INTERVJU – ADEM LJAJIĆ: Došle su neke nove vrednosti i unazadile fudbal, slabo nam se radi sa decom

Pazarac. Partizanovac. Nestašni dečko. Ne mora tim redom. Ali jedno je neosporno u karijeri Adema Ljajića. I to je prvo. Majstor fudbala. A često je gledan kroz sve druge uglove osim tog najvažnijeg. Neki fudbalski radnici i treneri u Mozzart Bet Superligi će vam javno reći da je to najbolji igrač u ligi. Bez dileme najtalentovaniji. Ali je više onih koji će to isto reći uz dodatak: ‘Ali nemoj da pišeš…’.

Iz nekog razloga se ljudi u srpskom fudbalu boje da o Ademu Ljajiću kažu ono što zaista misle. Ima i mišljenja koja nisu pozitivna i takođe nisu za javnost. Ali, činjenica je da igrač Ljajićeve reputacije čini veliki plus za srpski fudbal. A o značaju na lokalnom nivou u Novom Pazaru je iluzorno i pričati. Teško je u ovom veku naći slučaj da se takav igrač vratio u neki manji klub. Pa i u tabore večitih rivala sa Topčiderskog brda. Retki su bili igrači Ljajićevog ranga koji su se uopšte vraćali u srpski fudbal.

Bio je čudo od deteta u Partizanu, igrač kojeg je hteo onaj moćni Fergusonov Mančester Junajted, osam godina je proveo u Seriji A noseći dresove klubova kao što su Fjorentina, Inter, Roma i Torino, odigrao 225 mečeva i postigao 41 gol… Svi oni su u njemu videli ono glavno – majstora fudbala.

Baš zato smo intervju sa Ljajićem počeli molbom da pročita nedavnu izjavu Marsela Bijelse o današnjem fudbalu. Kada ju je pročitao, slegnuo je ramenima i nadovezao se.

“Sve je u pravu što je rekao i u potpunosti se slažem s njim. Generalno, u svetu je sve manje igrača koji te dovode na tribine. Izumiru. Te ‘desetke’. Ljudi koji znaju da igraju fudbal, koji su tehnički dominantni, imaju fudbalsku inteligenciju i razmišljaju na terenu bolje od drugih. Sad je zavladala neka fizika, brzina, trčanje... Nije više bitno da li znaš da daš pas, već da možeš da trčiš gore-dole, da si jak... Došle su neke druge vrednosti koje su, po meni, loše. Mislim da nisu unapredile fudbal, nego ga unazadile za ljude koji žele da ga gledaju”, kaže Adem Ljajić na početku razgovara za Mozzart sport.

Da li ti je možda nedavno Evropsko prvenstvo dalo potvrdu za takvo mišljenje?

“Gledao sam Evropsko prvenstvo i bilo mi je dosadno. Ne drži pažnju. Pogotovo od četvrtfinala pa nadalje. U grupama je i bilo nekog fudbala, ali kad je krenulo da se priča o rezultatu, prolazu, itd. Onda je baš bilo dosadno. Veruj mi da nisam nijednu utakmicu završio onako kako se gleda utakmica. Ili bacim pogled na telefon ili radim nešto drugo. Jednostavno, ne drži mi pažnju”.

INTERVJU - Nenad Lalatović: Nešto mi govori da će Lalat opet biti najbolji...

Da li je to do igrača ili trenera?

“Generalno do sistema fudbala. I treneri koji dolaze se ponašaju kao da su učitelji u školi, čitaju knjige i misle da to tako mora. A fudbal je živa igra. Od situacije do situacije, od događaja do događaja. Mnogo se kalkuliše i sve se podređuje rezultatu. Meni je fascinantno da neke utakmice izgledaju kao da oba tima čekaju penale. Pa što igraš onda tih 120 minuta? Izvodi odmah penale. Možda nisam u pravu i možda se ljudi neće složiti, ali to je moje viđenje”.

Da li se tebi malo smučio takav fudbal? Bio si, i dalje si, u godinama da možeš da igraš po vrhunskim ligama?

“Sigurno sam mogao iako su ljudi mislili: ‘To je to, čim se on vratio u Novi Pazar’. Nije mi se smučio fudbal, ali mi je postalo teško. Zato sam došao kući i rekao sebi da ću igrati za svoju dušu. Da budem sa porodicom, prijateljima, u svom gradu. Tako sam razmišljao, a mislim da sam i prošle sezone pokazao da mogu da igram na ozbiljnom nivou”.

"BILO BI LEPO KAD BI SE I TADIĆ VRATIO U VOJVODINU"

Adem Ljajić (©Starsport)

Ti si ekvivalent da se Dušan Tadić vrati u Vojvodinu, a sada to deluje nezamislivo.

“Pročitao sam negde da su ga ljudi iz Vojvodine javno pozvali da se vrati. Videćemo šta će biti. Ja se nadam da će se vratiti jednog dana da odigra makar tu poslednju godinu u Vojvodini. Tamo gde je počeo i sigurno bi mu bilo lepo i značilo bi mu”.

Kakve si ponude odbijao zbog Pazara?

“Zaista je bilo dosta ponuda sa svih strana, ali nije korektno da otkrivam imena”.

Prešao si granicu koja se retko prelazi. Naslušali smo se od brojnih igrača, pogotovo zvezdaša i partizanovaca, da se kunu u ljubav prema klubu, ali kada je trebalo da se vrate, uvek bi se našao neki razlog zašto nisu. Retki su slučajevi poput tebe ili, na primer, Aleksandra Dragovića koji su pričali delima, a ne rečima.

“Iskreno, nisam toliko pratio ko se vraća, a ko ne. Svi znaju da je ovo bila moja velika želja od detinjstva. U jednom trenutku sam osetio potrebu da se vratim i da ispunim sopstvenu želju, ali i želju moje porodice i sugrađana. Kada sam bio dete, san mi je bio da obučem dres Novog Pazara. Naravno, san mi je bio i da obučem dres Partizana. Otišao sam u Partizan sa 12-13 godina i ispunio taj san. Ali uvek mi je u podsvesti stajalo da moram makar jednu utakmicu da odigram za Novi Pazar. Nisam znao kada će se to desiti i prošle godine se pogodilo u pravom momentu”. 

Imao si 31 godinu, sigurno si mogao da nađeš jači klub i bolji ugovor?

“Bilo mi je bitno da se vratim dok mogu da pružim nešto na terenu i da ljudi koji dođu na stadion mogu da vide nešto od mene. Nisam hteo da to bude sa 36 ili 37 godina i da ne mogu da pružim ono što znam. Srećan sam što se to desilo i što ljudi zaista mogu da vide bar neki delić mog kvaliteta ili talenta”.

Često čujemo da neki dobar neće igrač da se vrati i igra ‘po srpskim livadama’.

“Pa nije lako i mogu vam reći da ih u potpunosti razumem. Infrastruktura terena u Srbiji je katastrofalna! Znači ka-ta stro-fal-na!!! U 80 odsto slučajeva su tereni neverovatno loši i na njima igrač ne može da dođe izražaja. Vidim da su se sada ljudi iz FSS angažovali da reše taj problem i da će 90 odsto ekipa imati hibrid ili veštačku travu. Iako nisam ljubitelj “veštaka” jer je teže igrati na njemu. Posebno nama koji smo 30+. Ako imaš 20 godina, onda telo može da se navikne na veštačku podlogu. Ali bolje i to nego na livadi. Tereni su stvarno ogroman problem. Kad se to reši, mislim da će i više ljudi dolaziti na tribine jer će biti bolji fudbal. Možda će tada početi da se vraćaju i stariji igrači koji su napravili bolje karijere, što će opet privući pažnju mlađih ljudi i sve će biti bolje”.

Još je jedna bitna stvar kod tvog povratka. Da li stvarno igraš za džabe u Novom Pazaru?

“Istina živa. Nisam hteo nikakvu nadoknadu. Vratio sam se jer sam to želeo. Da odigram godinu dana i da pomognem klubu, gradu i da igram za svoju dušu”.

Dao si fantastičan gol na debiju, kasnije još neke koji po kvalitetu talenta odskaču od našeg fudbala. Ali padao si i ti kako je padao Novi Pazar u drugom delu sezone.

“Prvu polusezonu sam se osećao dobro i onda sam pred drugi deo na pripremama imao temperaturu 38-39… To me je baš saseklo kad smo se vratili iz Antalije, nisam odradio pripreme kako treba i počeli su problemi sa povredama, zadnjom ložom, listom… Mučio sam se dobrih mesec-dva, igrao pod injekcijama, tabletama i bolovima. Tek pred kraj sezone sam se namestio, a ljudi su mi rekli da se to i nije primećivalo”.

"POSLE PARTIZANA I ZVEZDE NAJTEŽE JE IGRATI U NOVOM PAZARU"

Ljajić krenuo magično: Dajte ovom čoveku tim da dovede Evropu u Novi Pazar (VIDEO)

Rekao si “na godinu dana”, a evo te i drugu sezonu u Novom Pazaru?

“Iskreno, sa Novim Pazarom imam otvoren ugovor. Znači, ako dobijem bilo kakvu ponudu koja će zadovoljiti neke moje sportske i lične uspehe i probuditi novi izazov u meni, može se desiti da odem. Ali trenutno nikakvu interesantnu ponudu nisam dobio. Tu sam i videćemo šta će biti dalje. Igra mi se još, dobro se osećam. Već na ovim letnjim pripremama sam to osetio. Ne zaostajem za ovim mlađim kad je trčanje u pitanju i tu vidim da još mogu još. Nadam se ću igrati još dugo”.

Koliko se ovaj fudbal razlikuje od onog kad si počinjao u Partizanu?

“Mnogo, baš mnogo. U Pazaru imam slobodu, ali volim uvek da je tim ispred pojedinca. Trener je taj koji će da odluči, a normalno je da i on nekad pruži nekom igraču malo veću slobodu. Nekom ko je kreativniji. U defanzivi pomažem koliko mogu, trčim koliko mogu i stvarno dajem sve od sebe. Da li je to dovoljno ili nije, neka drugi prosude. Nemam više 22 već 32 godine, osećam bolove i nije lako”.

Kako je nositi tu ulogu lokalnog heroja. Sve oči u Novom Pazaru su uprte u tebe?

“Posle Partizana, Zvezde i možda Vojvodine, u Srbiji je najteže igrati u Novom Pazaru. Zahtevna je publika i ljudi zaista očekuju da znaš mnogo. Raspoloženje ide brzo gore-dole. Jednostavno, takvo je podneblje, ljudi reaguju ishitreno, nestrpljivi su. Ali meni to odgovara i ja to volim. Hoću odgovornost, volim pritisak i adrenalin. Generalno sam kroz karijeru igrao u takvim klubovima da je uvek bio pritisak i da su uvek bila visoka očekivanja. Tako su i ovde prošle sezone bila neka očekivanja da probamo da izborimo Evropu. Nismo uspeli, izdešavalo se mnogo stvari od povreda, do nedostatka sreće u nekim ključnim trenucima. Da ne pričam dalje o suđenju i nekim glupostima koje se dešavaju u našem fudbalu”.

Da li ste i sami krivi? Menjali ste trenere počesto.

“To nije pitanje za mene, nego za ljude u klubu”.

Ali da li su vas igrače poremetile te promene?

“Iskreno, u nekim trenucima nije svejedno igraču kad se promeni trener i kada dolazi novi sa kojim se upoznaješ. To je proces koji treba da traje. Ali fudbal mora da se igra, profesionalci smo, treba što pre da se namesti glava i da se prilagodiš na te situacije”

INTERVJU – Nikola Trajković: Neću da trpim nepravdu, voleo bih da više ljudi kaže šta misli

Šta ti je san sa Novim Pazarom? Šta treba da se desi da bi te ispunilo do kraja?

“Da sa Novim Pazarom igram Evropu. Makar tu jednu utakmicu ili jedno kolo. Da se napuni stadion, da ljudi ovde vide neku evropsku ekipu. Mislim da bi to bila stvarno velika stvar za grad kao što je ovaj. Veliki spektakl. Pazar je živ grad i voli fudbal. Ako stadion nije bio pun, bio je dobro popunjen. U poslednje vreme nešto manje jer smo otišli u plej-aut, ali i to mi je razumljivo. Voleo bih da što više ljudi dolazi na stadion. Ne samo u Novom Pazaru, nego svuda. Kad odeš negde da igraš, a nema 200 ljudi na stadionu, nije lako ni igraču da pruži maksimum. To su teške stvari za igrače. Ljudi koji vode fudbal treba da pričaju o tome i da probaju da nađu rešenje. Nemam pojma kako, ali nije lako ni fudbalerima”.

Kako ste sada postavili ciljeve u Mozzart Bet Superligi?

“Prvi cilj treba da nam bude plej-of, a posle da vidimo dokle možemo da doguramo”.

Imate jednu zanimljivu prednost u odnosu na većinu rivala. Praktično ste jedini teren gde su Zvezda i Partizan gosti.

“U Pazaru će uvek biti gosti. Vidim da je i u Kragujevcu bilo tako nešto. Ali u ostalim gradovima to nije slučaj. Kada sam sa Partizanom gostovao u Nišu ili Čačku, uvek je bilo više naših navijača nego domaćih. Što po meni nije normalno. Iako su to dva naša najveća kluba i generalno se ljudi opredeljuju ‘Zvezda ili Partizan’ još dok su deca, prvo treba da navijaš za svoju ekipu iz svog grada. A onda posle možeš da budeš Zvezda ili Partizan. U Novom Sadu treba da navijaju za Vojvodinu, u Nišu za Radnički...”.

"KUKAMO NEMA PUBLIKE, A ZATVARAMO JEDINI STADION NA KOJI DOLAZI PO 7.000 LJUDI"

Doduše, vi često nemate tu prednost domaćeg terena zbog stalnih kažnjavanja i zatvaranja tribina.

“U potpunosti se drugačijim aršinima kažnjavaju navijači Novog Pazara i drugih klubova. Treba da bude sramota te koji odlučuju o tome. Sram ih bilo za sve i kakve aršine imaju. Ja ne znam nijedan klub u Evropi da je toliko puta bio kažnjavan bez prisustva publike. Neverovatno!”

Ali preteraju i navijači, ili poštenije da kažemo “ultrasi”, pa većina ispašta zbog manjine?

“Naravno, ima i toga. Ali to rade i ostali. To isto se dešava i na Marakani, i u Humskoj… Ne kažem da su Pazarovi navijači cvećke. Ali da se toliko kažnjava ceo klub… I ne znam koliko smo puta prošle sezone igrali bez publike. Osećao sam se kao za vreme korone. Kukamo kako nema publike, a zatvaramo jedini stadion van Beograda na koji dolazi po 7.000-8.000 ljudi. Ne kažem da nema grešaka i od strane navijača. Ali da toliko puta zatvoriš stadion jer je nešto ubačeno sa tribina ili slično… Pa neka padne. Neka pukne! Volimo to i mi igrači. Toga ima svuda. To su navijači. Čemu igramo fudbal bez navijača? U Turskoj sam igrao derbije u još luđim atmosferama. Izvodiš korner, pa kada te pogode onom njihovom kovanicom turske lire… Samo moliš boga da nije u glavu. Ne znam… Ovo sa zatvaranjem stadiona u Pazaru je teška sramota svih tih ljudi koji odlučuju”.

Gde ti je bilo najlepše u karijeri?

“Svuda. Ako baš moram da biram nešto, onda te tri i po godine u Fjorentini. Bio mi je to prvi inostrani klub, a bilo nas je dosta sa Balkana u ekipi. Stvarno je bilo super. Posle mi je bilo lepo i u Interu, Romi, Bešiktašu…

Nedostaje li ti Italija?

“Iskreno, mnogo! Devet godina sam bio tamo i proveo najlepše trenutke karijere. Igrao sam u velikim klubovima i živeo u lepim gradovima. Kako da ti to ne nedostaje?”

Sigurno je za tih devet godina bilo i ponuda iz drugih “liga petice”?

“Kako nije. Ali vezao sam se za Italiju i sve odbijao. Vidim i kod ostalih ljudi kako se osećaju kada odu prvi put u Italiju i osete taj stil života. Ne ide im se nigde drugo. Imao sam ponuda iz Španije, Engleske… Atletiko me je tražio iz Fjorentine i tada sam se razmišljao. Baš smo bili blizu, ali sam odlučio da ostanem u Italiji i odem iz Fjorentine u Romu”.

Ti i Čolo Simeone?

“Već je bila počela sezona, finiš prelaznog roka i on me zvao. Objašnjavao mi je gde me vidi i na meni je bilo da donesem odluku”.

Teško te je zamisliti u Čolovom fudbalu?

“Iskreno, interesantno mi je to bilo. Oni su te sezone uzeli titulu u Španiji i igrali finale Lige šampiona kad su primili gol u zadnjem minutu od Reala. Ali odlučio sam da odbijem jer sam se već bio navikao na Italiju, naučio jezik… I otišao sam u Romu”.

Imaju Italijani i tu reč “trekvartista” koja možda najbolje objašnjava profil igrača poput tebe i mesto na terenu.

“To najviše volim, ali u dosta situacija sam igrao na levom krilu. Ne kao krilo već sam izlazio u sredinu jer nisam bio posebno brz za krilo. Uglavnom se igralo 4-3-3, ja levo i uđem u sredinu. Moj ideal je iza špica. Jednog ili dvojice. U sredini kao 'desetka'. To najviše volim i tu se najbolje osećam. Da mogu da se spustim, dignem, levo, desno.. Ta sloboda mi najviše prija”.

Trudiš li se da nešto od toga preneseš danas deci u Novom Pazaru?

“Kad me pitaju, kažem im sve što može da pomogne. Gledam da im primerom pokažem kako bi trebalo da se ponaša igrač na ozbiljnom nivou. Pokušavam da ih posavetujem koliko je u mojoj moći. Da li ću uspeti, da li će doći do njih… To ne znam”.

Nisi ni ti bio “cvećka” tokom karijere…

“Ne mogu da kažem da sam bio cvećka, ali ne mogu da kažem ni da sam bio to što se pričalo i pisalo. Da sam bio težak, jesam. Da sam pravio greške, jesam. I stajao sam i za svake svoje greške. Jesam bio nestašan, ali to su neke godine koje ljudi moraju da razumeju i praštaju”.

"BONUS PRAVILO NAJVEĆA GLUPOST"

Ti si ušao u prvi tim Partizana sa 16,5 godina. Sada je bila aktuelna i tema tih bonusa pa šta misliš o tome?

“To je glupost najveća. Da je tada bilo ovih pravila, znaš koliko bi igrača iz moje generacije igralo fudbal po Srbiji… Koliko hoćeš. Ne gledam igrača da li je mlađi ili je stariji. Bitno je da igrač može da ti pruži najviše u datom trenutku na terenu. Volim da igraju mladi igrači, ali ne da mi to uslovimo pravilima već da ih trener stavlja jer oni to zaslužuju. Ti mladi igrači imaju po 19, 20 ili 21 godinu, a moraš da ih imaš makar po četvoricu u timu. I oni su već tu opušteni jer znaju da dvojica moraju da počnu. Pored terena, taj rad u omladinskom pogonu je nešto na čemu mora najviše da se radi u srpskom fudbalu”.

Mora bolje da se radi sa decom?

“Oni moraju da dolaze tehnički spremni u prvi tim. Ne pričam taktički, ali tehnički moraju da budu obučeniji. Mi smo iz Partizanove škole tada ulazili tehnički spremni u prvi tim. Onda se malo nadogradiš fizički, namestiš se taktički i seniorski fudbal ti postane normalan. lako ćeš se prilagoditi ako si došao tehnički spreman. Mislim da se u srpskom fudbalu generalno loše radi u mlađim kategorijama i da iz tih selekcija ne izlaze igrači kao nekad”.

Koga vidiš kao “desetke” u srpskom fudbalu?

“Meni se sviđa ovaj mali Lazar Samardžić. Dobar mi je. E sad, da li je on 'desetka' ili 'osmica', ne znam. Što bi Italijani rekli ‘mezala’ ili ‘trekvartista’. Sviđa mi se kao tip igrača. Ali ni on nije produkt našeg sistema već nemačkog. Ono o čemu sam malopre pričao”.

Kad uporediš to vreme kako se radilo sa vama u Partizanu i ono što si video u Italiji, gde se bolje radilo?

“Italijani su imali taj problem i jedno vreme ih je malo izlazilo iz omladinskih pogona. Sad su i oni to poboljšali. Mislim da se mnogo bolje radilo u Partizanu tada, nego sada što se radi u omladinskim školama Partizana i ostatka Srbije. Vidim da je Zvezda malo to digla na veći nivo i da imaju nekih zanimljivih mladih igrača. Kao da su preslikali Partizanov nekadašnji sistem. Partizan je samo trebalo da održava to što je imao, ali je to negde izgubio. Nekada se mnogo bolje radilo u Partizanu i bolji su igrači izlazili”.

Kako gledaš sada na Partizan?

“Partizanovac sam, njegovo dete i odrastao sam na tom stadionu od 12. godine. Kući su mi svi Partizanovci. Teško je ovo danas u Partizanu za komentarisanje… Teško je za gledanje. Neka ljudi shvate kako hoće, ali baš je teško, mučno i tužno. To je moj najblaži odgovor na tu temu”.

Pomenuo si Zvezdu i njenu decu. Talenat od kojeg se tamo možda i najviše očekuje je Pazarac, Andrija Maksimović. Isto “desetka”…

“Čuo sam, ali stvarno ga nisam gledao pa ne mogu da komentarišem dok ga ne pogledam”, pošteno će Adem Ljajić.

Intervju sa Ljajićem smo radili pre nekoliko dana u toku pripremnog perioda na Zlatiboru. Pozvali smo ga sinoć posle sjajne partije protiv Spartaka i dva gola da "dopunimo" i tim delom, da prokomentariše majstoriju iz slobodnjaka kojom je još jednom dokazao da odskače od superligaškog fudbala. Samo je mirno konstatovao:

"Pa na znam šta da ti kažem... Naučio sam tako... Umem da pogodim taj slobodnjak. Najbitnije je da smo pobedili i da smo ostvarili timski cilj. Idemo utakmicu po utakmicu".