Igrači Partizana bacali su dresove i gazili ih od besa kad smo im dali sedam komada

Sećate se tog prvog treninga?
„Sećam se da Matekalo nije bio tu, imao je neke ispite valjda... Primio nas je Virgilije Popesku, isto jedan fenomenalac u fudbalskom znanju. Bio je i dobar igrač i dobar trener. Radio kasnije u Rijeci. Legendarni Vlada Lukarić pričao mi da u životu nije imao boljeg trenera... Elem, Popesku je bio na tom prvom treningu. To je ’54. godina, jul mesec. Pravi on selekciju, i krene redom: Ko je ovde golman? Mogao sam ja i da branim, samo da dobijem sledovanje posle treninga, da se napokon najedem kô čovek. Kad, jedan me preteče, javi se za golmana. Popesku opet: Ko je desni bek? Opet neko pre mene. Ko je levi? Ništa ja. Ko je desni half? Ćutim. On mi okrene leđa, gleda dalje... Ko je centarhalf? Ide to tako, pozicija po pozicija. Ode desno krilo, ode desna polutka, levo krilo, leva polutka. Ja se sve nešto nećkam. I onda on kaže: A ko je centarfor? Pa se izdere: Ko će da vodi ovu navalu u borbu? Odjednom svi gledaju u pod. On mi opet okrene leđa, vrti se, merka... Mislim se: ’Ajde ja da dođem do sendviča. Šta me briga gde ih vodim. I viknem: Ja sam centarfor! Popesku mi priđe, drži plavi dres sa brojem devet i kaže: Ti? A ja sićušan, nemam više od 40 kila... Kaže on: Evo ti, drži“!

I kako ste odigrali?
„Dao dva gola! Prvi šutem malo izvan šesnaeesterca, drugi skoro sa gol linije. Pomerim je s desne na levu, dobijem malo veći ugao i pogodim. Posle toga Popesku dotrči do mene i kaže mi da sam primljen, da sutra dođem na trening. Tad nisam znao znao zašto trči... Radilo se o tome da nije hteo da me izgubi iz vida, tu je bilo oko 70 dečaka. U svlačionici me pitao koje sam godište, da li sam najbolji u kraju? Ja mu kažem: Ima jedan kao ja. Moj brat blizanac. E pa, neka dođe i on, kaže mi. Sutradan nije ni probao Zvezdana, čim ga je video znao je da nije slabiji od mene. To vam je bio taj Popesku, strašan tip“.   

Da ne beše onih vučjaka, možda biste završili u Zvezdi... 
"Sigurno".

Zvezdan je bio zvezdaš, je l' tako? 
"Da, da, od glave do pete".

Kako ste se vi opredelili za Partizan? 
"Ni sam ne znam. Očuh nije imao pojma sa fudbalom, totalni antisportista. Majka se nije mešala. Ne znam, stvarno, nekako mi je uvek bio bliži i draži Partizan. Nemam objašnjenje“.

Zvezdanu nije smetalo da igra za Partizan?
"Ma kakvi! Kad je čuo da se tamo dobija klopa, da se dobija piće, nisam morao da ga ubeđujem. A vidite, on se nije usudio da proba, da ode sam na taj probni trening. Plašio se da li će da prođe... Ustvari, cela ta naša družina, jedno dvadesetak momaka iz kraja, svi su čekali da vide šta će meni da kažu“.

Kako je izgledalo to juniorsko vreme u Partizanu, da li je nešto posebno ostalo u sećanju?
"Kako da ne, dosta toga. Recimo, imao sam samo 14 i po godina kad su me vodili na prijateljsku utakmicu sa Honvedom. Išli smo u Budimpeštu Matekalo - kao trener mladog tima, i ja - kao igrač“.

Honved je u tom momentu najveći tim Evrope, tu je više od pola članova nenadmašne Lake konjice...
"Najbolji tim na svetu, ja bih rekao. Idemo mi autobusom, a ja se celim putem čudim, šta ću tamo?! Špic trener Partizana, 90.000 gledalaca na Nep stadionu... Čini mi se da su vodili sa 3:0. Miloš Milutinović je smanjio pred kraj. Završilo se 4:2. Kad sam se vratio u školu, u moju gimnaziju, bio sam popularan kao predsednik države. Klinac, prešao granicu prvi put, igrač Partizana, pa još protivnik veliki Honved. Sve je to izgledalo kao neki san, kao bajka“.

Pre tog puta u Budimpeštu crno-beli su igrali i kod kuće sa Mađarima - pamtite li i taj okršaj?
„Da, da, u Beogradu je bilo 3:2 za nas. Skupljao sam lopte na toj utakmici. Matekalo je nas, navalne igrače, uvek stavljao iza gola, da odatle gledamo. Bio je veoma pametan trener, superinteligentan. Zašto iza gola? Pa da vidimo kako reaguju napadači, kako šutiraju, kako se postavljaju. Tu si im najbliži. Nikad nismo bili sa strane. Samo jednom, kad se igralo finale kupa Partizan - Zvezda, brat i ja čuvali smo pehar. Tad smo bili kod centra. Partizan je, mislim, dobio tu utakmicu sa 4:1".

Partizan - Honved i Partizan - Real, to su verovatno dve od pet najslavnijih pobeda u Humskoj. Imali ste sreću da ih vidite uživo. Kako je to izgledalo ’iz prvih redova’?   
„Nažalost, tek što sam bio napunio 16 godina kad smo igrali protiv Reala, nisam konkurisao. Ali da sam igrao po onom snegu, možda bih im i uvalio neki gol, jer sam jurio kao lud. Čuveni Boba Mihailović, čovek što je odveo Jugoslaviju na Mundijal u Brazil ’50. godine, s ona dva gola protiv Francuske u Firenci, rekao mi je jednom prilikom da u životu nije video igrača koji trči kao ja. Ti ne trčiš, kazao mi je, ti stalno sprintaš. Tek mnogo godina kasnije saznao sam da su me stručnjaci smatrali za fizički najbolje pripremljenog igrača u Jugoslaviji. Stvarno nisam imao pojma da su me tako gledali. Čak je to ponovio Ilija Petković, koji je šest-sedam godina mlađi od mene, i ja ga se ne sećam najbolje kao igrača. Čudio sam se kad sam video tu izjavu - otkud on zna? Verovatno ima do toga što je naš kondicioni trener bio naučnik Pavle Opavski, profesor biomehanike na više fakulteta. Sigurno jedan od najboljih biomehaničara u Evropi. Držao je predavanja po Nemačkoj, Poljskoj, Holandiji“...

„A pazite kakav je velikan bio taj Pavle Opavski... Dok sam bio u Švajcarskoj, zove brata jedan od najboljih nemačkih trenera svih vremena u atletici, čiji su takmičari imali 54 naslova prvaka sveta i olimpijskih medalja. Čovek našeg porekla... Sa Zvezdanom se družio kad je ovaj igrao u Nirnbergu... Telefonira on bratu i kaže: dolazim da držim predavanje u Švajcarskoj, planirajte ti i Srđan da se vidimo.Vas dvojica, kaže, nemojte da dolazite na predavanje. Zašto da plaćate 400 franaka za ulaz. Svakako ćete celo veče biti sa mnom, ispričaću vam sve. Sretnemo se mi uveče, sednemo, i ja ga pitam kakve su teme bile. Između ostalog, pomene on stabilizaciju skočnih zglobova. I ja mu tad kažem: pa meni je sve to pre mnogo godina objasnio naš trener u Partizanu; koje vežbe da praktikujem, kako, gde... Ja sam to radio na onoj mekanoj trim stazi. Pita - ko ti je to rekao? Ja kažem - Pavle Opavski. A on će: pa mi smo svi od njega učili. Eto, kad to prizna čovek koji ima preko 50 svetskih odličja - šta reći. Čudo je bio Pavle Opavski. Pravi fenomen“.   

Kad ste već pomenuli kondiciju, zanimljiva je ta priča za Stjepana Bobeka, po mnogima najboljeg igrača Partizana svih vremena, da on praktično nije radio na fizičkoj pripremi.
"To je istina, najslabiju kondiciju je imao u ekipi. Ni tada nisam mogao, a ni sada ne mogu to da razumem. Njemu je svaki potez bio matematički izračunat. Evo, sada ću da kažem kako sam ja to doznao... Na terenu to se nije videlo, jer on da gol, pripremi gol, uvek je tamo gde treba. Bobek nikad nije bio na pripremama, nije voleo da ide na pripreme, jer nije mogao da izdrži taj rad. Ja sam to posle saznao od njega lično: on je imao tifus, jedva preživeo. Zato se plašio tih napornih treninga. Sećam se, kad su bile pripreme prvog tima, Štef je trenirao sam, tu pored nas iz podmlatka“.

Iz tog čuvenog mladog tima dosta je igrača debitovalo za seniore sa 17-18 godina. Vi ste bili među prvima...
„Počeo sam redovnije da dobijam šansu kad je došao Geza Kaločaj umesto Špica - to je čovek koji je sa Gustavom Šebešom vodio reprezentaciju Mađarske na Mundijalu u Švajcarskoj. Opavski mi je ispričao da su me zajedno gledali u derbiju mladih timova, protiv Crvene zvezde. Čuo je da je naš podmladak dobar i hteo da pogleda. Oduševio se jednim mojim prijemom lopte. Samo je rekao ’fantastično’ i odmah pitao za ime, poručio da u ponedeljak dođem na trening prvog tima. Kod njega sam odigrao najviše utakmica za seniore“.    

Partizanove bebe

Partizanove bebe neizbežna su tema, čudesna priča. Puno nam je o tim danima govorio Miroslav Rede. Kako vi gledate na tu ekipu posle skoro sedam decenija?
„Mi smo tako bili uigrani, kao da smo jedan organizam. Nikad i nigde više nisam doživeo nešto slično. Čudesna generacija. Dve godine prvaci bez izgubljene utakmice. Samo jedan nerešen rezultat. U dve godine dali smo 450 golova - 32 ili 34 utakmice po prvenstvu. Više nisam siguran... Ranije sam sve to beležio... U prvoj sezoni postigli 210, a primili 10. Zove me Vladica Kovačević iz Beograda u Švajcarsku i pita: Srđo, znaš li koliko si golova dao u omladincima kad smo bili prvaci? Ja rekô 76, mislim... One prve godine. A druge i malo više, ne znam tačno. Da li bi 84, ili 85, tako nešto... Kaže on - u Ginisovoj knjizi rekorda piše da je neki iz Zvezde dao 47-48. Rekô, nemam pojma stvarno. Nije sada to ni toliko važno... Hoću da kažem koliko smo bili superiorni. Igrali protiv prvoligaša, pobeđivali ih. Partizanu, prvom timu, poslednji put kad smo igrali, dali smo sedam komada“.

To je verovatno bio vrhunac euforije oko te Matekalove generacije?
„Ne mogu to da vam objasnim, nepojmljive stvari... Sreda ili petak, Špic proba prvi tim. Igraju protiv nas sat vremena, ili poluvreme. Znate koliko publike se skupi na pomoćnom terenu? Bilo je i po 8.000! Ne može da se izlađe iz svlačionice na teren. Neverovatno. Tad kad smo ih tukli sa 7:3, četiri gola sam im dao“.

Ono što je fascinantno - vi ste njih redovno pobeđivali, to nije bila nikakva slučajnost...
„Ma, rasturali smo ih! Mene čuva Zebec, ja ga prolazim... On levonog, desnu kao da nije imao. Ali strašan igrač. I polutka i krilo i centarhalf. Izvanredan na svakoj poziciji. Tu Belin, tu Valok, tu Kaloperović... I mi dečaci od 17-18 godina damo im sedam golova za sat vremena. Sedam golova prvom timu Partizana?! Publika vrišti, navija za nas. E, to je bilo poslednji put da je Špic pristao da igraju protiv nas“.

„Nekoliko godina pre nego što je Bobek umro, svake nedelje sam ga zvao telefonom. Dugo smo razgovarali o svemu i svačemu. Onda ga pitam: Je l’ se sećaš, Štef, da nikad niste ni nerešeno uspeli da odigrate s nama? Uvek smo vas tukli. Da, da, kaže sećam se. Voleo sam da budem uz Bobeka. Kad su počeli kao klinca da me vode na sva ta putovanja, nisam se odvajao od njega. Kod njega u hotelskoj sobi, kod njega u vozu, u spavaćim kolima, baš svuda. Svi igrači nose torbe, a on uzme svoju i moju i da je ekonomu“.  

Te stvari danas su nezamislive, da najveća zvezda kluba i jedan svetski as, tako postupa sa omladincem.
"On je mene obožavao. Pričali smo često, delio mi je savete“.

Da se vratimo na tu poslednju utakmicu protiv prvotimaca: Miro Rede nam je kazao kako njima nije bilo baš svejedno nakon tog poraza. Pre svega zbog navijača...
"Prvotimci su na kraju počeli da bacaju dresove na travu i da ih gaze od besa. Doduše, ne svi. Zebec, recimo, nije! On je voleo sve nas decu, bio je Matekalov prijatelj. To su više radili ovi mlađi. Šta znam, Puša Pajević, Borozan... Oni su se ozbiljno ljutili. Vikali su publici - mi smo Partizan, mi smo prvi tim, navijajte za nas! A publika je odvrćala - pa pobedite ih kad ste bolji!

Kako ste se vi osećali?
„Nas je pomalo bilo sramota. Publika na našoj strani, ej... Ipak smo mi gledali u njih kao u bogove“.

Špicu je verovatno bilo najgore?
„Špic mi je prišao posle utakmice i onako, kobajagi od šale, udario me kolenom u butinu. Delovalo mi je kao da je ljut, a ne da se zafrkava. Sigurno mu nije bilo prijatno. Inače, tu utakmicu igrali smo i malo duže od sata. Zašto? Mi vodili sa 4:1, i on stalno produžava. Još pet minuta, još pet minuta... Hoće da prvotimci izjednače. Oni daju drugi, daju treći - Špic produži dodatno. Ali onda mi - pet, šest, sedam. Razbijemo ih! I napokon on svira kraj. To je ipak petak, u nedelju treba da igraju prvenstvo“... 

Vas je publika zavolela i pre tih utakmica...
„Na običnom treningu bivalo je po 3.000 ljudi. A te utakmice protiv prvog tima - to je bilo nešto posebno. Tad je bilo krcato. Kao prvenstvo“.

„Kažem, bili smo toliko uigrani da su se ljudi oduševljavali. Igrali smo protiv Rome na turniru u Vijaređu... Trener Rome je rekao: danas sam imao priliku da vidim 11 profesora kalča. Čuvao sam dugo taj isečak iz novina. Ne mogu da ga pronađem sada“...

“Igrao sam u Vijaređu i sa Hajdukom, kao gost. Pozvali su pored mene još Vasovića i Todorovića. Taj Todorović bio je boji bek od Jusufija. Strašan igrač. I pas i šut i tehnika, ubacivao se stalno... Ne znam kako nije došao do prvog tima. Nekoliko godina kasnije igrao sam protiv njega, bio je u Budućnosti iz Podgorice, igrao veznog. Nije napravio veliku karijeru. U svakom slučaju, nas trojica smo išli iz Partizana da pojačamo Hajduk. Šime Poduje je vodio tu ekipu. Tu su bili Kolnago, Kuci, Bego... Sve prvotimci kasnije. U grupi bili Inter, Koblenc i mi. Prvu utakmicu igramo protiv Nemaca. Pobedimo ih sa 6:1, ja dam četiri. Dođe čuveni trener Milana Đuzepe Vijani kod Podujea i moli ga da me puste da dođem u Milano. Ja tad imam 17 godina. Poduje mi to kaže tek na jugoslovenskoj granici. Sedi pored mene u kupeu i priča mi... Ja ga pitam - i, šta ste mu rekli? Pa šta mu kažem, objasnio sam mu da nisi igrač Hajduka. Šta bi bilo s nama da se vratimo bez igrača Partizana. Svi bismo završili u zatvoru”.

Neku reč o velikom fudbalskom učitelju Matekalu?
„Čika Conja je stvorio 20 ili 30 reprezentativaca. Mislim da nijedan trener na svetu nije toliko igrača napravio. Virgilije Popesku je radio sa njim. Njih dvojica su najzaslužniji za tu našu generaciju. Matekalo nam nikad nije pričao, to sam kasnije saznao - on je bio i ozbiljan igrač, član prve generacije Partizana. Znao je da nam pokaže, da demonstrira svaku vežbu. Danas to retko koji trener ume“.

Impresivno je i to kako vas je Matekalo pripremio za onaj najteži deo ciklusa, kad mladi igrači prestaju da igraju dečiji fudbal i treba da počnu da se nose s odraslima. Vi ste maltene svi bili spremni da uskočite u prvi tim već sa 17-18 godina. Tako krajem ’59. kup-derbi protiv Crvene zvezde igraju Vladica Kovačević i Ilija Mitić sa po 19 godina, Jusufi, Vasović, vi i Zeka imate po 20, Galić 21... I svi starteri?!
„I šta još? Pobedimo posle penala. Ne mogu da se setim da l’ je bilo polufinale, četvrtfinale... Nije ni važno. Znam da smo na kraju te sezone igrali za pehar protiv Dinama. Doduše, izgubili smo“.

Hajdemo još malo o tom meču sa Zvezdom. Bilo je vrlo uzbudljivo uoči penala. O nekim detaljima govorio je Milutin Šoškić, u knjizi ’Šole’, Vanje Bulića. On tamo kaže da Zvezdan nije smeo da šutira, a da je vama maltene preoteo loptu.  
„Ne, ne, ne... Koliko se sećam, trebalo je ja da šutiram. Samo što to nije bilo kao danas. Nego prvo jedna ekipa tuče pet penala, pa onda druga. Svi stoje oko šesnaesterca, nekako se sve stihijski dešavalo. Nisi imao unapred određene pucače, niko to nije kontrolisao, nego smo se dogovarali usput, između sebe. Uzeo sam zalet i gledam u Bearu. Odmeravam ga. Odjednom, Šole se zatrči, šutne - gol“.  

Šole je ovako rekao: Zeka se uplašio, vi ste se javili umesto njega, a onda je on navodno kazao - ne može, ti si isti kao brat, ja ću da šutiram.
„Kako god, znam samo da se ja uplašio nisam. Tačno sam znao gde će Beara. Šole jeste dao gol, dao bih ga i ja“.

Slavlje je bilo veliko. Jednom ste ispričali kako su navijači nosili vaš auto do Autokomande. Figurativno ili zaista?
„Vidite, mi smo krenuli sa stadiona, igralo se na JNA... Nismo mogli da prođemo, ispred nas gomila ljudi. Ne vidimo ništa. Onda je ta masa podigla kola! Točkovi u vazduhu, vrte se... Jedno 50-100 metara oni su nas nosili. To je bilo onako, štosa radi“.

Šta ste vozili tada?
„To je bio jedan specijalan auto, italijanski ’fića’, sa raznim ukrasima. Jedinstveno nešto. Bele gume, ratkapne, specijalni podovi... Pozadi svetla kao semafor. To sam video na jednom putovanju u Izraelu, dok smo se vozili autobusom. Ispred nas auto... Kad se zaustavi - svetli crveno; kad digne nogu sa kvačila - svetli žuto; doda gas - zeleno. Raspitam se kod šofera autobusa i on mi objasni gde to da kupim. Donesem u Beograd i montiram na moju ’fiću’ i na još jedan auto što sam imao. Zaustavlja me policajac kod Londona, u centru Beograda, izlazi čovek iz kola, dođe do mene... Sve stalo. Niko se pet minuta ne pomera, nijedan auto. Gužva se napravila. Njemu ništa nije jasno, prišao mi da me pita kakve su to kerefeke sa semaforom, pozadi na autu. Objasnim mu ja, prepozna on mene u međuvremenu i kaže: brale, nikakav problem, kad ih pobediš možeš i kontra smerom da voziš”.

Nažalost, taj period kad je od talentovanih juniora trebalo da postanete nosioci igre Partizana, bio je vrlo turbulentan u Humskoj... 
„Tako je. Postojali su klanovi, Bobekov i Zebecov. Njih dvojica nisu bili u dobrim odnosima. Ne znam tačno zbog čega, mogu samo da pretpostavim. Zebec je, što se tiče intelekta, bio malo napredniji, moderniji igrač. Ali Bobek je bio Bobek“.

Kako je to uticalo na vas? 
„Bio je sastanak u klubu pred start sezone, kad je došlo do velike svađe. Skoro cela naša ekipa bila je prisutna. Vladica, Rede, Vasović, Miladinović, Mitić... I kreće prepucavanje. Bobekove pristalice i Zebecove. Mi iznenađeni, ne znamo šta se dešava. Ko je tu kome stao na žulj - ko će ga znati.  Tek, u jednom času ustane general Dasović i kaže: Izvinite, ja imam važan sastanak u generalštabu, moram da idem. Nije hteo da se meša. On je predsednik fudbalskog kluba u tom trenutku... Kaže, ovo se odužilo, kasnim... I ode čovek. Za njim krene Zebec. Onda ustanemo i mi mlađi, jedan po jedan. Šta je meni to trebalo - ne znam. Ali na kraju krajeva, kad sagledam celu karijeru, možda je i dobro što se tako završilo. Mada je u onom momentu to bila katastrofa za mene. Imao sam ugovor, platu, igrao za prvi tim“...

Mladi su se otvoreno stavili na Zebecovu stranu?
"Pa da, on je bio naš idol, zaštitnik“.

A kazna je bila?
„Ja od tada skoro da više nisam video teren. Neki su morali i da odu iz kluba“...

Postoji teorija da je Špic možda pomalo bio ljubomoran na Matekala, odnosno na tu mladu ekipu. Kakav je vaš stav?
”Mogu da govorim samo što se mene lično tiče. Čini mi se da me nije naročito voleo”.

Šta bi mogao da bude razlog?
”Ne znam, moguće to što sam im davao golove kad god smo igrali protiv njih. Mislim, protiv prvotimaca. Probaću da vam dočaram, da vidite da tu nema ničeg ličnog što se mene tiče, da ne želim da ga opanjkavam. Svakako se radi o velikom treneru, jednom od najvećih na ovim prostorima… Nekoliko dana pred početak prvenstva, u leto 1958, igramo mi protiv Radničkog prijateljsku. Osmorica nas iz Beba, plus Belin, Zebec i još jedan od starijih. Radnički je nas uvek pobeđivao, mnogo su jaki bili, ma strašni. Deset godina igrali zajedno. Smrt za Partizan, za Zvezdu... Tukli u jednoj utakmici reprezentaciju Italije, Boniperti igrao... E, taj Radnički mi klinci dobijemo pred početak sezone sa 5:1. Na golu reprezentativac Vidinić. Ja mu dam pet komada. Četiri u prvom poluvremenu. Onda me Čokić u jednom duelu raznese, uleti mi s dve noge, digne me u vazduh. Špic dođe po mene i odvede me u svlačionicu. Ja mogu da igram... On kaže - ne, ne, ne. Izlaziš. Mislio sam da hoće da da me čuva za Rijeku, za vikend, kad - ja ni rezerva. Penjem se na tribine, ljudi okolo, svi se čude. Ne mogu da veruju šta se dešava”.

“Dalje... Kraj prvog dela prvenstva, idemo na veliku turneju: Francuska, Belgija, Engleska. Dva meseca. Povede me on, ali ne da mi ni minut da odigram za ta dva meseca. Jedini igrač u ekipi koji nije odigrao ni minut! A svake nedelje bile po tri utakmice. Možete misliti kako se oseća mlad igrač u takvoj situaciji”.

Podsećanje u štampi na čuvenu utakmicu Partizan - Radnički kada je Srđan Čebinac postigao pet golova

Ubrzo ste i vi i Špic napustili Humsku...
“On je otišao u Vardar, a ja sam morao da napravim pauzu godinu dana, pošto sam se sudio sa Partizanom. Pristupim onda OFK Beogradu i jedna od prvih utakmica baš protiv Špicovog Vardara. Znate za tu priču? Kako je Špic završio”...

Preminuo dok je vodio Vardar, je l tako?
”Pa na toj našoj utakmici se to dogodilo. U Skoplju vrelo, 36-37 stepeni, i kaže meni Milovan Ćirić, tada trener OFK Beograda, da ostajem na klupi prvo poluvreme. Nisi u ritmu, kaže, dugo nisi igrao, nećeš izdržati 90 minuta. Nije problem. Kreće utakmica - 1:0 za Vardar, 2:0 za Vardar, 3:0 za Vardar. Na poluvremenu idu igrači ka svlačionicama. Priđe Špic našem maseru Rakiju Aranđeloviću i pita ga - da li igralo ono? Zanima ga da li ću da uđem u drugom poluvremenu. To mi Raki priča posle, inače ne bih znao... Ne znam, gospon Špic, nisam ja trener - odgovori mu Raki. A ovaj će: to mnogo opasno, to mislilo i kad spavalo. Znate već kako je on govorio, Mađar, frljao se... I sad, ja ulazim, jedan gol, drugi gol, rezultat 3:2! Dam i treći! Gužva neka bila, uđe nekako od stative, ili od prečke... Jeste gol, nije gol, gužva se napravi. I samo vidimo, on se sruši pored klupe. Dižu ga, odvode u bolnicu odmah. Nije mu bilo spasa. Taj dan je preminuo. Infarkt. U međuvremenu, sudija poništio gol, ostalo 3:2. Vardar uspeo da izbori opstanak u ligi”.

Bez obzira što ste malo igrali, vas Partizan nije želeo da pusti. Jednom prilikom ispričali ste da vam Franjo Tuđman nije dozvolio da pređete u Dinamo. Postojali su ozbiljni pregovori?
„Tuđman je u to vreme predsednik SD Partizan. Brat i ja smo kod njega išli po ispisnicu. Majka je išla s nama. Ivan Šibl nas je želeo na Maksimiru po svaku cenu. Kad smo kazali Tuđmanu za poziv Dinama, on se brecnuo: Što, Dinamo Pančevo?! Posle smo mu objasnili da se radi o Dinamu iz Zagreba... Svejedno, rekao je, ne dolazi u obzir, vi ste partizanovci, budućnost kluba, kakav Dinamo. I morali smo da ostanemo do isteka ugovora. Taj moj prelazak u OFK Beograd predstavljao je početak profesionalizma u Jugoslaviji. Za to smo se brat i ja izborili na okružnom sudu”.

Rastanak sa Partizanom nije bio baš lep. Ne krijete da ste sebe visoko cenili...
„Ni Zvezdan ni ja nismo hteli da potpišemo novi ugovor za iste pare. Nismo hteli ono na šta su pristali Vasović, Jusufi, Vladica... Verovali smo da smo bolji od njih. Oni su svi dobili po stan na Voždovcu, tamo u onim neboderima, u Vojvode Stepe. Mi smo tražili smeštaj u centru grada, prvi, drugi sprat. To se pročulo, ljudi iz kluba nisu blagonaklono gledali na naše ponašanje. Šta ćete, bili smo mladi, neprosvećeni“...

Brojke kažu da ste najbolje igrali u OFK Beogradu. Na Karaburmi ste proveli tri godine, od 1961. do 1964. Bilo je tu i lepih evropskih rezultata, velikih pobeda.
”Jedne godine bili smo peti, druge četvrti, treće drugi - tri boda iza Zvezde. Ključ je bio kiks kod kuće protiv Željezničara, u aprilu. Izgubili smo 0:1. Mi deset šansi, oni jednom prešli centar i dali gol. Igrali za njih Ivica Osim, Mišo Smajlović, Suljo Kulović... Bilo ostalo još dosta do kraja. Ja iznudim penal - Joška Skoblar promaši. Svaki je pogodio od početka sezone. Taj promaši. A Zvezda to kolo izgubila u Skoplju. Tako smo propustili šansu da je stignemo”.

U dresu OFK Beograda

Malo je reći da ste imali dobar tim. Tu je zaista bilo igrača svetske klase. Koga ste vi posebno cenili?
„Kad sve uzmem u obzir - i popularnost i golgeterske kvalitete i tehničke i graditeljske - mogu da kažem da je za mene Bobek najbolji igrač Jugoslavije posle rata. E sad, uz njega poznavao sam samo još jednog koji je bio tako fantastičan na svim poljima. Dribler u pet metara... Ako ima pet protivničkih igrača oko sebe, sve će da ih izrola. Ravne tabane je imao... Isto kao Štef, bez kondicije... To je Sreten Banović. On je bio u toj ekipi OFK Beograda“.

Za Banovića su govorili da je pesnik života i fudbala...
„Veliki boem. I fudbalski fenomen. Pre utakmice jurio ženske. Kad smo bili na pripremama, njegove devojke su mi uskakale kroz prozor. Nažalost, umro je sa četrdesetak godina. Strašno nezdravo je živeo... On je bio najmuzikalniji čovek koga sam poznavao. Da zasvira, da zapeva... Neverovatno. Voleo je mnogo da igra bilijar, i igrao ga je strašno. Dan i noć - bilijar. Igrao kao profesionalac“.

Banović i Gugleta bili su polutke, Skoblar levo krilo, Paja Samardžić desno, vi ’devetka’ - to je bila navala, je l’ tako?
„Dok sam ja bio tamo, češće je bilo ovako: Paja sedam, ja osam, Milošev centarfor, devetka, Banović 10 i Skoblar 11. A onda je Joška jedan dan otišao kod svog kuma i najboljeg prijatelja Gvozdena Predojevića, jednog od glavnih policajaca u Beogradu. On je bio u upravi OFK Beograda... I tražio je da mene prebace na levu polutku, da budem pored njega. Video valjda kako Samardžić igra sve bolje, kako sjajno sarađujemo... Paja je to čuo i pitao me da li je tačno. Kažem - jeste. A dobro, idi tamo kad su navalili, u p..ku materinu! Tako se završilo“.

To su najslavnije godine OFK Beograda. Tukli ste Sivorijev Juventus, Napoli, Bajern... Igrali polufinale Kupa pobednika kupova protiv Totenhema. Bajernu ste dali dva gola u pobedi od 4:1, još dva u revanšu u Minhenu, kad je bilo 4:4. Šta je za vas bilo najupečatljivije iz tog perioda?
”Pa eto, možda to što smo protiv Juventusa treću utakmicu, onu majstoricu, igrali u Italiji, u Trstu. Oni dobili prvu sa 2:1, mi revanš u Beogradu sa 2:1. I sad treća, po pravilima, treba da se igra na neutralnom terenu. Italijani odmah ponudili pare da majstorica bude u Italiji. Naši iz uprave oberučke prihvatili. Grdni su to novci bili, ceo prihod od ulaznica išao OFK Beogradu. Dugo je bilo 0:0, dali nam gol pred kraj, dobili sa 1:0 i prošli dalje”.

Majstoricu ste igrali i protiv Napolija, nekoliko meseci ranije, u četvrtfinalu KPK. Tu ste i dalje u timu, a onda vas nema u polufinalu sa Totenhemom - šta je razlog? 
„Da, igrao sam protiv Napolija. Tad je treća bila u Marselju. Pobedili smo sa 3:1. Tog proleća počeli su polako da me sklanjaju. Ostalo mi je bilo još godinu dana ugovora, dao sam neke uslove, oni nisu prihvatili, tako da nisam hteo da potpišem novi“.

Šta ste im tražili?
”Folksvagena novog, onu ‘bubu’, tad je bila popularna”.  

To je leto 1964, vi te godine odlazite u inostranstvo. Kako ste uspeli? U tom momentu nemate ni 25 godina, granica je bila 28...    
“Sad ću da vam objasnim. To je malo duža priča... Ja sam prethodno pregovarao sa Crvenom zvezdom. Zeka je već bio tamo, prešao iz Partizana... Skoro sam sve dogovorio sa Acom Obradovićem kad mi je rekao - Srđo, prekidamo razgovore, prate nas ovi udbaši u stopu, sve znaju. Jer Ofka je bio udbaški klub. Kaže Aca - nije dobro da se viđamo, moramo da se pritajimo. U tom momentu meni istekao ugovor sa OFK Beogradom. Oni ne mare, tvrde da moram da ostanem još godinu dana. Navedu tamo neke razloge. E, tad se pobunim i tražim im tu ‘bubu’. Ne može? Ne može! I tako rešim da idem na sud”.

“Sve se to događa dok traju pripreme za Olimpijske igre u Tokiju. Ja u ekipi. Igramo turnir u Novom Sadu - ta olimpijska reprezentacija, Partizan, Zvezda i Vojvodina. Zvezda izgubila od Vojvodine, mi tukli Partizan sa 5:1. Navala reprezentacije: Paja Samardžić, ja, Slaven Zambata, Ivica Osim i Dragan Džajić. Raturimo ih! Sve to gledao uživo Čik Čajkovski, tada trener Bajerna. A mi smo se poznavali od ranije, pošto sam bio gost prethodno leto kod njega u Minhenu, trenirao sa njima”...

Trenirali ste sa Bajernom? Kako je do toga došlo?
”Preko leta išao kod Perice Radenkovića u Nemačku, pa me on odveo malo da održavam kondiciju. Bajern u to vreme drugoligaška ekipa, još nije bio ušao u Bundesligu. Tad sam prvi put video Gerda Milera. Kažem Čiku - kako, bre, ovaj može da igra fudbal?! Dečko debeo, gega se... Kaže on - čekaj, čekaj, videćeš. Doveo sam ga iz jedne amaterske ekipe za 2.000 maraka. Miler, Bekenbauer, Rot, Majer, svi oni tad imaju po 18-19 godina... Igramo mi na dva gola. Mene Čik stavi u prvu ekipu. Mučimo se, ne mogu u šansu da uđem, da šutnem. Zamolim ga da me prebaci sa ovim klincima drugo poluvreme. Nije problem, može, igraj s njima. Mi ubijemo prvu ekipu, ja se nadajem golova! Momci trče kô ludi, lete po terenu. Ovi matori pojma nemaju”...

Da se vratimo na tren na taj vaš susret sa Čajkovskim u Novom Sadu. On vas je pozvao u Nemačku?
”On se ustvari oduševio dok je gledao kako na poluvremenu finala sa Vojvodinom šutiram Škoriću. To je bilo zagrevanje. Sa 17-18 metara svaka išla u 90. Kako koja uđe, stadion eksplodira. Kao da se igra, kao da utakmica traje. Nije mi uhvatio nijednu. Ljuba Lovrić i Hugo Ruševljanin selektori. Čuli u međuvremenu valjda za taj problem sa OFK Beogradom i ostave me na klupi. Čik sve to gleda, posle mi kaže da nikad nije video da neko tako šutira. I pita me - je l’ hoćeš ti da ideš da pokažeš Nemcima kako se to radi?”  

Znači otišli ste u Nemačku, umesto na Olimpijske igre?
”Za dva dana trebalo je da se putuje u Tokio. To veče banket posle utakmice i ujutru za Nemačku sa Čajkovskim”.

I dalje ostaje nejasno: kako ste uspeli da odete pre 28? Kako ste tamo pronašli klub?
”Reamaterizacija. Čik me odveo u jednu amatersku ekipu u okolini Minhena. Poznavao je puno ljudi. Tamo sam napravio pristupnicu, potpisao članstvo. Kad je isteklo godinu dana, mogao sam da biram klub na zapadu. Takva su pravila bila. To se zvalo reamaterizacija”.

“E sad, pošto se radilo o poznanstvu, taj klub za mene nije tražio nikakve pare posle godinu dana. Sve je unapred bilo dogovoreno. Čik im obećao da će nešto da dobiju. Oni pristali. I dobili su nešto sitno. On je bio pojam u Nemačkoj u ono vreme, mogao je sve da završi”...

Kako su regovali u Jugoslaviji, u OFK Beogradu?
”Znam da je veliki udbaš Srba Savić vikao: Kako je mogao da izađe? Zašto mu niste uzeli pasoš? Ali u čemu je štos... To se sve dešava posle godinu dana. Kad se sve saznalo. Isprva, niko nije ni znao šta sam ja u Nemačkoj uradio. Da sam pristupio tom amaterskom klubu, da je krenula da mi teče ta reamaterizacija. Tokom tih godinu dana pauze bio sam u Beogradu, studirao DIF. Završio prvu godinu".

Dakle, vi ste bili u Beogradu, a tamo je tekla reamaterizacija?
„Baš tako”.

Šta je bilo sa fudbalskom karijerom u tom periodu?
”Sve vreme trenirao sam sa Zvezdom. Igrao prijateljske, bez publike. Recimo, dao sam dva gola za Zvezdu protiv reprezentacije Izraela. U Zvezdi su bili sto posto sigurni da dolazim kod njih, samo su čekali da istekne godina, kako bi mogli da me registruju. Ali kad je prošlo 12 meseci, ja pravac Nemačka! Niko se nije nadao da tamo imam nekog, da ću tamo da nastavim".

Znači, vešto ste sve to krili?
„Pa sigurno. Niko živ to nije znao. Prošlo godinu dana, sednem u mog ‘fiću’ i odem. Evo, to sam hteo da vam pokažem. Fića s kojim sam otišao... Evo ga. I auto s kojim sam se vratio... Gledaj, BMW-ova ‘sedmica’, 5.000 kubika, 12 cilindara. To je štos! Vidi slike... Eno ga dole, u garaži. Izgleda kao juče da je kupljen. Pokazaću vam ga”.

Zanimljivo da ste otišli u Keln, a ne kod Čika u Minhen...
”Bajern u drugoj ligi, Keln prvak! Pre nego što sam otišao na prvi trening, da me vide, kaže meni Čajkovski - za sve što ti treba, slobodno se javi Hansu Šeferu. Stari njihov igrač, legenda, šampion sveta sa Nemačkom ‘54... Dođe taj probni trening, da vide šta znam... Mada su se raspitali oni i kod menadžera Ukrajinčeka, od njega sam dobio sve najbolje preporuke... Krene taj trening, ja dajem golove, dobro mi ide, a jedan oniži, stariji igrač, tu do mene, ljubi me, grli. Dam gol, oni trči ka meni i diže me. Oduševljen. Onda malo-malo, pa čujem od njega: a u pi..u materinu! Razmišljam - ko li je ovaj, šta je, da nije neki naš, došljak. I pitam ga ja. Kaže on - pa ja sam Hansi Šefer! Njemu Čik bio trener u Klenu, tako je naučio da psuje naški. Uglavnom, sprijateljimo se mi, on zbog mene odluči da odigra još jednu sezonu, tad je već imao 35 godina, a ja se teško povredim na početku sezone, i to na treningu. Bezveze se desilo, kraj treninga, ostanem sa još dvojicom-trojicom da odigramo ševe. Fantastičan teren, sjajni uslovi... Zgazim ovom jednom na nogu, iskrenem zglob i sve mi popuca unutra. Osam meseci u longeti i gipsu. Trebalo mi je baš puno vremena da se vratim”.

Srđan Čebinac u vreme kad je nosio dres Kelna

Iz Nemačke ste otišli u Holandiju - kako je bilo u Sitardiji? To je današnja Fortuna…
“Da, da, Fortuna Sitard. Klub tek ušao u prvu ligu, mi treći-četvrti, stadion pun. Beara je, nažalost, počeo da pravi neke gluposti, pa smo završili kao sedmi. On je bio trener... Što se mene tiče, Zvezdan mi je rekao da nigde nisam bolje igrao nego tamo”.

On je tad bio u PSV-u...
"Jeste. Tukli smo i taj njegov PSV, mnoge smo tukli. Vili Dulens i ja smo se sjajno slagali”.

To je onaj Dulens za kog je Johan Krojf rekao da je bio talentovaniji od njega?
“Taj, taj. On je bio igrač sezone. Imao je 18-19 godina, 55 kila, strašan. Morao je da završi karijeru zbog teške povrede u 22-23 godini”.

Koji je problem bio sa Bearom?
“Dobijemo utakmicu sa 4:1, to je bilo neko sedmo-osmo kolo... Uđemo u svlačionicu, svi prišli da čestitaju. Ljudi iz uprave, sekretar... Beara psuje na sav glas! Samo ti i Dulens igrate, šta je s ostalima?! Idi u majčinu, šta je važno ko igra, kad smo dobili. Nastavi on da me psuje, a ja dohvatim jednu malu staklenu flašicu, onako, kao od koka kole, i bacim ka njemu. Rasprši se o zid pored njegove glave. Dugo me nije stavljao u ekipu. Posle nekoliko loših rezultata dođe kod njega jedan od starijih igrača i traži sastanak. Kaže - treneru, vama svaka čast, nije naše da sastavljamo tim, ali svi igrači su se složili, niko ne izlazi na trening ako ne vratite Čebinca. I tako je morao da popusti”.

Te godine izabrani ste u idealni tim prvenstva, pored Krojfa i Svarta iz Ajaksa...
”Svako drugo kolo maltene birali su me u najbolji tim, tako da je to na kraju bilo logično. Naša igra bila je tako koncipirana da je meni savršeno odgovaralo. Pošto smo imali puno starih igrača, od 34, 35, 36 godina, uglavnom smo se branili. Mene su ostavljali napred, i onda na kontru. A bio sam dovoljno brz da mogu da rešavam te situacije protiv dvojice, trojice. Sećam se kad je kod Beare došao trener atletičara Sitardije, da pita da li hoću da trčim na 100 meatra sa njegovim najboljim momkom”...

Jeste li prihvatili?   
”Pa kako sa stometrašem na 100 metara, on ima masu, duge noge... Taj trener je gledao naše treninge, vidi on da ja svima lako pobegnem, ali to je 15-20 metara, najviše 50. Moj brat je, recimo, pobedio prvaka Nemačke. Trčali su 25 metara. To je nešto drugo, tako bih mogao... Ovako, kad dođeš na 50, 60 metara, do izražaja dođu snaga, noge. Taj atletičar po ceo dan gura 1.000 tona nogama. Ovo što sam ja imao, i moj brat, to je bila eksplozivnost”.   

“Znate u čemu sam još bio dobar? Posle treninga ostanemo da igramo jedan na jedan, na male golove. Ako me prođeš, šutiraš slobodno na prazan gol, ja moram da ti blokiram. Mene niko u toj igri nije mogao da pobedi. Čak sam umeo bolje da se branim, nego da napadam. Toliko sam navežbao kroz igranje satima, da sam pobeđivao bez primljenog gola. Kad sam bio kod brata u Nirnbergu, jedan njihov bek hteo da igra sa mnom. Nizak, nezgodan, kaže meni Zeka - on ti je najbolji kod nas u ekipi jedan na jedan. A oni tad prvaci Nemačke, rasturili Bajern neki dan ranije sa 7:3. Povede taj protiv mene sa 3:0. Znate kako se završi? Dobijem ga 4:3. Dobio sam i Jupa Hajkensa, iz Menhengladbaha, dok je igrao sa Zekom u Hanoveru. I Huba Stivensa, onog što je posle bio trener Šalkea. On je rođen u Sitardu”...  

“Ta prva godina u Holandiji bila mi je stvarno najbolja u životu, ako ne računam podmladak”.

Zvezdan Čebinac na rukama saigrača Frica Popa i čuvenog trenera Nirnberga Maksa Merkela

Posle tih epizoda u Nemačkoj i Holandiji odigrali ste sezonu za bečku Austriju. Onda se vraćate u Jugoslaviju, odlazite u Rijeku. Kako ste regulisali vojnu obavezu? Vi ste otišli iz Jugoslavije bez odslužene armije.
”Četiri godine je moja majka vodila proces za mene, u Beogradu. Rekli su da mogu da se vratim, da neće da me hapse. Tad već imam preko 30 godina, po zakonu više ne mogu da me zovu. Igram tako za Rijeku, završavam Pedagošku akademiju, sve dok mi jedog dana ne dođe poštar, moj bata Ljuba, i kaže - Srđo, imam poziv za vojsku. Ako ne uzmeš i opet odeš preko - nisi dezerter. Ako uzmeš, pa pobegneš - onda si dezerter. Ja donosim u ponedeljak, a ti do tad razmisli šta ćeš. U nedelju smo igrali protiv Olimpije u Ljubljani, sećam se kao danas. Završi se utakmica, vratim se u Rijeku, noć, 10 sati uveče... Rekô, idem ja. Neću da rizikujem. Razmišljam, to sigurno ovi iz Partizana hoće da me zeznu, da mi se osvete. Srećom, imao sam takav ugovor da sam mogao da platim za raskid u svakom trenutku tokom sezone. Tako sam i uradio. Prvo otišao na kratko u Sitard, a onda kod brata u Švajcarsku. U Jugoslaviju sam se idući put vratio tek kad sam definitivno dobio potvrdu da mi više ništa ne mogu”.         

Nikada se niste pokajali zbog tih odluka? Toliko godina po Evropi, daleko od kuće, verovatno nije bilo lako.
”A šta bih da sam ostao u Beogradu, kako bih živeo od fudbalske penzije? Imao bih 100-150 evra mesečno. Ili da sam ostao u Rijeci... Meni je plata u Švajcarskoj bila 10-12 hiljada franaka, 28 godina radio sam kao profesor. Više sam postigao u školi nego u fudbalu. Gledajte, više od 70 puta prvak Kantona u četiri različite sportske grane! Tri puta državni prvak u dve grane. Takve rezultate nijedan profesor tamo nije napravio. Najviše trofeja osvojili smo u odbojci, rukometu, fudbalu i hokeju. Prvaci države bili smo i u muškoj i u ženskoj odbojci”.    

Vi ste ustvari radili kao profesor fizičkog?
”Tako je. A kako je došlo uopšte do toga... Upisao sam studije u Švajcarskoj zbog boravka, jer tada nisam imao klub. Išao sam u Bazel kod Zvezdana, igrao dobro, oni se nećkaju. Hoće, neće, hoće neće... Tako da sam započeo studije da mi ne bi pravili problem, da bih mogao regularno da se prijavim i da na miru tražim klub. Međutim meni se svidelo na fakultetu, fenomenalni uslovi na Sant Jakobu. Neviđeno. Čak smo i halu za hokej imali”.

Na kraju ste uparili akademsku i fudbalsku karijeru...
”Preko brata i jednog mađarskog menadžera pronašao sam angažman u Arauu. U prvoj sezoni nekako se spasimo ispadanja iz druge lige, ja odigram odlično, i meni na kraju sezone gazda milioner, Hausmajer se zvao, ponudi da budem igrač-trener. U međuvremenu završio sam studije, dobio dobre uslove i prihvatio. Tri i po godine sam ostao. Tamo u klubu upoznam jednog her Brunera, inžinjera koji je radio u gradskoj upravi. Sve je vodio. E, taj Bruner mi predloži da počnem da radim u školi, to je bila čuvena gimnazija. Odveo me tamo, predstavio svima u rektoratu, rekao im kako za neki dan stiže pismo ministra prosvete, da je sve dogovoreno. Jer ja još nemam njihov pasoš, stranac sam, treba posebna dozvola... Nije meni to bilo zanimljivo na startu, mislio sam - šta ću da gubim tamo vreme za par stotina franaka, ali rekô hajde, da ne ispadnem nezahvalni Balkanac. Prođe mesec dana, vreme za prvu platu. Oni meni poslali na stan, jer još nisam imao C vizu, nije išlo preko banke... I broji čovek ispred mene: hiljada, dve, tri, četiri, pet, šest, sedam... Ne zaustavlja se. Potpišite ovde. Ja potpišem, i odmah na telefon. Her Bruner, možemo li da se vidimo? Nađemo se popodne, posle treninga, odemo na večeru. On vidi da sam sav usplahiren. O čemu se radi, Serž? Tako su me zvali, Serž... Ja mu kažem da je škola u pitanju. Šta se desilo? Uplašio se on, da nisam ‘prosuo sirće’, jer ipak je garantovao za mene. Rekô, ne, ne, ne, sve je u redu, nego danas su mi doneli platu. On kaže, pa šta se vi očekivali? Ja ga onda pitam - a kako se ovde plaća, na šest meseci, godinu dana, po semestru? Kaže mesečno. Za mesec dana tolike pare?! Znate koliko sam radio? Nedeljno 12 sati! Ni celih 12 zapravo, nego 12 školskih časova po 45 minuta”.

“Nego nisam vam rekao zašto se her Bruner zauzeo za mene... Kad sam postao igrač-trener u Arauu, nisam imao pojma ko je on, kako je situiran, ništa nisam znao o njemu. Mislio sam da radi kao ja, da zaradi pare. Pozove mene jedan dan gazda na sastanak. Rutinska stvar, da vidi kako ide, kako sam se uklopio, je l’ ima nekih problema. Između ostalog, kaže mi ovako: ako vam ovaj Bruner ne odgovara, samo recite, oteraćemo ga. A ja mu kažem - her Brunera?! Pa rekô, on je mama i tata u klubu, sve radi. To je jedini čovek s kojim mogu da pričam o fudbalu, drugi nemaju pojma. A Hausmajer se samo diskretno nasmeje. Ja nisam znao da su oni najbolji prijatelji. Provocirao me. Naravno, ovaj je to njemu odmah ispričao. Eto, tako je sve počelo kad je u pitanju moja karijera profesora“.

Fudbal ste igrali maltene do 50?
“Prekinuo sam u 49. Verovatno bih još ‘terao’ da me nije ubola neka buba. Lekari nisu znali o čemu se radi. Noga se nadula, temperatura 40 stepeni. Kad su shvatili da je od insekta - operacija! Oporavak trajao nekoliko meseci. Posle toga više nisam hteo. Igrao sam u više nižerazrednih klubova pod stare dane, bio igrač-trener, kao u Arauu. Uspeo sam dva stana da kupim od toga, nije mala stvar”...

Očito da ni u ozbiljnim godinama niste imali problema s kondicijom...
”Nikad! Do pre 15-20 godina izgledao sam kao da još igram. Idem ja iz Švajcarske, ima tome jedno dvadesetak godina... I zaustavlja me policajac tu na Kozini. Uzeo mi pasoš i okreće ga deset puta. Kaže, izvinite, a govori na nemačkom, jer video švajcarske table, jeste li vi možda neki rod sa onim blizancima, fuzbalšpilerima, gerbruder Čebinac? Kažem, nisam u srodstvu, ja sam jedan od njih. A on meni: vi mene lažete? No, varum? Zašto mislite da vas lažem? Kaže, ja kad sam bio mali skupljao sam njihove sličice iz čokoladica. Sad vi 20 godina mlađi od mene?! Odmerim ga ja, vidim otromboljio se, i kažem mu onako kroz osmeh: znate zašto? Nisam ja mlađi od vas, nego sam 50 godina po 10 sati dnevno trčao. Vi ste za to vreme bili po birtijama. On i dalje ozbiljan, ne veruje mi... Ja onda izvadim moju i Zvezdanovu zajedničku sliku iz Nemačke i pokažem mu. On gleda mene, gleda dozvolu, gleda onu sliku... Kaže, da ovo nisam video, ne bih vam verovao. Bio sam klinac, vi poznati igrači, a sad odjednom vi mlađi od mene. Majn got”.             

Koliko se često dešavalo tokom karijere da su vas mešali sa bratom?
”Bilo je toga, kako da nije. Pa Bild je pisao da je Zeka prošao probu u Kelnu umesto mene. Tužio sam ih i dobio. Zašto bi on igrao za mene? Zašto bih ja to dozvolio? Istina, on je napravio veću karijeru, ali ja mu nikad nisam priznao da je bolji igrač. Kako onda da pristanem na to da ide na probu umesto mene. U krajnjem slučaju, tad kad sam bio na probnom treningu u Kelnu, Zeka je bio na pripremama sa Zvezdom. Nema teorije da je mogao da bude u Nemačkoj”.

Paja Samardžić je u jednom intervjuu ispričao da ste kao mladi umeli da napravite poneku smicalicu vi i Zvezdan, da iskoristite tu identičnost.
”Toga se baš i ne sećam. Pričalo se svašta... Hteli smo jednom da zamenimo dresove, to je tačno, međutim odustali smo. A da su nas mešali ceo život - to jeste. Bilo je i komičnih situacija”. 

Pamtite li neku?
“Dođem sa suprugom kod njega u Nirnberg. Uđemo u jednu divnu radnju, hoćemo da kupimo cipele. Ja na kasu, jedan brka, da li gazda, ili radnik, poturi mi papir i olovku - da mu dam autogram. Shvatim ja o čemu se radi, misli da sam Zeka... A Zeka u to vreme popularan kao niko, šampion Nemačke, jedan od najboljih igrača Bundeslige. Na onoj utakmici kad su dobili Bajern 7:3, četiri gola namestio. Navijači mu pevali ‘cik-cak Čebinak’. Ćutim ja, potpišem mu se, vadim novčanik da platim. On kaže - ne treba! I tako manje-više gde god sam bio u Nirnbergu”.

“Uđemo u drugu radnju, supruga kupuje donji veš... E, to je bilo smešno... Sad, ja uđem u kabinu da vidim kako joj stoji. Kad, cura koja tamo radi izvede me napolje i navuče onu zavesu. Vi niste u braku, ne smete da gledate! Ostanite ispred! Jer Zeka nije bio oženjen”...

“Onda jedna sobarica u hotelu: Ja vas znam, slikali ste se sa kučetom. Kaže ona u kom magazinu, valjda neke ženske novine... A Zvezdan se zaista jedini od igrača slikao s kučetom pošto nije bio oženjen, ha-ha-ha”. 

Zvezdan Čebinac u dresu Hanovera

O Zvezdanovim igračkim kvalitetima govorili ste obrazlažući svojih idealnih 11 za potrebe velike ankete Mozzart Sporta. Utisak je da su ga na ovim prostorima pomalo zaboravili, iako se radi o igraču koji ima jednu od najboljih internacionalnih karijera iz nekadašnje SFRJ. Sakupio je i 20 utakmica za reprezentaciju, što je u ono vreme bila respektabilna brojka.
”Trebalo je on da ide i na Mundijal u Čile ‘62. O tome mi je puno godina kasnije pričao... Rekao ovima iz Saveza da je povređen, da ne može. Njega je stvarno udario onaj Dimitrije Radović iz Vojvodine, u poslednjem kolu prvenstva, ali radilo se i o tome da nije smeo da leti, nije voleo avion. I onda je razmišljao - em se plašim, em sam povređen, ko zna da li ću moći da igram. Šta ću tamo?”

“A za Olimpijske igre u Rimu, dve godine ranije, kad smo osvojili zlatnu medalju, izbacili su nas iz ekipe. Imali smo odela, sve... Ali pošto smo se prepucavali sa Partizanom oko novih ugovora, rekli su - njih dvojica ne idu”.

Zvezdan je preminuo 2012. u Arauu. Vi ste decenijama živeli na relaciji Jugoslavija - Švajcarska. Kako danas funkcionišete?
”Obišao sam ceo svet. Putovanja mi je preko glave. Do pre nekoliko godina išao sam dva puta mesečno do Švajcarske. Sad možda odem jednom godišnje. Imam kuću i u Beogradu, na Banovom brdu”...

Planirate li u skorije vreme do Srbije?
“Verujte, teško mi pada kad moram da se mrdnem od kuće. Uživam ovde, posebno leti. Setim se kako sam se nekad kupao po tri meseca, jer dok sam igrao fudbal nije bilo prilike, stalno na pripremama. Rijeka je za mene najlepši grad na svetu. Nigde se bolje nisam osećao. Odgovaraju mi ljudi, klima”.

Ispraćajući nas iz svog doma na Tihovcu, koji je za ovu priliku pretvorio u svojevrsnu ropotarnicu, Srđan Čebinac pokazao nam je mezimče iz svoje ‘auto ergele’. Baš kako je i kazao, BMW-ova luksuzna ‘sedmica’ zbilja pleni, kao da je maločas ‘ispod čekića’. Raritetan primerak.

”Zaustave me ljude na ulici često, traže da ga startujem, da malo isturiram, da ga čuju. Moj je i ovaj ‘audi quattro’. Ovu ‘kiu’ vozim po gradu, ovo je ‘tojota 300’... U Švajcarskoj mi je ostao reli ‘golf’, 160 konja. Zbog trka su izbacili nekoliko komada. Kupio sam ga među prvima. A najlepši od svih je jedan kabriolet. Ne vozim ga, zbog njega sam kupio garažu u gradu. Neviđen unikat. Ima skoro 40 godina, sad je već oldtajmer”.    

Opraštamo se. Zajednički konstatujemo kako zasigurno spada u prve fudbalere u Evropi što su počeli da se bave skupocenim kolekcionarstvom...

”Uvek sam voleo da imam dobar auto. Sad već puno manje vozim, ali dozvolu i dalje uredno dobijem. Na pregledu kažu da je srce dobro, dobar tlak, pluća. Kao mladić. Jedino što imam malo problema s kičmom”.

Razgovor zaključujemo u veselom, optimističnom tonu. Naš domaćin dominira u tom segmentu. Kao da je maločas sa terena, kao da je 'istresao' najmanje het-trik u derbiju. Tako valjda žive i razmišljaju zadovoljni, ostvareni ljudi, pa makar i 90. bila iza ugla.