INTERVJU – Bibars Natho: Najniži kvalitet lige otkako sam došao u Srbiju... Uključujući i Partizan

Što bi rekli navijači: „Vole deca bubanj“. Vole i Grobari decu. A obožavaju – Bibarsa Natha. To što ne igra koliko (smatra da) zaslužuje ili koliko bi publika volela nije smanjilo ljubav južne tribine ka najdugovečnijem strancu od postanka Partizana. Mada je veliko pitanje da li je Izraelac legionar u zemlji u kojoj je već šest godina, u kojoj ga svi na crno-beloj strani Topčiderskog brda svojataju, u kojoj su mu deca polaznici škole, u kojoj planira da živi kad okonča karijeru. Možda već ne leto.

Natho po obrazovanju i sistemu vrednosti ne poznaje granice. Ne vidi ih i na fudbalskom terenu, iako je od početka sezone više u ulozi posmatrača, a manje protagonista. S tim što je i dalje, čim uđe, uticajan. A ulazi kad je gusto. Kad sve ide dobro nema razloga. Kad je frka, traže gledaoci, a i treneri su saglasni, da veteran ako može, još malo pripomogne. A može. Đavola ne može...

Šest golova, pet asistencija za 666 minuta na terenima Mozzart Bet Superlige gde Partizan takođe nije znao za granice i okončao je kalendarsku godinu kao neočekivani lider. Čerkez ima veći uticaj od statističkih parametara i njegova pojava privlači pažnju posle šest i po godina boravka u Beogradu, gde se etablirao kao jedan od najdugovečnijih fudbalera koji u kontinuitetu igra za isti tim. Taj tim je prevazišao očekivanja, ali isto tako ništa još nije osvojio.

Zato su Nathove reči istovremeno upozorenje i podstrek crno-belima.
 „Ne verujem u jesenju titulu. Stvarno ništa ne znači. Seća li se neko da smo bili prvi sa Stanojem ili isti učinak imali sa Duljajem na kraju kalendarske godine? I šta smo dobili? Lepo je, osećamo se fino, ali ništa bitno nismo uradili. Sad moramo da treniramo duplo više kako bismo osvajali bodove, jer smo sad mi lovina i svi će želeti da nas pobede“, upozorava Bibars Natho tokom prazničnog razgovora za Mozzart Sport.

Njegova aura je tolika da svaka izjava ima utemeljenje i težinu. Zato ga pitamo šta bi uradio da je na mestu rukovodilaca, da li bi i kako pojačao tim, poučen propustima iz 2022. i 2024. kad je Parni valjak takođe bio prvi na polovini trke, a baš zbog manjka opcija popušta u nastavku.

„Ta dva primera su drugačija. Kod Aleksandra Stanojevića smo imali toliko dobar tim da, čak i da sam bio na poziciji da odlučujem, nisam siguran da bih dovodio pojačanja. Nekad dinamika ekipe može da se poremeti ako nagomilavate igrače. Kod Igora Duljaja nismo imali dovoljno kvaliteta, makar je to moj utisak, da guramo do kraja. Sad je nova situacija. Pre svega kad je reč o finansijama. Ne znam da li možemo da se pojačamo. A i da možemo, nisam siguran da li bih povukao taj potez“.

Zašto?

„Ispali smo iz Evrope, nema nas više u Kupu Srbije, ostalo nam je samo prvenstvo i to znači samo jednu utakmicu sedmično sve do kraja maja. Kad biste na ovaj kadar dodali bilo koga, onda bi to čak i negativno moglo da se odrazi na grupu. Svi želimo da igramo, a ne mogu svi istovremeno da budu na terenu. Srećan sam što ne donosim tu vrstu odluke“.

KO MOŽE DA VAM OBEĆA DA ĆE NAĆI JOŠ JEDNOG FUDBALERA KAO ŠTO SAM JA?

Čekaj malo, ti si primer kako se kontrolišu emocije. Ne igraš, ali ne praviš probleme. Bar ih ne vidimo. Zašto to ne bi mogao da postane trend?

„Ko može da vam obeća da će naći još jednog fudbalera kao što sam ja? To je problem... Pa i ja sam problem, jer u nekom trenutku mogu da poludim... Takav je fudbal, živimo pod emocijama, svaki dan reagujemo drugačije. Fudbal se toliko promenio da danas taktika nije presudna, glavna razlika se pravi ako se formiraju dobri međuljudski odnosi. Sad ste više menadžer koji upravlja situacijama nego trener koji osmišljava napade. Važnije je kakav odnos smo izgradili nego šta ćeš da mi objasniš na terenu. Tek ako ti verujem uradiću šta si mi rekao. I više od toga sam spreman samo ako osetim emociju. U tom smislu odgovor na tvoje pitanje nije broj fudbalera koje klub ima na raspolaganju, nego relacije između nas, kakva hemija vlada u svlačionici. Bolje je to nego 30 kvalitetnih pojedinaca“.

Kad smo već kod kontrole emocija... Mora biti da je Bibars Natho besan kad je mimo terena, ali to ne pokazuje ni čelnicima, ni kolegama, ni navijačima, ni novinarima. Kakve li se to sile u čoveku bore kad ih sve čuva za sebe i potiskuje u duši?

„Pitajte moju suprugu da vam pojasni kako i da li sve čuvam unutra, ha-ha-ha... Jednog dana može sve da eksplodira kao bomba, mada se nadam da se neće desiti. Nije lako, ali previše volim fudbal i govorim sebi kako moram svakodnevno da uživam, jer znam da mi se bliži kraj i da će mi uskoro nedostajati ono čim se bavim odmalena. Čak i kad sam besan, a jesam, motivišem sebe: ’Hajde još jednom, učini dodatni napor, uklizaj...’ Radim na sebi, pokušavam da stišam ton kad se obraćam dečacima. Nastojim da uvek budem u službi kluba, navijača“.

Možda i zbog potere za rekordima, jer si u TOP pet liste igrača sa najviše utakmica u istoriji Partizana, a ubedljivo prvi stranac kad je reč o broju golova i asistencija.

„Kojih rekorda? To nije moj cilj. Prava stvar je da ima imam opciju da nešto osvojim sa Partizanom. Meni je cilj da iza sebe ostavim nešto po čemu će me se ljudi sećati, kao što su moj personaliti i uticaj na tim. Ne suve brojke. Da jednog dana kažu: ’Natho je bio dobar čovek’. Ni to nije jednostavno. A priznajem da ponekad poludim iz želje da igram više. Tad vatra u meni gori. Ne želite to da vidite. Onda me nešto opomene da je Partizan veći od svakog od nas“.

Ispostavilo se da je veći i od problema koji su ga pratili, pa je jesen okončao na prvom mestu. Rekao si da ne možemo ni da zamislimo kako će biti kad (ne ako) osvoji titulu. Da li već sad, u situaciji kad ste lideri, osmišljavaš scenario za feštu u maju?

„Ne, ne, ne... Imam previše iskustva da bih sebi tako nešto dozvolio. Osim toga, svedoci smo da je ove sezone srpsko prvenstvo ’takmičarskije’ nego u prethodnim. Svaki tim se trudi da pobedi. To mi je nedostajalo u minulih šest godina. Pomenuta okolnost podiže interesovanje, gledaoci sad uživaju da gledaju utakmice, vide borbu i mogućnost za iznenađenja. To je pozitivna promena, koja u meni budi veću nadu. Ranije sam je imao u tragovima. Ako nastavimo ovim ritmom i ako budemo naporno radili, možemo da napravimo nešto. Suviše je rano da sad, a tek smo zagazili u drugi deo šampionata, kažemo kako ćemo završiti na prvom, drugom ili trećem mestu. Kraj je daleko, čeka nas zanimljiva borba u plej-ofu, ali smo u dobroj poziciji. Ljudi nisu očekivali da nas vide na mestu na kome zimujemo, ali fudbal volimo baš zato što ne znamo šta će se sledeće desiti“.

SVE DOSAD NAŠE PRVENSTVO NIJE BILO TAKMIČENJE

U odnosu na letošnji intervju, kad smo razgovarali na Zlatiboru, dosta toga je drugačije. Ne kažem obavezno bolje ili lošije, ali sigurno drugačije u srpskom fudbalu. Tad si pozvao čelne ljude organizacije da nešto promene. Smatraš li da su pročitali i(li) poslušali tvoje reči?

„To što sam govorio svi su znali i ranije. Razumeli su šta se dešava. Razlika je u tome što niko osim mene o problemima nije govorio javno. Raduje me što je liga takmičarski nastrojena, mada, iskreno vam kažem, kvalitet lige je najniži otkako sam došao u Srbiju. Razlog tome što mnoge ekipe žele sebe da ’napune’ mladim igračima. Možda će od toga imati koristi u budućnosti, ali je srpskom fudbalu nedostajalo da ima normalno prvenstvo. Sad ljudi mogu da gledaju ligu, jer je makar malo interesantnija i ne završava se u septembru ili oktobru kao što je bio slučaj prethodne sezone. Kad sam rekao da je kvalitet Mozzart Bet Superlige opao, najbolji dokaz jeste broj eliminacija ekipa iz elitnog ranga u Kupu Srbije. Tu ubrajam i naš podbačaj u Šapcu. To dosta govori o kvalitetu lige. Sad smo u drugačijoj situaciji. Samo jedan cilj je pred nama i moramo daleko napornije da radimo, jer će nam drugi nametnuti pritisak, a bogami i mi ćemo sebi samima“.

Konstatacija o nižem kvalitetu fudbala će sigurno izazvati polemike. Potrebno nam je podrobnije obrazloženje?
„Tako vidim, tako osećam. A znam šta vidim. Ne govorim o tome da li su Partizan, Crvena zvezda ili Vojvodina kvalitativno nazadovali, odnosno da li su se ekipe iz donjeg doma napredovale. Samo poredim i u skladu sa tim čini mi se da je samo Železničar napravio iskorak u odnosu na prethodni ciklus. Ostali su pali“.

Uključujući Partizan ili ne?
„Na kraju krajeva, uključujući i Partizan. Imali smo dobre fudbalere... Da me neko ne shvati pogrešno, imamo ih i sad, ali su i dalje mladi. Potrebno im je vreme da bi se razvili, što nije jednostavno. Srećan sam reakacijom dečurlije na zahteve kluba da baš oni iznesu sezonu, jer su zgrabili šansu. E, sad se pritisak na njima samo povećava i jedino što se od tih momaka traži jeste da iz utakmice u utakmicu budu što je moguće bolji“.

Kako bi opisao dosadašnji tok prvenstva što se tiče Partizana? Utisak je da je odigrao tri različita ciklusa: jedan tokom trajanja evropskih kvalifikacija, drugi posle eliminacije sa međunarodne scene gde mu je bilo potrebno vreme da se vrati u ritam, treći posle smene Srđana Blagojevića.

„Može da se kaže da smo se na jedan način pripremali za utakmice dok smo bili prisutni u Evropi, a drugi posle ispadanja. To je normalno, jer je raspored bio drugačiji, imali smo dva meča sedmično, dosta putovanja, a malo vremena za trening. Posle toga nam je ostala cela radna sedmica da pripremimo susret. Jedino što se nikad nije menjalo, niti će, jeste ambicija da se pobedi. Uvek! Imali smo lepu šansu u Evropi i propustili smo je. Posebno se to odnosi na dvomeč sa AEK-om iz Larnake. U normalnim okolnostima bismo prošli Kiprane. Isto tako, morali smo da izbacimo Hibernijan. Klub zna da su, u situaciji kad smo oslonjeni na dečake, oscilacije razumljive. Mada, ako pogledam širu sliku postaje mi jasno da je naša mladost iz svega izašla čvršća. Počeli smo dobro Superligu, podbacili u Kupu Srbije, nismo sebi smeli da dozvolimo poraz od Čukaričkog... Siguran sam da idemo u dobrom pravcu“.

Da budemo do kraja otvoreni, da li ste pre početka sezone očekivali da prezimite na liderskoj poziciji?
„Uvek govorim iskreno, pa ću i sada. Nisam, jer sve dosad naše prvenstvo nije bilo takmičenje. Čak i ako uzmete Partizanovu najbolju sezonu otkako sam ovde, sa Aleksandrom Stanojevićem kao trenerom, kad smo osvojili 98 bodova... Ispostavili se da nije bilo bitno šta smo uradili, jer to nije bilo takmičenje. Sad liga daje veću motivaciju i podstrek da je sve moguće. Uzmite za primer našu utakmicu sa Napretkom. Prvi i poslednji na tabeli. Vodili smo sa 2:0, Kruševljani nas stigli i jedva smo dobili. A mogli su i gosti da slave. Takav fudbal svi žele da gledaju. Zato sam i ja pozitivniji sad. Doduše, put do kraja je dugačak i nemamo razloga, niti prava, da pričamo previše unapred. Samo meč po meč“.

DOPADAJU MI SE ŽELJA, RADNIK, JAVOR...

Pomenuo si Železničar koji je namučio crno-bele u Pančevu i razneo ih na stadionu u Humskoj. Znam da pomno pratiš dešavanja u drugim sredinama, jer je fudbal tvoja opsesija, pa nam reci koga voliš da gledaš, koji su timovi skrenuli pažnju?

„Železničar mi se baš dopada. Njihov trener ima jasne ideje koje oblikuje i sprovodi tokom utakmica. Novi Pazar je odličan, sa sjajnim strategom Gaćinovićem koji nas je u prošlosti baš često dobijao. A tek Radnik... Auuuu, kako lepo igra taj tim! Veliko iznenađenje. Prijatno me iznenadio i Javor. Možda na tabeli ne stoji dovoljno dobro, ali nas je baš preznojio u Ivanjici i ima dosta potencijala. Veliki broj klubova se oslonio na mlade igrače. Možda neki previše. Pojedini čak pogrešno. S druge strane, deca su dobila priliku da se pokažu“.

Sad, pošto si češće na klupi nego na terenu, možda možeš bolje da sagledaš ligu, fudbalere, dešavanja. Ili makar iz druge perspektive nego dok si direktan akter.
„Dok sedim među rezervistima, imam dosta bolje uglove gledanja i precizniji sam u zaključcima. Uvek pokušavam da pronađem slabe tačke rivala, kako bih mogao da reagujem u slučaju da uđem. Sa tog mesta sam spreman da zaključam da intenzitet utakmica nije kao pre. Ima i druga strana, jer sad svi žele da igraju fudbal, što ranije nije bio slučaj.  I to jeste pohvalno. Dešavalo se godinama unazad da timovi dođu na Partizanov stadion, svi stanu  iza lopte, ali mi deluje da se neke ekipe otvaraju previše. Naročito mislim na veće klubove, ogromnog kvaliteta. Meni to odgovara, jer volim otvorene utakmice, ali ako je drugačije, ume da bude problem“.

I tvoja uloga je drugačija. Siguran sam da želiš sve vreme da budeš na terenu, ali sam isto tako ubeđen da nikad ne bi naštetio timu rečju ili gestom, čak i ako si nezadovoljan tretmanom?

„Priznajem, teško mi je... Pre početka sezone sam bio ubeđen da će mi uloga biti drugačija, ali nisam znao da ću biti u ovakoj poziciji. Očekujem da igram više. Zaslužujem to, svakim minutom koji provedem na terenu to pokazujem.  Stvarno pokušavam da sebe pomerim u stranu i to nije lako. Neću da lažem floskulom ’sve je u redu’, jer ovo nije laka situacija za mene. Hoću da budem podrška timu i mlađima od mene, da im omogućim da rastu i napreduju. Da pomažem iza scene. Očekujem drugačija pravila u ovom trenutku. Želim da igram više. Opet, svestan sam da nisam ja taj koji odlučuje. Gajim veliko poštovanje prema ljudima koji donose odluke“.

Jasno je svima da tvoj status ne zavisi od zamisli trenera, jer su ti čelnici letos saopštili da ćeš igrati manje kako bi mogli da promovišu decu zarad kasnije prodaje. A opet, treneri su ti sa kojima neposredno sarađuješ, pa me zanima kako si reagovao na manjak komunikacije Srđana Blagojevića i igrača? Čak i sa tobom.

„Da. To je bilo pomalo čudno. To je njegov način rada. I to je u redu. Za mene i sve ostale igrače to je bilo teško, jer provodimo po pola dana zajedno. Ljudska smo bića. Potrebna nam je življa komunikacija. Što se tiče Blagojevićevog načina rada, nemam nijednu lošu reč. Stvarno je vrhunski profesionalac, poznaje fudbal, trudi se, naporno radi, međutim... Nedostajao mu je prisniji odnos sa igračima i zato smo u jednom trenutku pali“.

A kako na tom planu funkcionišeš sa Nenadom Stojakovićem?

„Ne radi se ovde o meni, nego o ekipi. Stojkovićev zadatak je da razgovara i zatraži pomoć od nas igrača ako proceni da mu je potrebna. Nekad možda nema ni potrebe previše da priča, jer mi sami između sebe možemo da se razumemo tokom jednog sastanka. Tek je došao, odradili smo nekoliko utakmica zajedno i naravno da sam kao stariji igrač, kapiten, probao da mu budem na raspolaganju. Svi govorimo kako je klub iznad svih nas. Sad je trenutak da to pokažemo“.

SAMO MOJA SUPRUGA ZNA KAD JE KRAJ

Gradom kruži priča da si već saopštio ljudima iz kluba da ti je ovo poslednja sezona, ne samo u Partizanu, nego u karijeri i da ćeš u junu završiti karijeru, a posle toga ostati u klubu da li kao skaut, trener, rukovodilac...
„O ovoj temi razgovaram samo sa jednom osobom. Suprugom! Nikom drugom ne govorim. Niko ne zna šta mislim. Moguće da neki ljudi žele da dodaju malo začina kad sam ja u pitanju. Možda je tema ’Ovo je Nathova poslednja sezona’ lakši način da me pomere u stranu. Ponavljam, možda... Znate me dugo, uvek sam iskren i tako je sad. Može da se desi da mi je ovo zaista poslednja sezona, ali u ovom trenutku – ne. Nikome nisam rekao, osim sopstvenoj ženi, šta mislim, želim i osećam. Igraću dok uživam. Da se ne lažemo, ove sezone uživam manje. Velika je mogućnost da na kraju sezone prestanem da igram fudbal. Moguće je... Neću u ovom trenutku da kažem ni ’da’ ni ’ne’. Može da se saopšti i ovako – ako nije poslednja, onda je pretposlednja. Sve dok traje želim da uživam i iskoristim sve najbolje što mi se nudi. Ne planiram ni da gledam previše daleko, ali jasno je da i godine imaju uticaj“.

Možemo li o još jednom detalju koji se nigde nije pominjao?

„Naravno“.

Tokom Bratskog kupa u Moskvi, Vanja Dragojević je zaboravio da ti preda traku kad si ulazio u igru, pričalo se da je bilo malih negodovanja posle toga, zbog čega sam obraćao pažnju svaki naredni put kad bi ti ulazio u igru i primetio da Vanja, bez obzira gde je na terenu, šprinta kako bi ti je predao?

„Desilo se samo jednom, odmah je Vanja rekao da je zaboravio da mi preda traku i naravno da sam mu oprostio rečima da mu je srce čisto. Posle toga sam mu rekao: ’Ne moraš ni da mi daješ traku’. Nemam tu vrstu ega. Stvarno mi nije stalo da je obavezno. Možda ljudi previše pažnje poklanjaju detaljima, ali imajte na umu da je Vanja mlad igrač i da je prosto zaboravio. I ne, nije to bio nedostatak poštovanja. Naučio je lekciju. Ne samo na tom planu, takva je ličnost da non-stop uči i upija sve što mu se kaže. Kao prvi u hijerarhiji, stvarno mu dajem slobodu da odluči ili uradi kako misli. Dragojević se i ponaša kao kapiten. Meni to stvarno ne predstavlja problem, da kao gunđam kako mi je zauzeo mesto. Ne, stvarno ne doživljavam to na taj način. Jeste lepo nositi traku, ali imamo apsolutno razumevanje, 100 posto ga podržavam  i dajem mu ne samo slobodu nego i upute kako bi trebalo da deluje u budućnosti. Pre ili kasnije neću biti ovde, a Vanja hoće. Dok se ne preseli u kvalitetniju ligu ili jači tim neka nosi traku kao što čini sad. Zadovoljan sam njegovim reakcijama i stavom. Na terenu i van njega“, pohvalio je Natho 18 godina mlađeg saigrača na kraju prazničnog intervjua za Mozzart Sport.