vratim na 30 metara. Vratim se ako me ekipa natera svojim kvalitetom, ali ako vidim da sam kvalitetniji, ne pada mi na pamet. Onda ih napadam i davim ih u njihovih 16 metara, jer mi je lakše ako im uzmem loptu tu da im dam gol. To je moje opredeljenje i nikad se ne fokusiram na druge, neka se oni fokusiraju na mene“.

Kad smo već odlutali u evropski fudbal, da onda ostavimo i finansijsku situaciju u srpskim klubovima i pustimo mašti na volju. Da može da uperi prstom u jednog igrača, ko bi to bio?

“Cenim napadače, kao svaki trener. Mesi, Ronaldo, Ibrahimović... Lako je njima, ovaj ima Arapina, pokaže prstom, hoće sve najbolje. Dođe Gvardiola hoće sve najbolje, Klop može isto da plati igrača 100.000.000 evra. Mi to možemo da sanjamo, možemo da platimo 100.000 dinara. Zato kažem, ne bih o tome govorio. To su stvarno igrači koji prave razliku i jednim potezom rešavaju utakmicu. Daš mu loptu i kažeš: ’Majstore, reši’. I onda kaže: ’Al’ sam dobar trener’. Dođi ti u srpski fudbal i napravi rezultat. Ko se tu nađe, kad ode u Evropu pravi vrhunske rezultate. Paunović, Ivić, Jokanović, Mihajlović, Nikolić. To su sve sjajni treneri, ali njihovi klubovi mogu da im plate da dovedu kvalitetne igrače. I odmah se naši treneri snađu. Mi imamo sjajne trenere, moram sve kolege da pohvalim, pred svima je lepa budućnost. Samo treba dobiti šansu u inostranstvu i siguran sam da će moje kolege koje dobiju šansu pokazati da su i tamo na istom nivou kao što su bili ovde. Posebno bih izdvojio Sinišu Mihajlovića. Ono što je izdržao pokazuje kakav je borac i kako da se borimo, kako za sebe i porodicu, tako i za klub i igrače. On je za mene najveći pobednik i najbolji trener kojeg Srbija trenutno ima“, zaključuje Lalatović.