INTERVJU – Danijel Aleksić: Bolje ja da prekinem, nego da mi kažu „Ne možeš više“

Priča je stara, ali vredna pažnje. Godina ne može da se precizno ustanovi, ali su ključni akteri. Lazar Grubor, jedan od trenera u mlađim kategorijama Veternika uvideo je mršavog dečaka koji je doslovce bacao protivničke igrače na zadnjicu. Lazar je neumoljiv. Prema njegovim rečima "to dete nema šta da traži u svom uzrastu". Uz dodatak: "Ne zanima me ko šta kaže, mora igra sa starijima”. I ljudi su neumoljivi, pitali su se: "Šta će on sa starijima? Zar da ga 'pojedu'? Da li uopšte može da igra sa snažnijima od sebe ili je dominantan jedino u svom godištu".

Dok su mnogi vrteli glavom, Lazar je bio istrajan i ubedi je okolinu da mu veruje. Koju godinu kasnije, to dete je prešlo u Vojvodinu i prošlo kroz sve mlađe kategorije novosadskog kluba. Tako je rođena priča o Danijelu Aleksiću, momku za čijim talentom srpski fudbal i danas vapi. Bio je jedan od onih kod koga posle dva ili tri kontakta sa loptom vidite da u njemu čuči nešto posebno, da je u pitanju vrsta igrača koja lako može da izmami aplauz publike.

O tome šta je prošao kroz karijeru mogao bi da se snimi dokumentarni film, ali je dugo vremena ono kroz šta je prolazio čuvao za sebe. A doživeo je toliko toga. Bio je biser kakav se retko viđa, u jednom momentu je lutao činilo se da će ga fudbal progutati, a onda je pronašao sopstveni Eldorado u Turskoj gde je postao šampion. Sada, posle 19 godina je rešio da stavi tačku na izuzetno zanimljivu karijeru.

U razgovoru za Mozzart Sport, Danijel je govorio o mnogobrojnim temama, debiju za Vojvodinu, rivalstvu Voše i Partizana, odlasku u Italiju, neuspelim epizodama u Drugoj ligi Francuske i Poljskoj, pa procvatu dolaskom na Bosfor. Najpre o najsvežijem, kačenju kopački o klin. Vežite se, polećemo, biće ovo duga, ali inspirativna i zanimljiva priča.

Posle skoro 20 godina igračke karijere, rešio si da staviš tačku. Koliko je bilo teško doneti takvu odluku, pogotovo u vezi nečega čemu si posvetio čitav svoj život?
“Dobro pitanje. Koliko je bilo teško? Nisam razmišljao tokom prethodnih meseci o tome. Negde se provlačila misao, ali deca imaju svoj režim i mislio sam da ću odigrati još godinu dana. Sve se namestilo tako zato što su mi kćerke krenule u prvi razred, a sinu sam prethodne dve godine menjao dve škole i njemu se ovde svidelo. Došli smo malo ranije, imali vremena i onda sam najviše zbog njih odlučio i samo presekao. To je to, neću više da igram. Pogotovo što je moj prethodni klub ušao u ligu i promenio čitavu ekipu. Sa svima nama od prošle godine su pravili dogovor za razlaz, tako da sam bio slobodan igrač čitavo leto. Nisam više hteo da idem levo-desno, da opet vodim porodicu, a da idem sam bez njih – nije mi to to. I onda sam tako odlučio. Ne znači mi više godinu dana duže ili dve. Ispunio sam se fudbalom, doživeo sam ono što sam želeo, svaku moguću radost i osećaj, i nisam video da ima potrebe da to više radim. Zato mi nije toliko teško palo, nisam ni imao vremena da se pripremim. Da sam planirao da sledeće leto završim, možda bi bilo teže. Sin ima osam godina, u decembru devet, i on je bio možda i najveći razlog zašto nisam želeo više da nastavljam. Volim ja fudbal, oduvek sam ga voleo, ali ima važnijih stvari i iz tog razloga sam najviše doneo ovu odluku”, započeo je Danijel priču za Mozzart Sport.

Jesi li imao možda nekih ponuda za nastavak dalje u Turskoj ili eventualno sa drugih destinacija?
“Jedina opcija je bila da nastavim u Turskoj. Bila je ponuda, ali ništa što bi mi donelo takmičarski motiv, samo bih produžio sebi karijeru, a ne bih se borio za viši cilj. Nije bilo varijanti da se borimo za ulazak ili neke više domete u Prvoj ligi. To bi sve bila borba za opstanak ili Druga liga. Igrao sam sedam godina tamo u Prvoj ligi Turske i Druga liga je totalno drugačija. Prve godine mi je bilo sasvim dovoljno da vidim da mi to nije potrebno. Da sam mlađi, pa hajde, ali sa 35 godina, još jedna u Drugoj ligi... Nisam video potrebu i nisam želeo, kako zbog sebe, tako i zbog porodice, da idem u treći grad u tri godine. Jednostavno nisam hteo.”

Da li bi posle svega što si prošao od početka karijere do kraja mogao da zamisliš da će ti karijera ovoliko trajati?
“Niko ne razmišlja o kraju karijere kada počne da igra fudbal. Pamtim starije igrače koji su tada dolazili u Vojvodinu, završavali su sa 31 ili 32 godine. Ako dođeš do 35, napravio si nešto veliko. Naravno, napretkom treninga i medicine karijere su se produžile. Fizički sam mogao još, hvala Bogu nisam imao nikada nikakvih zdravstvenih problema ni povreda, ali gledam stvari drugačije. Postoje druge stvari pored fudbala, nisam samo ja važan i ne vrti se ceo život oko mene. Deca su već veća, a i uželeo sam se viđanja sa roditeljima posle toliko godina. Zadovoljan sam što sam ja doneo odluku da prekinem, a ne da mi neko drugi kaže: ‘Ti ne možeš više.’ Rekao sam sebi još pre godinu-dve u jednom intervjuu da ću završiti kada ne budem imao dobru priču, jer nisam želeo da dođem u situaciju da moram sam da zovem i jurim angažman. Bilo je poziva ovog leta, ali ne onih koji bi vredeli da opet vodim porodicu u neku treću zemlju. Počeo sam rano, završio sa trideset pet, karijera je trajala dugo i zadovoljan sam.”

DEBITUJEM NA MARAKANI, A MOJA GENERACIJA JOŠ IGRA KADETSKU LIGU

E sad, početak je bio u Vojvodini, a kraj u Turskoj. Da se vratimo na tvoje početke. Bio je kraj maja 2007, pet dana posle 16. rođendana debitovao si za Vojvodinu protiv Crvene zvezde. U tom trenutku si bio jedan od najmlađih debitanata u istoriji lige. Igraš protiv jednog od dva najveća kluba u zemlji, a ti si faktički srednjoškolac koji je tek krenuo u prvu godinu.
“Neverovatno. Sa ove tačke gledišta baš je davno bilo, ali se sećam. Pet dana posle mog rođendana, na Marakani - debi. Ja sam već neko vreme trenirao sa njima. Hteli su oni i ranije, baš protiv Zvezde kući, da me ubace u vatru i da debitujem, ali se neko setio pravila da li uopšte sme da se zaigra pre šesnaeste godine. Tako da se čekalo da napunim šesnaest. Baš je bilo davno, neverovatan doživljaj za mene u tom momentu. Sa šesnaest godina idem u srednju školu dok moja generacija još igra utakmice omladinske ili kadetske lige, a ja debitujem na Marakani protiv ozbiljne Zvezde, u večernjem terminu pod reflektorima. Tada su jedino Zvezda i Partizan imali reflektore u Srbiji. Bio je specijalan doživljaj i pamtim taj datum, jer je bio izuzetno značajan. I roditeljima i mojoj okolini, društvu i drugarima u školi to je bio ogroman uspeh. Sa 16 godina zaigrati na Marakani nekom je san čitav život, a ja sam to ostvario tako mlad. Lepa stvar i rado je se sećam.”

©Starsport

A sećaš se možda kako ti je bilo kad si ušao, da li je bilo treme?
“Kako nije? Ulaziš u svet gde je fudbal mnogo drugačiji i nema veze sa omladinskim i kadetskim fudbalom. To je drugi sport. Igraš sa ljudima koji su već stasali, nemate ista tela, ni iste mišiće. Naravno da osećaš strah. Znaš da si talentovan, ali sećaš se kad je bio Ibrahim Gaj u Zvezdi? Dva metra, onako dugonog, u klizećem startu ti sa četiri metra stigne i uzme loptu. Onda vidiš da moraš još mnogo da radiš i da ne misliš da si baš toliko dobar. Talenat je bio tu, bilo je i treme. Čak sam imao i šansu za gol. Posle su me kritikovali što nisam šutnuo iz prve, ali hajde ti šutni na Marakani iz prve s toliko godina. Rekao sam sebi: 'Daj da je primim, da se dobro namestim, pa onda.' Ali dok sam ja primio i razmislio, oni su već bili u kontri. Možda bi bilo i previše da sam već na debiju dao gol.”

U to vreme si igrao i za mlađe kategorije Vojvodine i bio si izuzetno dominantan. Bio si deo reprezentacije do 17 godina koja je igrala Evropsko prvenstvo i na kom si bio proglašen za najboljeg igrača, iako je Srbija ispala u grupnoj fazi. Pritom su na tom prvenstvu igrali Aleksandar Lakazet, Tiago Alkantara i Serhio Kanales. Šta misliš da je bio razlog tome što si bio toliko dominantan, šta te je odvajalo od ostalih: tehnički aspekt, inteligencija ili nešto treće?
“Teško je reći. Generalno smo imali dobru i talentovanu ekipu, igrali smo dugo godina zajedno. Do kadeta sam bio fizički dominantan. Nisam bio izrazito jak, ali sam imao dug korak i fine fizičke predispozicije, a leva noga se uvek više ceni. Sigurno je da sam imao talenat, jer sam uvek preskakao generacije. Prošao sam sve mlađe selekcije u reprezentaciji. Igrao sam lep fudbal u mlađim kategorijama i to je bio najlepši, najbezbrižniji period. Samo misliš o tome da dođeš u deset ujutru, da se skupimo i pobedimo. Svi se družimo i van fudbala. Posle sve postaje druga priča, surovi profesionalizam i veliki novac u igri. Onda kreću menadžeri koji u tebi vide potencijal od kog mogu imati korist.”

BILI SMO DRUGI PORED ONAKVIH ZVEZDE I PARTIZANA, ŠTA VIŠE OD TOGA?

Od sezone 2007/08 počeo si redovnije da igraš i postigao prvi gol u dresu Vojvodine.
“Pobeda 4:1 kod kuće protiv Hajduka iz Kule. Sećam se i dan-danas. Bili su mi roditelji na tribinama, dao sam lep gol posle centaršuta, iz voleja. Ja sam bio jedan od retkih u Srbiji koji je u tom momentu iz moje generacije igrao za seniore. Bio je još samo Darko Lazović u Borcu. Biti u prvom timu Vojvodine i igrati na "Karađorđu" tako mlad bila je velika stvar i uspomena koja ostaje. Kad sam dao taj prvi gol, nisam ni znao kako da se radujem jer to nisam doživeo ranije, samo sam se okrenuo ka mestu gde mi je bila mama i pozdravio je. Voleo bih da mogu vratiti vreme i ponovo doživeti taj osećaj.”

Ono što je zanimljivo, mnogo golova koje si dao za Vošu bili su za pobedu ili su je overavali, poput gola Zvezdi u 90. minutu za 2:0. Deluje da te nije remetila važnost trenutka i da si imao samouverenost.
“Stvar je u tome što kad si mlad ne razmišljaš previše o tome, što je i normalno. Stariji igrači su tu da nose tim, a ti si mlad i gledaš samo da učiš i radiš ono što ti kažu trener i stariji saigrači. Dete sa šesnaest godina i ne treba da nosi tu odgovornost. Meni je odgovaralo što sam samo trebao da uživam u fudbalu i igram se, bez pritiska, zahvaljujući treneru i saigračima.”

U tom periodu Voša je imala fenomenalnu ekipu. Bio si ti, Dušan Tadić, Igor Đurić, Željko Brkić, Miodrag Stošić, Slobodan Medojević, Miodrad Pantelić i Dragan Mrđa, a nešto ranije  - Gojko Kačar. Pobeđivali ste Zvezdu i Partizan. Šta misliš da vam je falilo da napravite korak više?
“Bili smo drugi, šta više od toga? Ko je ikada uradio više od toga osim Zvezde i Partizana? Vojvodina je za svoje uslove uspela da se stabilizuje kao treći klub. Partizan je u to vreme bio izuzetno moćan, imali su strance kao što su Žuka, Moreira i Dijara. Bili su jaki u svakom smislu i nije bilo realno boriti se za titulu, ali smo mogli možda da uzmemo Kup, gde smo stigli do finala protiv Zvezde. Odradilo se koliko se moglo.”

TADIĆ PROTIV REALA U MADRIDU - TO JE ZA KARIJERU VIŠE NEGO DOVOLJNO

U tom periodu Vojvodina i Partizan su imali ozbiljno rivalstvo sa velikom tenzijom na terenu. Kako se ti prisjećaš toga?
“Oni su u tom periodu dominirali našim fudbalom i bili su moćni. Bila je ona utakmica u Novom Sadu sa brdom crvenih kartona kada je Voša dobila 2:0, gde je Lazetić igrao. Bilo je dosta incidenata. Nikad nisam želeo da učestvujem u tome jer mi je ružno da to vidim, pogotovo od starijih i iskusnijih igrača. Moraš da budeš sportista i da ne dolivaš ulje na vatru. Gledao sam samo da igram fudbal, uživam i posle idem kući.”

Kad smo već pomenuli Dušana Tadića, tri godine je stariji, a kako je tebi izgledao u tom trenutku, da li si mogao da pretpostaviš da će napraviti ovakvu karijeru kakvu je napravio.
“Duća je bio dovoljno zreo već tada da zna šta je potrebno i imao je usađene radne navike. On je oduvek puno trenirao i nije slučajno sve što je uradio i kako izgleda fizički, u smislu tela za sport. Oduvek je radio puno. Svaki trening kad se završi, da li se isteže, da li radi trbušnjake, i to su stvari koje te moraju negde dovesti. Naravno, on je oduvek bio talentovan. Videlo se da mu je leva noga ubojita. Nije imao nikad brzinu, ali je radio na drugim stvarima. Zato je ojačao telo i radio na tehnici. Uvek je driblao, radio vežbe koje radi i dan-danas. Znao sam da će biti dobar, ali da će biti toliko dobar nisam iskreno ni razmišljao. Sve što je napravio posle je za svaku pohvalu. Samo ona utakmica što je igrao protiv Real Madrida je nešto što ni najbolji fudbaleri sveta nisu odigrali tako kako je on odigrao. To je nešto najlepše što sam ja video od kad znam za sebe, da je neko tako igrao i da je radio šta je poželeo protiv Reala u Madridu. Samo to uzmeš i kažeš: ovo je za karijeru više nego dovoljno.”

©Guliverimages/ Seskimphoto

Lekip mu je na toj utakmici dao ocenu deset, a ne radi to često.
“Mene je to ostavilo bez teksta, to je bio nevertovatan individualni performans. Hajde da ne računamo Mesija koji je radio neke stvari, Ronalda. Uz njih i uz njihove performanse, to je nešto najlepše što sam gledao na televizoru od jednog igrača. Nebitno što je naš, ali ono je bila dominacija. Duća je oduvek bio dobar i napravio je sve zahvaljujući svom radu i talentu.”

Dok si bio u Voši, predsednik kluba je bio Bata Butorović, koloritna figura srpskog fudbala. Kakav si ti odnos imao sa njim?
“Poznat je po šarmu i šmeku. Njegova pojava je bila nesvakidašnja. Bio je čovek od dva metra, a stajling i njegova frizura su bili sami po sebi specifični. Imao sam stvarno dobar odnos s njim. Bio sam dete, nismo imali ne znam kakav odnos, ali je uvek bilo korektno. Sećam se da sam 18. rođendan slavio kod njega, bio je vlasnik jednog restorana i rekao mi je: 'Evo ti, slavi tamo punoletstvo.' To je bio simpatičan gest s njegove strane. Bio je faca, drugačiji i uvek interesantan. Nikad nije bilo dosadno slušati njegove priče, a bilo ih je pregršt. Imao je godina i čitav život iza sebe, ali je sve to pričao na neki simpatičan način. Uvek je bilo smeha sa njim.”

ĐENOVA NIJE BILA MOJ IZBOR, POJAVILA SE ODJEDNOM

Kako je gledao na tebe i na Tadića, pošto znamo da predsednici kluba kad vide da je neko mlad, talentovan i da može da se proda, onda ga više tretiraju kao robu nego kao igrača. Kako je to tebi izgledalo?
“Nisam to doživljavao na neki poseban načion. S obzirom na to da sam bio talentovan i kao projekat za neku prodaju, oni mene nisu nešto gurali koliko sam mislio da bi trebalo, smatrao sam da zaslužujem da igram više. Gledali su na to kao, ima vremena za mene mlad sam, svakako će otići igrač na mojoj poziciji, što je meni ponekad smetalo. Nisam imao protekciju da moram da igram, čak mislim da je trebalo više da budem na terenu. Kako me je on gledao stvarno ne znam, niti sam to ikad tako doživljavao. Gledao sam svoja posla. Mi generalno i jesmo roba, to je tako u sportu i fudbalu. Neko te uzima, proda dalje, takav nam je posao. E sad, kako ko gleda, to je tvoja lična stvar. Realnost je takva da igrači jesu roba koja se prodaje dalje i to je to.”

U zimu 2010. iz Vojvodine odlaziš u Đenovu. Kako se taj transfer desio i da li je bilo još nekih ponuda u tom trenutku, pogotovo što je godinu ranije išla priča da su Real i Viljareal slali skaute da te gledaju?
“Od 16. do 18. godine imao sam sigurno četiri, pet ponuda. Uvek je bilo priča, mnogo većih klubova i interesantnijih opcija za mene, ali Vojvodina nije htela da idem tamo gde sam ja želeo. Odjednom se pojavila Đenova i klub je odlučio da je to dobro za njih. Ja da sam birao, nikad ne bih išao tamo, jer to nije klub za mladog igrača sa 18 i po godina. Imaju 40 igrača i nikoga ne zanima da li ti imaš 18, 23 ili 25 godina, od njih se samo traži rezultat. Tamo trener nema luksuz da stvara igrače, jer posle pet poraza leti. Ne zanima ga da li si mlad, spreman ili nespreman, on mora da se obezbedi. To nije bio pravi potez za moju karijeru u tom momentu, ali to je bila opcija za klub, nisam imao puno prostora, otišao sam tamo i to je to. Posle sam se dogovarao za sebe. Veliki je to klub, ali ne za mene u tom momentu. Imao sam ponuda, bio sam interesantan, igrao za reprezentaciju, kapiten svoje generacije. Bilo je materijala da se neko javi i javljali su se, ali... Ponuda Đenove nije bila naslovljena na mene ili mog menadžera, došla je direktno u Vojvodinu i klub je odlučio da prihvati. To nije bio moj izbor, ali takav je naš posao.”

U Đenovi te je dočekao Đan Pjero Gasperini. Svima je poznato koliko su mu trenizi žestoki, njegove čuvene “salite”, gde igrači trče uzbrdo. Kako je tebi to izgledalo, pogotovo što si došao iz naše lige gde je potpuno neki drugi intenzitet?
“Ozbiljna strogoća, radiš isključivo ono što on želi i što ti kaže. Nemaš tu mnogo prostora, mora da se zna čak i koji pas ide. Meni u tim godinama nije trebao neko kao što je on i iskusna ekipa koja igra na rezultat. On tačno zna kad koji pas hoće, ako uradiš nešto što on ne želi, zaustavlja se trening i objašnjava ti zašto to ne sme. U tom momentu nisam bio dovoljno zreo za to, igrao sam fudbal na svoj način. U Srbiji su me usmeravali, ali puštali da igram i iskažem svoj talenat. Kod njega nemaš prostora, moraš da radiš. Tada sam se prvi put susreo sa formacijom koju forsira čitavu karijeru, 3-4-3. Ja nisam napadač, kod nas se do tada igralo 4-4-2. Ja sam bio onaj drugi napadač, malo povučeniji, polušpic. Nisam bio centarfor da mogu da se zagradim, a nisam bio ni krilo, tako da nisam imao gde da se nametnem. Rad sa njim je ozbiljno iskustvo i težak je. Treninzi su zahtevni, moraš da si maksimalno spreman. Nema zagrevanja, odmah ulaziš u rad. Zahtevan je trener, ali njegova karijera je pokazala da je imao dobre metode i zbog njih traje već 20 godina. Za mene, u tom trenutku, bilo je baš rano za susret sa njim, sa 18 godina bilo je teško adaptirati se.”

©Guliverimages

Kakav si odnos imao sa Gasperinijem? Mnogi ga opisuju da sa njim nema sredine, ili ga voliš ili ga ne voliš.
“Nisam znao jezik. Meni je Nenad Tomović sve prevodio šta je trebalo na treningu i nisam imao razgovore sa Gaspom. Ne sećam se da sam uopšte popričao sa njim, nisam tu imao ulogu. On je generalno takav sa igračima.”

ULAZIM U SVLAČIONICU, A TAMO - ERNAN KRESPO

Da li ti je to budilo sumnju da te on možda ni nije hteo?
“Nisam razmišljao o tome. Nikad nisam širio priču koga je hteo ili nije, to je na kraju i nebitno. Tamo si pa si tamo, hajde da vidimo šta može da se uradi. Ne razmišljam ko je šta želeo. Ne mogu ništa promeniti u stvarima na koje ne mogu da utičem – nisam im davao važnost. Jednostavno sam video da to nije sredina za mene i brzo shvatio da moram da idem odatle. Ne znam da li sam pogrešio, ali nisam mogao da budem strpljiv da čekam šansu i da se prilagodim. Nisam znao koja će mi pozicija prijati. Kod nas tada još nisu postojala krila koja ulaze unutra. Možda sam mogao da budem taj levi polušpic, ali to tada nisam tako video i smatrao sam da je bolje da idem".

Ono što je zanimljivo, u Đenovi si imao dosta zanimljivih saigrača, jedan od njih je bio Đuzepe Skuli, čiji je deda bio šef mafije.
“Da, to sam posle saznao, tada nisam znao. Znao sam da je nezgodan i da ne bi trebalo da se kačim sa njim. Italijani nemaju toplinu, da misle o tebi, jer si mladi stranac kojem treba pomoć i topla reč. Žive svoj život i svoj stil. Bili su tu Nenad Tomović i Boško Janković, gledao sam da budem sa njima koliko mogu. Ostali slabo pričaju engleski, a ja nisam znao italijanski, kako da se sporazumevam sa ljudima? Rukama?. Gledaš svoj posao, javiš se,  nadaš se da te ništa neće pitati i odeš. Ivan Jurić je bio fantastičan i uvek je gledao da pomogne. Došao je Rafaele Paladino, pa Dario Daineli koji je bio u Fjorentini. Bilo je tu ozbiljnih imena i sve je za mene bilo veliko i neobično, potpuno drugačiji način rada. Kad sam stigao u Đenovu bio sam u hotelu, niko me nije obavestio kad je prvi trening niti je došao po mene. Išao sam na recepciju, zvao taksi i objašnjavao taksisti da sam fudbaler Đenove i da me vozi u trening centar. Ja pokušavam na engleskom, on ne zna engleski, pa mu objašnjavam: fudbal, Đenova, i tako sam otišao na prvi trening. Ulazim u sportski centar, nikoga nema, uđem u svlačionicu, a tamo sedi Ernan Krespo. Sretnem Boška Jankovića, on mi kaže da uzmem opremu i to je to. Dolaziš kao prvak među osmake kao da si prvi put u školi. Ne znaš nikoga, a u inostranstvu si. Ja mlađi, oni stariji, i još ne možeš ništa da im kažeš. Italijanski i engleski totalno dva različita jezika. Prvak među osmacima - to je taj osećaj. Mnogo stvari mora da ti se poklopi da bi mogao da igraš fudbal kako treba. Italijani ti ne daju nekoga da ti pomaže oko svega, snalaziš se sam. To nisu izgovori, nego razlozi zašto mladi fudbaler mora da pazi gde ide i da se sve ostale stvari poklope kako bi mogao da prikažeš talenat, a to tamo nije bio slučaj.”

A kako je bilo sa Ernanom Krespom u svlačionici? Jesi li uspeo nešto da “ukradeš” od njega?
“Nisam ga gledao dok trenira, ja sam tek iz omladinaca izašao, a on je čovek apsolutna legenda. Kad ga pogledaš, zapitaš se “Čoveče, koga sam upravo video?”.  Čak smo se rukovali, ali nije to bio neki odnos. Brzo je i otišao”

Tvoja jedina utakmica za Đenovu bila je protiv Juventusa, i to na samom početku. Od tog momenta kreću tvoji problemi u karijeri. Sledeće sezone doveden je Luka Toni u špic i bilo je jasno da za tebe nema mesta i da moraš da odeš. Da li danas, 16 godina kasnije, misliš da je odlazak u Đenovu bio greška i da li bi ti bilo bolje da si napravio međukorak koji danas prave klinci iz naše i nekih drugih slabijih liga da odeš u Belgiju, Holandiju ili Portugal?
“Postoje dve strane priče. Ako gledamo širu sliku, danas sam zadovoljan kako je sve ispalo — karijerom, životom i time u koga sam izrastao. Sve što sam prošao pomoglo mi je da se danas dobro osećam u svojoj koži. To iskustvo uticalo je na to da kasnije analiziram te godine praznog hoda i shvatim šta bi trebalo da radim da bi išlo bolje. Naravno, da sam mogao da biram, ne bih išao u Đenovu, već u Holandiju ili Belgiju, ali šta bi bilo deset godina kasnije, to čovek ne može da zna. Ne razmišljam po principu „šta bi bilo kad bi bilo”. Voleo bih da sam više igrao, ali možda mi je baš taj period pomogao da kasnije igram dobar fudbal i izrastem u zrelog, porodičnog čoveka. Postoji generalno zadovoljstvo i sve je to uticalo da se osećam dobro sa svim što sam postigao. Sa druge strane, sigurno je bolji put ići u ekipu koja je napravljena da razvija mlade igrače i prodaje ih dalje, a ne u ekipu koja se bori za opstanak. To traži drugačiji profil — ne mlade, nego iskusne igrače koji znaju posao i donose rezultat”.

U to vreme kružile su priče da si odbio da odeš u Krotone na pozajmicu, jer je igrao Seriju B. Ima li istine u tome?
“Istina je. Imao sam svojih grešaka. Posle sam došao na svoje i shvatio neke stvari. To je bila jedna od grešaka, ali prisutna je bila i njihova neprofesionalnost u momentu kada sam otišao sa omladinskom reprezentacijom da igram kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. Kada sam završio kvalifikacije, Primavera je igrala završnicu italijanskog prvenstva. Tamo je drugačiji koncept, više regija se skupi da odigra šampionat. Oni meni samo pošalju mejl: „Pojavi se negde kod Rima za dva dana.” Opet ista stvar. Kako da dođem tamo? Nisam hteo da idem, otišao sam kući. Primavera na kraju bude šampion Italije. U toj ekipi su tada igrali El Šaravi i Matija Perin, koji je kasnije bio golman Juventusa, i još dosta dobrih igrača. Sa punim pravom su odlučili da nisam deo tog tima, ali su me prebacili bez mog znanja. Izašlo je dole na teletekstu: Aleksić, Krotone. Očekivali su da ću jednostavno samo da odem”.

Deluje da si se bio malo zainatio da ne odeš?
“Da. Moja greška je bila što se nisam odazvao, ali da me je bar neko nazvao i rekao: „Gledaj, imaš to i to, odatle ide neko sa tobom.” A ne da letim u Rim, pa u neko nepoznato mesto. Kako ću ja tamo? Nije to bio način na koji stvari treba da se odvijaju. Onda su me bez mog znanja poslali u Krotone, što sam ja odbio i tu je bio kraj. To leto sam trenirao sa Primaverom. Ivan Jurić je bio trener, verovao je da mogu da dođem do izražaja i hteo je da ostanem. Međutim, meni je sve to bilo mučno, forsirao sam odlazak i na kraju prešao na pozajmicu u Grojter Firt”.

Grojter Firt je bio član Cvajte. U početku si igrao redovno, davao golove, međutim, u jednom trenutku si skroz pao u drugi plan. Šta se desilo?
“Imali su opciju otkupa od Genove koja nije bila mala, pogotovo u to vreme za Grojter Firt koji nikada nije ulagao veliki novac. Bilo je jasno da im se to neće isplatiti i znalo se da neće doći do otkupa. Odigrao sam 20 i nešto utakmica, počeo deset, 15. Za igrača od 19 godina, dobio sam otprilike ono što sam i hteo. Igrao sam, bilo je okej. Ali to još nije bila ta zrelost da mogu sve da pokažem, još uvek sam se tražio. Zato je važno da igraš sa 17, 18 godina, da bi sa 20 bio spreman kad izađeš na scenu. Ne može niko da ti kaže šta treba da uradiš. Moraš da doživiš da pogrešiš. Moraš da igraš pred gostujućim navijačima, da ti zvižde, da te gađaju. Te stvari moraš da prođeš. Da igraš protiv boljih, jačih, protiv prljavog igrača, sve te to sprema za neke bitnije momente. Ima fenomena koji odmah mogu sve, ali za normalan put ti to moraš da prođeš. U Grojteru je bila lepa godina. Igrao sam tamo, učiš se polako disciplini, radu. Živeo sam u Nirnbergu, lepom gradu. Upoznao neke ljude s kojima sam i dalje u kontaktu. Igrao sam fudbal, puni stadioni. Herta je tada bila druga liga, 50.000 ljudi na stadionu. Minhen 1860 je tad igrao na Alijanc Areni, baš je bilo dobro”.

PITAO SAM SEBE: DA LI JE MOGUĆE DA SAM TOLIKO LOŠ DA NE MOGU NIGDE DA PROĐEM?

Kako je izgledao odnos sa Đenovom po povratku iz Nemačke. Da li su imali neki plan ze tebe ili ne?
„Sa Đenovom nisam imao odnos, nisu se zanimali za mene, niti su me puštali gde sam hteo. Imali su saradnju i poslali me u Grčku, u Kavalu. Otišao sam spreman da ostanem na pozajmici godinu dana ili šest meseci. Bilo je to pred kraj prelaznog roka. Ali, šta se dešava? Njihov predsednik je uhapšen zbog nameštanja, Kavalu su ugasili i raspustili čitavu ekipu. Od leta do zime bio sam bez kluba. Đenova nije marila za to, rekli su: 'Idi kući i videćemo na zimu.'

Tad već postaje ozbiljno, nisi bio na treninzima Đenove, a letnji prelazni rok se završio i nisi mogao nigde da odeš. U godinama kad treba da igraš i razvijaš se mogao si samo da radiš individualno.
"Bio sam u Novom Sadu od septembra do januara. Trenirao sam sam. Bio sam mlad i imao svoje bubice. Imaš novac, auto, pa te povuče u tim godinama da živiš, osetiš grad. To ne ide sa fudbalom, ali sam u tom momentu to osetio da ne bih morao posle. Neko poludi sa 30, što je još gore, tako da sam ja to prošao na vreme. Pravio sam greške gde nisam bio dovoljno posvećen fudbalu i ta situacija je ostavljala traume. Sa 20 godina sedim kući četiri meseca bez kluba. Trenirao sam svaki dan, ali nije isto kad nisi na pravom terenu. Navikao sam da igram, da sam protagonista, da imam odgovornost. Bio sam najbolji u generaciji u Srbiji. Pitaš se, da li je moguće da sam toliko loš da ne mogu nigde da prođem? Odem u Grčku, Kavala se gasi, ja idem kući. Sve to stvara utisak ljudima da sa mnom postoji problem, a nikakav problem nikad nisam imao čitavu karijeru. Tako se zalamalo tih godina. I onda odem u Sent Etjen na probu i prođem“.

©Guliverimages/ Seskimphoto

U tom trenutku Sent Etjen je imao odličnu ekipu, redovno su završavali u gornjem delu tabele, ali opet, malo si igrao.
“Posle četiri meseca netreniranja bio sam fizički dobar, pazio sam na sebe. Prođem probu i oni me ostave, ekipa je bila fenomenalna. Kristof Galtije je bio trener, a od igrača su bili Pjer Emerik Obamejan, Kurt Zuma, Fauzi Gulam, Džošua Givalogi, Maks Gradel… Paklena konkurencija. Ne mogu da dobijem prostor, tek sam došao. Stav je bio: dobar si, daćemo ti vremena da vidimo koliko možeš. Frustrira kad ti je maltene druga, treća godina da uopšte ne igraš. Više ne dolazi ni poziv za mladu reprezentaciju, gledaš druge od kojih si možda bolji u tom momentu kako igraju, a ti ne. Sve to utiče na tebe, bilo je tu neverovatnih stvari”.

Misliš li da ti je Sent Etijen bio greška jednako kao i Đenova. Za dve sezone si odigrao samo tri utakmice. Doduše, vodi se kao da si osvojio Liga Kup sa njima u sezoni 2012/13
“Nije bio greška. To je veliki klub. U zrelijim godinama to je klub u koji bih išao da igram, sa takvim navijačima, fantastičnim sportskim centrom i uvek krcatim stadionom. Za poželeti, ali ne za mene u tom trenutku. Ne igram dve godine, a francuski fudbal je fizički izuzetno zahtevan. Galtije je bio jako zahtevan. Nisam se naigrao. Igrao sam za druge timove, trenirao s prvim. Značilo mi je za druge stvari. Pošto Italijani nisu znali engleski, tek ga Francuzi nisu pričali. Nikog našeg tamo nije bilo. Najbliži mi je bio neki Rumun (Banel Nikolica) koji nije znao reč engleskog. Bio sam van svake komunikacije. To mi je pomoglo jer usled neigranja nisam znao šta ću sa sobom, pa sam počeo da idem u teretanu. Ušao sam u rutinu koja mi je kasnije pomogla da nemam problema s povredama i da se naviknem na individualni rad. Nisam imao kako da provedem vreme do treninga, teretana je bila pored, pa sam stekao naviku da idem i radim na sebi. Ogroman klub, ali za mene u tom momentu prevelik zaloga. Nije ispalo kako sam zamišljao.“

Kako ti se činila saradnja sa Kristofom Galtijeom? On je sa Lilom uzeo titulu i posle otišao u Pari Sen Žermen. Jedan od onih koji su slomili zube na tom klubu. Kako je tebi izgledala saradnja s njim?
„Bio je prezahtevan. Nije imao mnogo strpljenja ni pardona za mlade igrače. Ozbiljan rad. Kasnije sam se navikao na taj ritam i trčanja, mada je fizički bilo izuzetno teško. Opet, to je bio preveliki zalogaj za mene u tom momentu jer nisam bio dovoljno zreo – imao sam dvadeset dve,. Ozbiljan trener: zahteva rad, dosta vike, dreke. Nisam o tome ni razmišljao. Godine u magli. Treniraš, igraš malo, pa ne igraš. Povedu te na klupu, pa te ne ubace. Bilo je šareno tih nekoliko godina”.

A kakav je bio Obamejan? To je bila sezona kad je počeo da pokazuje da će biti zver od igrača.
“Ekstremna brzina, strašna završnica.  Uvek je radio dodatno. Odmah se videlo da je to - to. Bio je dominantan, kao što je i Kurt Zuma tada bio dominantan. Sećam se Zume kad je bio klinac, poredili su ga sa Marselom Desaijem. U teretani, kad se skače na kutiju, preskoči više od svih. Snaga u nogama neverovatna, glavom je u teretani umalo mogao plafon da dotakne. Kasnije je napravio veliku karijeru – Čelsi, Vest Hem, Premijer liga. A Obamejan, čovek ima 37 godina i ne stari. Ima tanku građu, ali je kao sajla, teško da može da se povredi. Prebrz je, neverovatan igrač i profesionalac. Gde god da igra, daje golove kao od šale. Možda je čak i potcenjen s obzirom na karijeru koju je imao – Arsenal, Čelsi. Fantastičan igrač.“

DOLAZIM NA KONFERENCIJU, A TRENER ME PITA KOJI POZICIJU IGRAM I DA LI SAM LEVAK ILI DEŠNJAK

Šta misliš da ti je bio najveći problem u najkriznijem delu karijere, pored toga što nisi igrao? Slali su te u Arl-Avinjon gde si opet igrao jako malo.
„Sve je to bilo lutanje. Od mog bivšeg menadžera dolazile su ideje: 'E, ja znam tamo čoveka, hajde videćemo sa njim, možda bi tamo mogao da odeš.' Taj period je bio neverovatan: Italija, pa odem u Grčku, tamo se klub ugasi, pa Francuska. Mislio sam u sebi – “Kakav bre Arl Avinjon?”. Otišao sam tu, jer je to bila neka njihova varijanta.  Govorili su mi da im treba igrač, pa hajde da dođem. Ja stižem, a trener me na konferenciji pita jesam li levak ili dešnjak – nema pojma šta igram. Bukvalno je tako bilo. Taj klub danas više ne postoji. Ispali su te godine i ugasili se. To je baš bilo vreme za zaborav”.

Jesi ti na kraju raskinuo pozajmicu ili oni?
“Ja sam. Nisam imao šta tamo više da radim, nije imalo smisla. Ne znaju ko sam niti imaju interes da igram. Na pozajmici sam, otići ću za šest meseci i nikad me više neće videti. Zašto bi me stavljali? Nisam o tome razmišljao pre nego što sam otišao tamo. Gledao sam posle da izvučem iz svega pouku, da vidim kako to da promenim“.

Zašto si odabrao Lehiju Gdanjsk? Poljska liga ne deluje kao liga u kojoj će igrač tvojih karakteristika moći da digne karijeru. Pritom si imao i problem sa trenerom?
“Došao je Portugalac koji je otišao posle pet kola. Nas 20 je stiglo u klub tog leta. Tu Lehiju uopšte ne osećam. Odigrao sam nekoliko utakmica i potpuno je izbrisao iz memorije. Doživeo sam Poljake kao hladne ljude, bez otvorenosti i želje da pomognu. Bio sam tamo šest meseci i otišao. To je bila opcija jer me je čovek iz kluba znao od ranije. Te godine se tamo skupilo mnogo igrača, menjali su trenere i ništa nije bilo po planu. Sve do Švajcarske to je bilo lutanje. U velikim klubovima si barem nešto video, ali Lehija je za zaborav. Ne znam ni kako sam došao tamo, niti sam igrao. Potpuno sam to potisnuo iz sećanja“.

Baš u trenutku kad se činilo da će ti se karijera ugasiti, stigao je spas u poslednjem času u vidu Sent Galena i Švajcarske. Kako gledaš na taj period? Došao si tamo 2014. godine, posle maltene pet godina neigranja.
„Tu mi se sve namestilo. To je bila prekretnica karijere i života. Posle godina lutanja došao sam u Švajcarsku, među ljude koji isključivo traže disciplinu, poštovanje i pravila. U Francuskoj sam već stekao neke navike i tu sam ih nastavio. Video sam gde sam grešio i nisam tražio alibi u drugima. Fizički sam bio dobar, znao sam da igram fudbal, ali hteo sam da vidim šta nije u redu. Tamo sam sazreo. Oženio sam se, rodio mi se sin i stvari su došle na svoje. Rano sam otišao iz Srbije, bio sam nezreo, a te teške godine su mi pomogle da shvatim šta je stvarno potrebno za fudbal: profesionalizam, rad i disciplina. Švajcarci to traže i poštuju. Tamo sam proveo tri i po godine i sve se okrenulo. Vratio sam život u kolosek, izvukao pouke i zaboravio loše stvari. Postao sam pravi profesionalac svestan važnosti posvećenosti”.

POTREBAN TI JE NEKO DA TI KAŽE DA SE SMIRIŠ I NE UZDIŽEŠ SE

Šta ti je u Sent Galenu najviše prijalo? Da li je došlo do promene pozicije, stavili su te na polušpica, imao si veliku slobodu u igri?
„Jednostavno sam počeo da igram. Posle treće, četvrte utakmice vidiš da možeš i da ti neko veruje. Od Vojvodine nisam redovno igrao, osim one godine u Grojter Firtu. liga je bila po meri. Imao sam dobre i iskusnije saigrače sa naših prostora koji su mi mnogo pomogli. Potrebno je da ti neko kaže da se smiriš i ne uzdižeš. Igrao sam dobro, bio cenjen i imao ponude. Od tog trenutka karijere igrao sam pristojan fudbal”.

Misliš li da ti se u te tri i po godine u Švajcarskoj vratilo za sve one godine neigranja i individualnog rada u Novom Sadu?
„Sve te godine sam nastavio da treniram i pazim na telo. Neko drugi bi kod kuće, primajući platu od kluba, otišao u drugom pravcu. Nisam zaboravio da sam fudbaler i trenirao sam svaki dan. Pitanje je samo da li ćeš od izazova potonuti, ili ćeš ih izneti na leđima. Moja kiša je dugo padala, ali se na kraju pojavilo sunce. Ojačao sam karakter i to mi je pomoglo da kasnije ne popustim. Krenulo je dobro i više nije bilo nazad”.

©Guliverimages/ Jubel Freude Trikot

Te godine u Sent Galenu toliko ti je poraslo samopouzdanje da si imao dosta spektakularnih golova, slobodnjaka sa 30 metara u rašlje.
“Sama ideja da pokušaš da šutneš sa te udaljenosti pokazuje da sam imao samopouzdanje. Igraš, daješ golove, pobeđuješ i osećaš se dobro. Radio sam naporno, naučio disciplinu i sve je išlo svojim tokom”.

Na kraju sezone 2017/18 odlaziš iz Sent Galena i klubovi počinju da se interesuju. Bila je priča za Arminiju Bilefeld i Crvenu zvezdu. Kako je išla priča za Zvezdu?
„Bilo je kontakata. Plan je bio da Kanga ode i da dovedu mene. Čuo sam se sa njima, tada je Andrej Mrkela bio tu, postojala je želja, ali zašto nije došlo do realizacije, ne sećam se. Nismo se videli niti je došlo do zvaničnih pregovora”.

A Arminija?
„Isto kao i u slučaju Zvezde. Bilo je dosta interesovanja, ali kad te neko stvarno hoće, to se završi za dan ili dva. Bio sam umoran i poučen prethodnim iskustvima. Bilo mi je lepo u Švajcarskoj i rekao sam da ću otići tek kad stigne konkretan ugovor. Nisam imao vremena da se zamajavam praznim pričama”.

Posle svega odlaziš u Tursku, prva stanica bila je Malatija. Te sezone ste napravili istorijski uspeh i plasirali se u kvalifikacije za Ligu Evrope, a ti si bio najbolji strelac ekipe. Kako se sećaš tog perioda?
„Zvali su me trener koji je Nemac, i njegov pomoćnik i hteli su da pređem kod njih još na zimu. Međutim, krajem decembra mi se rodio sin i dao sam prioritet porodici. Za razliku od većine turskih klubova, oni su ostali u kontaktu sa mnom i zvali me ponovo na leto. To je presudilo. Direktor Sent Galena me je ispoštovao i pustio me da odem. Ta godina u Malatiji bila je fantastična. Završili smo peti u ligi sa ekipom koja je tek nedavno ušla u najviši rang, što je ogroman uspeh.”

PREKO INSTAGRAMA SAM VIDEO DA SU ME STAVILI NA TRANSFER LISTU

Pričalo se sledeće godine da te traži Bešiktaš. Je li bilo istine u tome?
„Igrao sam dobro i davao golove, ali oni nisu mogli da ispune finansijske zahteve koje je Malatija tražila. Zato sam otišao u Al Ahli. To je najčudnija epizoda u mojoj karijeri – trajala je jedva mesec dana. Igrao sam dve utakmice u azijskoj Ligi šampiona protiv Al-Hilala. Kod kuće smo izgubili 3:2, a u gostima pobedili 2:1. Ispali smo zbog pravila gola u gostima. Zatim smo igrali prvo kolo prvenstva kod kuće. Dao sam gol, ali smo primili izjednačujući pogodak u nadoknadi vremena. Iste večeri sam na njihovom Instagramu video da sam stavljen na transfer listu, dok sam još bio u hotelu. Imali su previše stranaca, a navijači su patili za klasičnim kreatorom igre, 'desetkom'. Izbor je pao na mene kako bi oslobodili mesto. Hvala im na toj ishitrenoj odluci jer su mi promenili život nabolje”.

Jesi bio ljut u tom trenutku kad se desilo to sa odlukom da te strave na transfer listu i da za to saznaš preko društvenih mreža?
„Nisam bio ljut, već zabrinut jer nisam znao u kom pravcu će sve ići. Došao sam mesec dana ranije, potpisao ugovor na tri godine, a sve se dešavalo krajem avgusta. Brzo smo se dogovorili oko odštete kako se ne bi predomislili. Vratio sam se u Tursku kao slobodan igrač i odmah sutradan dobio tri, četiri ponude”.

Šta ti je smetalo u Arabiji? Način života?
„Dan tamo počinje tek u tri, četiri popodne. Došao sam u avgustu kada je napolju pedeset stepeni i velika vlaga. Zbog vrućine kasno treniraš, kasno jedeš i kasno spavaš. Pre popodneva ne možeš da obaviš ništa. Toliko je bilo vruće da smo u toku treninga morali da se presvlačimo. Temperatura je bila toliko visoka das mo mogli da cedimo znoj iz čarapa. Shvatio sam da takav način života nije za mene. Bogu hvala što se sve namestilo tako da potpišem za Bašakšehir i odem u Istanbul”.

U Bašakšehiru je bila strašna ekipa: Demba Ba, Eljero Elija, Gokan Inler, Arda Turan, Kliši, Škrtel, Robinjo. Prve godine ste osvojili titulu, što se u Turskoj retko dešava mimo Fenerbahčea, Galatasaraja i Bešiktaša.
„To je bio nerealno dobar osećaj, najveći uspeh u mojoj karijeri i istorijski uspeh za klub. Teško je umešati se u borbu sa velikanima poput Bešiktaša, Fenerbahčea i Galatasaraja. Jedino što kvari utisak je to što je sezona prekinuta zbog korone, pa smo prvenstvo završili tek u avgustu. Uporedo smo igrali Ligu Evrope i stigli do osmine finala gde smo ispali od Kopenhagena. Prvu utakmicu dobijemo rezultatom 1:0 kod kuće, a na revanš odemo nakon što smo dobili deset dana slobodno zbog osvajanja titule. Uradili nekoliko treninga, otišli u Dansku i izgubili 0:3 ”

Ko je od tih velikih imena ostavio najveći utisak na terenu i van njega?
“Gael Kliši je najpotkovaniji igrač. Došao je iz Sitija gde je radio sa Gvardiolom i doneo je drugu dimenziju fudbala; on na treningu ne gubi loptu i uvek ima rešenje. Škrtel je bio neprelazan u odbrani, a Robinjo je, iako fizički u padu, i dalje imao neverovatnu magiju, finte i driblinge. Sećam se da je na treningu često govorio “sad ću da ti proturim loptu kroz noge” i to mu je redovno uspevalo. Ali to je radio na simpatičan način, nije mu bila namera da te ponizi ili isprovocira. Bilo je uživanje igrati s njim”.

Kakav je bio Demba Ba? U tom momentu je bio pri kraju karijere, ali je dao neki doprinos u osvajanju titule.
„Profesionalac do koske. Napravio je sebi posebnu teretanu u klubu i trenirao je sam. Nismo imali preterano blizak odnos, ali sve je bilo maksimalno korektno. On se najviše družio sa Klišijem”.

Bio je tu Arda Turan kao pozajmljen igrač Barselone. Temepramentan je, ali ozbiljan majstor. Kako si ga doživeo?
„On je bio čista magija. Tada je bio pri kraju karijere, ali se jasno videlo zašto je igrao u Atletiku i Barseloni. Bio je fenomen na terenu kada mu se igra. Te godine je imao dugu suspenziju zbog nekog konflikta, ali je čak i posle toga na utakmicama i treninzima pokazivao da je čudesan igrač. Danas je ozbiljan trener i pred njim je odlična karijera. Ima fudbal u malom prstu”.

Kratko vreme si za saigrača imao Mesuta Ozila, on je odigrao samo četiri utakmice za Bašakšehir pre nego što je objavio kraj karijere. Kako je bilo igrati sa njim, deluje pomalo introvertno?
“Nije baš. Fin je, kulturan. On više nije bio zainteresovan za fudbal u toj meri Specifičan je lik i maltene se tu nije ni čuo. Bio je tako tih i nekako tiho otišao. Da ne znaš ko je, nikad ne bi rekao da je to Mesut Ozil. Nije imao potrebu da se ističe i nameće, niti je imao neki ego. Dobar lik, skroz pristojan. Lepo ga je bilo videti i malo popričati. Svi smo mu postavljali ista pitanja: „Kako Ronaldo ono radi?“, „Kako je bilo u Realu?” Tako da mu možda više nije ni zanimljivo. Verovatno mu je bilo preko glave istih pitanja. Mogu da ga razumem. Malo zasićenje radi. Bio si na najvišem nivou, bio si jedan od najboljih fudbalera sveta. Igrao si u možda najboljem Realu ikad i bio protagonista svih uspeha. Teško je, kada si zaradio stotine miliona, ali nije samo novac u pitanju, nego i pritisak i slava. Sve te godine na vrhu -  to troši čoveka. Tim ljudima koji opstaju svaka čast. Može da kaže ko šta hoće. Njima više nije motivacija ni novac, ni automobili, ni ne znam šta. Treba svaki dan sebe terati. Ja stvarno te ljude maksimalno poštujem. Posle svega toga moraš da se napneš svaki dan da bi bio na tom nivou. Prosečan igrač ima kredit da odigra malo slabije, ali ovi vrhunski nemaju, jer ih prate stotine miliona ljudi na Instagramu. Navikao si ih na to. Svako može da te komentariše. Svaka malo slabija utakmica se komentariše”.

Predsednik Goksel Gumusdag važi za kontroverznu figuru u turskom fudbalu, čoveka bliskom Redžepu Erdoganu, kakav si odnos imao sa njim?
„Oni imaju neku konekciju. Mislim da su  njihove supruge u srodstvu. Ali, za mene je on najbolji predsednik i jedan od boljih ljudi koje sam upoznao. Danas mi je prijatelj, ne možeš da veruješ, ali čujem se s njim jednom nedeljno. Imao je prema meni očinski odnos sve vreme dok sam bio tamo. Svaki uspeh mi je bio još draži zbog njega, jer on zaslužuje sve to što je napravio. Vidi, može da priča ko šta hoće. Ljudi koji to gledaju sa strane reći će: „Neko je pomagao, to je veza, ovamo, onamo...“ To nema veze sa tim. Imaš milion drugih slučajeva gde su klubovi imali i veće finansije, ali nisu znali da naprave rezultat. Ako pogledaš, za 11 godina, Bašakšehir je deset puta igrao evropska takmičenja. Mnogo bogatiji klubovi nisu uspevali u tome. On je predsednik, napravio je sistem i ima ljude koji rade. Nema menjanja uprava. On je gazda i zna se šta je čini posao. Uglavnom su isti ljudi sve ove godine u klubu i zato stvari funkcionišu na taj način. Jako je strpljiv prema trenerima, daje im mnogo kredita, što je retkost. Fantastičan je i klub je takav kakav jeste najviše zahvaljujući njemu, njegovim procenama i sistemu koji je napravio i koji funkcioniše. Ne može svako da dođe u taj klub. Bašakšehir ima kulturu ponašanja i daje ti sve, fantastične uslove, ali zahteva i od tebe propisno ponašanje, i na terenu i van njega. Baš drže do toga i zato su uspešni. Najlepši period moje karijere je boravak tamo. Neverovatno, prelepo”.

©Guliverimages/ xSeskimPhotox

U smislu strpljenja prema trenerima, deluje kao čovek koji malo odskače od pomalo šizofrene sredine kakva je Turska?
“Vidi, ja nisam od onih koji kažu: „Treba dati treneru strpljenja.“ Okej, imam ja strpljenja za tebe, ali moraš da mi daš nešto. Kako da ti kažem da ja vidim da si ti potencijal? Ako ti dam 15 utakmica, a ti ništa ne pokažeš, čemu to? Mora da postoje neke činjenice, da si stvarno u nekoj utakmici bio bolji, pa izgubio. Ako, brate moj, donosiš loše odluke i ja ne vidim potencijal, ne mogu da ti dam šansu. Moram da te menjam. Onda sam ja napravio grešku što sam te doveo. Svi traže kontinuitet, ali ni mi igrači ne možemo da kažemo: „Mora da me čeka 12, 15 utakmica“, dok ekipa u međuvremenu gubi. Dam ti nekoliko utakmica, ali posle nekog broja moram da presečem. Svi bi oni da imaju neograničeno vreme, ali moram za nešto da se uhvatim da bih te ostavio još da budeš tu”.

Okan Buruk je čovek koji je od Galate napravio dominantnu silu u turskom fudbalu, sa Bašakšehirom je osvojio titulu, ali u isto vreme je čovek koji voli da skrene pažnju na sebe. Kako je izgledala saradnja sa njim?
“On ima svoj način da funkcioniše sa zvezdama.  Zna kako da se ponaša sa njima. To je takođe umetnost trenera. Zna sa ljudima, zna da te pridobije Ako se utakmica igra u subotu, on već u četvrtak mora da ima sve spremno.  U četvrtak se već pravi tim za vikend i radi taktika. Sećam se, nešto me je mučilo, razmišljao sam da bi, bilo bolje da preskočim trening, ali ne smem. Ako me nema, možda neću igrati za vikend. I onda dođe Okan, potapše me po ramnu i kaže: „Ne sekiraj se, igraćeš u subotu”.

Kako to utiče na tebe kad znaš da te je trener na taj način “osetio”?
“To ti daje motivaciju da izađeš na trening i radiš još jače. Ja sam kontao da će staviti nekog drugog i možda mi je od sutra neizvesno mesto u timu. A on to prepozna i kaže: „Odmori, razumem te, igraćeš u subotu. Idi samo reši šta treba”. E, onda ćeš u subotu još više da pogineš za njega, jer je imao takav odnos prema tebi. Naspram nekih drugih mentaliteta i trenera kod kojih  mora svaki put gas, preko bola i svega ostalog. On zna kako da ti priđe. I nije slučajno. On je četiri godine zaredom bio šampion sa Galatasarajem, pre toga sa Bašakšehirom, sa Rizeom je uzeo Kup Turske On je dvaput osetio Martina Škrtela. Sa klupe ga ubaci u špic i Škrtel da gol.  Ima iks faktor.  Naravno, godinama je sazrevao, a Galatasaraj ima najbolje moguće uslove i asistente koji su dokazani. Šmeker je. Zna i da se ponaša i da priča sa medijima. To što želi da bude u centru pažnje je namera. Ima nešto, stvarno. Potpuno je drugačiji od Gasperinija i Galtijea. Naravno, radi se ozbiljno,  ali zna i da se šali sa tobom. Da probaš da mu gurneš loptu kroz noge, neće se naljutiti, nasmejaće se i reći: „Bravo, majstore”.

Kako je iz tvog ugla izgledao onaj zemljotres iz 2023. To je bio momenat kad je cela zemlja stala. Niko nije razmišljao o fudbalu?
“Nerealno, potres se osetio i u nekim mestima u Istanbulu. Desetine hiljada ljudi je poginulo, zemlja je bila razorena. Bukvalno opsadno stanje. Skupljala se pomoć. Svi smo imali neke akcije organizovane: „Šalji odeću, šalji šta ti ne treba, idi, kupi...“ Turci se stvarno skupe kada je frka. Solidarno su svi bili okupljeni. Mislim, nezapamćeno. Ne daj Bože da se ponovi. Mnoge porodice su bile pogođene. Svako je znao nekog. Poginuo je Kristijan Acu, koji je igrao u Hataju, kao golman Malatije. Užasno. Ne znam šta da kažem. Ne daj Bože da se ponovi. Baš je bilo strašno. Mislim da se nije igrao fudbal nekoliko nedelja. Sve je potpuno stalo”.

Pretposlednji angažman bila je Konja. Tu nije bilo pritiska kao u Bašakšehiru i ostalim klubovima. Bili ste sredina tabele, pa vam je to bilo sasvim okej. A bili ste prava bivša Jugoslavija u malom. Četiri Srbina, jedan Hrvat, jedan Slovenac.
“Mi smo se super družili i to je najbolji period mog boravka tamo jer smo ostali u kontaktu. Stvarno je bila dobra ekipa. Posebno ovi naši, Marko Jevtović, Filip Damjanović, Nikola Boranijašević i Slovenac Blaž Kramer. Imamo i našu grupu. Čujemo se stalno. Konja je veliki klub. Ima veliku bazu navijača i veliki grad od 2.000.000 ljudi, ali poslednjih godina organizaciono nije najbolje. Menjaju se uprave i to utiče na rezultate. Malo dovode igrače, malo ih menjaju. Nekako je stalno borba za vlast u klubu. Stadion je jedan od najboljih u Turskoj. Drago mi je što sam bio tamo tih godinu dana”,

Za kraj si malo skoknuo do druge lige. Potpisao si za Čorum koji je kroz baraž izborio plasma u elitu. Jedan od onih klubova koji su se odjednom pojavili.
“Javili su se, nisu pitali šta košta da dođem. U Konji sam imao još godinu dana ugovora, a oni su dali dve godine. U prvom momentu, nisam bio zagrejan za drugu ligu. Ponavljam, imao sam ugovor sa Konjom, dobro smo krenuli, u drugom kolu dajem gol za pobedu. Ali, Čorum uporno zove.  Ja u sebi sve vreme “Kakav Čorum, čoveče? Prvi put čujem za vas, odakle ste vi iskočili”. Opet, imam 34 godine, daju mi bolji ugovor nego što sam imao. Nekako sam morao da prihvatim ponudu.  Doveli su superligaške igrače i uložili neverovatna sredstva da naprave ono što su na kraju i ostvarili. Ušli smo u ligu, a onda su opet sve promenili. Osamnaest, devetnaest novih igrača su doveli ovog leta. Čorum je bezličan klub, nemate osećaj da igrate u ozbiljnoj sredini. Prethodne zime su imali neograničen budžet, radili šta su hteli, na kraju smo kroz baraž došli do Superlige. Sad su uložili još više, ali ne znam šta im je cilj”.

U ISTANBULU SE RODIŠ OBELEŽEN, LJUDI POPUT VIKTORA OSIMENA NE MOGU DA ŽIVE NORMALNO

S obzirom na to da je Turska  ekonomski jako moćna zemlja, što se vidi po tome koliko ulažu u sport. Konkretno, fudbal. Da li misliš da može da im se ovo ovoliko trošenje novca u nekom trenutku obije o glavu? Deluje da to rade prilično divlje, bez nekog jasnog plana.
“Samo oni znaju zašto to rade. Sigurno znaju bolje i od mene i od bilo koga. Prejaki su u svakom smislu. Moćna država. Pre pet godina, recimo, mogao si da pitaš šta se dešava, a sada svake godine daju još više. Salah je sada došao u Trabzon, tako da ne verujem da su u nekakvom problemu. Može da se desi da nestane klub kao što je Malatija ili Bursa. Veliki klubovi ne mogu nikada tako da nestanu, jer su od ogromnog značaja. Za njih navija po 15.000.000, 20.000.000 ljudi. Oni iz godine u godinu ulažu sve više. Sigurno znaju šta rade i šta žele da urade. Pogledaj samo kakvih igrača ima i Bešiktaš i Fener i Galata i Trabzon. Tako da sigurno imaju neku ideju”.

Kako je biti fudbaler u Turskoj, da li si imao situaciju da ne možeš da izađeš na ulicu?
“Biti fudbaler tamo je fantastična stvar. Ja bih, kada bih mogao da biram, celu svoju karijeru bih proveo tamo. Uživanje je. Poštuju te, cene to što radiš. Fanatici su, fudbal im je u krvi. Više su nas prepoznavali drugi navijači. Bašakšehir nema veliku bazu navijača, što negde u Istanbulu i ne možeš da imaš. Pored Fenera i Galate ne može niko. Ti se tamo rodiš obeležen. Klub za koji ti je otac navijao, navijaćeš i ti. Tamo je nemoguće da neko u porodici ne zna za fudbal. Ti se tamo rodiš kao navijač. Za fudbalere poput Viktora Osimena je drugačije. Oni ne mogu da žive normalnim životom u Istanbulu. To je nemoguće”.

Za kog trenera bi rekao da je imao najveći uticaj na tebe. Imao si ih mnogo?
“Samo u Vojvodini ih je bilo deset. Od Mikija Rajevca, pa Dragoljuba Bekvalca, Đumija Đuričića, Ivice Brzića... Bio je Ljupko Petrović. Teško ih je sve pobrojati. Ne mogu u ovom trenutku da izdvojim bilo koga, jer bih nekoga izostavio. Bilo je trenera u Veterniku dok sam bio dete, oni su isto imali uticaja na mene. Veruj mi, nisam još uvek seo i krenuo da razmišljam o tome, još su mi sveži utisci od povlačenja. Sad kad imam vremena na pretek, koristim ga za druge stvari. Viđam se sa porodicom, roditelji mi stanuju blizu. To mi je trenutno u fokusu. Jednom kad ostanem sam sa mislima, razmisliću o tome ko je od trenera imao najveći uticaj na mene”.

Posle svih iskustava koje si doživeo tokom 19 godina karijere, da li bi voleo da ostaneš u fudbalu?
“ Hoću, sigurno, ali neću da žurim. Privlači me trenerski posao. Privlači me da se školujem. Ja ću to da završim sigurno, a šta će vreme doneti, da li ću se baviti time, videćemo. Ali hoću da učim, da se edukujem. To mi je prioritet. Da budem spreman, da završim šta je potrebno od licenci, pa ćemo da vidimo. Ne žurim. Hoću da iskristališem šta želim da radim, čime da se bavim, da budem spreman za to. Neću da srljam. Mnogi odmah krenu da nešto rade, pa pogreše i onda sebi odmah zatvore vrata na startu. Neću da krenem tako. Hoću da budem spreman”, završio je Danijel Aleksić razgovor za naš portal.

O talentu ovog momka po stadionima, kafićima i restoranima širom Srbije i danas priča. To su jedne od onih “ima jedan mali” priča. Taj mali je posle mnogo uspona i padova došao do toga da bude svoj na svome. Doživeo je da za saborce ima bivše fudbalere Barse, Reala, Atletiko Madrida, Liverpula, Mančester Sitija, Arsenala i Napolija. Doživeo je svu surovost ranog odlaska u inostranstvo, baš kao što to danas doživljavaju najtalentovaniji srpski fudbaleri.

Danijelova karijera bila je put prepun krivina, serpentina, na mnogo mesta nije bilo zaštitne ograde i postojala je opasnost da će upasti u provalu. Srećom, nije. Kad je prošlo sve dobro i loše, pred njim se našao put. Ravan, bez krivina i odrona. Tim putem može da nastavi da ide. Mirno.