Milan Radović na utakmici protiv Juventusa
Milan Radović na utakmici protiv Juventusa

Kako je furešt iz Pirota postao kralj Kantride

Vreme čitanja: 27min | ned. 07.07.24. | 09:06

Došao da odbije Rijeku, a onda je Ljubo Španjol naredio da ga izvedu na centar igrališta i uključe reflektore. Scenario: fudbal; režija: život; glavna uloga: Milan Radović - Krlja

Raskošna bašta hotela Ambasador, Opatija. Pogled puca na Lungomare i njegov Lovran. Arija friška, ambijentalna bonaca...

Dan ko poručen za 'amarcord'.

Izabrane vesti

“Moje selo je Drenova, tamo između Ljubiša i Sirogojna. Bio sam još klinac kad su se moji roditelji preselili u Beograd, tako da sam odrastao na periferiji Beograda - u industrijskom naselju blizu Padinske Skele", počinje svoju životnu storiju Milan Radović, nekada najbolji strelac Prve lige Jugoslavije.

"Kao mlad igrao sam za PKB. Tu sam bio negde do 16, 17. godine. Moj veliki drug u to vreme bio je Jani Ašler. Mađar. Mnogi bolji igrač od mene. Sećam se, kad on dođe na utakmicu, mi oderemo svakog sa nekoliko golova razlike. Kad ne dođe - grčimo se"...

"Kao deca otišli smo na probni trening u Crvenu zvezdu. Oni nam dali neke pocepane tenisice. A Jani mene za ruku i kaže: Idemo mi odavde"...

"Bio je godinu dana mlađi od mene. Jedini je u to vreme imao auto, televizor u kući... To su šezdesete... Svi smo dolazili kod njega da gledamo TV. On je pušio još sa 12-13 godina. Igrao je kad je hteo. Izgubili smo kasnije kontakt i više se nikada nismo videli. Žao mi je zbog toga"...

Rodom Ercov, Zlatiborac, po opredeljenju Kvarnerac, Istrijan. Po društvenom statusu - legenda. Pre svega Rijeke. Internacionalnu karijeru gradio u Francuskoj. Réputation d'excellence. Igrao za reprezentaciju Evrope zajedno sa Johanom Krojfom; likom i frizurom podsećao na Kevina Kigena; davao golove kao Gerd Miler. U svakom timu prvi ili drugi tobdžija.

Milan Radović u Rijeku je došao pre skoro pola veka, kao anonimni furešt; danas mu se klanjaju kad ga sretnu na Korzu. Kao lokalni heroj zaslužio petokraku zvezdu u Ulici slavnih na opatijskoj Slatini, na pločnicima što sliče onim čuvenim kalifornijskim, posvećenim superstarovima američke industrije zabave. Ako ni zbog čega drugog, ono zarad čuvenog gola na Marakani u proleće '78, kada je Rijeci doneo prvi trofej u klupskoj istoriji.

Tim pogotkom sebi je obezbedio mesto u gradskoj aleji besmrtnika. I neslućenu slavu. Od Pule do Trsta; od Koversade pa sve do Karlovca.

A sve se posložilo neplanirano. Gotovo slučajno. Jer Milan Radović prvi put je nogom kročio na Kantridu da bi se ljubazno zahvalio velikom patronu Ljubi Španjolu na ponudi da pojača Rijeku.

Ali onda...

Scenario: fudbal.

Režija: život.

Glavna uloga: Milan Radović - Krlja.

Idemo redom. Nadimak Krlja doneli ste iz Srbije?

"Tako je. Bio sam sićušan i igrao sa starijima. Dešavalo se, normalno, da me ćušnu, odgurnu, udare. Ja ne cmizdrim, za raziliku od mojih vršnjaka, nego vratim. Onda su počeli da mi govore da sam dosadan ko krlja. Otuda taj nadimak. Ovi stariji posle su me birali da igram sa njima u ekipi. Ma super je to vreme bilo".

Probijati se kroz beogradske niže lige sedamdesetih nije bilo lako. Stariji ljubitelji fudbala zaklinju se u ondašnje asove malih terena i neretko Srpsku ligu - Beograd, ili čak Beogradsku zonu, stavljaju u ravan sa sadašnjom Superligom Srbije. Izuzimajući Crvenu zvezdu, Partizan, eventualno još jedan, dva kluba, kažu - to je to. Možda čak i viši nivo. A tu je i ekspresan odgovor na logično pitanje: zašto kad su bili toliko dobri nisu napravili veće karijere? Gradska manguparija, nisu mogli bez Dorćola, Čubure, Liona, Krsta... Bez društva, kafana, noćnog provoda odvajkada specifičnog u srpskoj prestonici.

“Slažem se najvećim delom. Današnjih sedamdeset odsto igrača ne bi imalo šta da traži u igri od pre 35-40 godina. Trebalo bi da budu sretni da nose torbe. Možda se mnogi neće složiti sa mnom, ali mi smo bili mnogo bolje tehnički obučeni nego ovi momci danas. I stojim iza toga. Posebno što je drugačiji odnos prema svemu. Nažalost, mnogo toga zavisi isključivo od novca. Zamislite da smo mi imali ovakve uslove”.

Prvi ozbiljniji rezultat napravili ste sa Železnikom 1972. Kako pamtite to vreme? Imali ste nepunih 20...

“Iz PKB-a otišao sam u Železnik. Bili smo prvaci odmah te godine, ušli u Beogradsku zonu. Sećam se da je Pophristovski bio jedan od najboljih igrača. Trener nam je bio Miša Stojiljković. Čuveni Miša Pop”.

Posle toga sledi transfer u Beograd sa Karaburme. I opet plasman u viši rang, ulazak u Srpsku ligu. U arhivi ‘pokojnog’ JSL Sport stoji da ste osam puta birani u tim kola. Tu su dve ‘devetke’, čak jedna ‘desetka’, nekoliko ‘osmica’. Kad je krajem juna crta podvučena na kontu ste imali čak 32 pogotka, 12 više od pratećeg Vekića iz Dorćola.

“U to vreme nas je gledalo po pet-šest hiljada gledalaca. OFK Beograd smo dobijali kad smo hteli, Zvezdu smo tukli, Partizana... I to kompletnu Zvezdu, Miljan Miljanić sedeo na klupi. To su sve bile prijateljske utakmice, međutim u to vreme prijateljske utakmice imale su mnogo veću težinu”.

Konstatovali smo već da se Beograd u ono vreme nije tako lako napuštao. Vi ste otišli. I to u Pirot?!

“Naravno da nije bilo lako otići iz Beograda u Pirot. Odrastao sam u Beogradu, imao društvo, neki ustaljeni način života... Ali predsednik Radničkog Dragan Nikolić došao je po mene i dao mi za ono vreme neverovatne uslove da pređem u Radnički. Oni su tada bili Druga liga, a njegova želja bila je plasman u Prvu ligu Jugoslavije”.

“Za nagradu, za ulazak u Prvu ligu, svaki igrač mogao je da bira stan u kom kog gradu želi u bivšoj Jugi! To je bilo obećano i sigurno bi bilo ispunjeno. Jer štagod da je Dragan obećao - ispunio je. Uostalom, njegov Prvi maj Pirot bio je sponzor Crvene zvezde u ono vreme. Izuzetno moćan, sjajan čovek”.

Dragan Nikolić svakako zaslužuje posebno poglavlje u ovoj priči. Jedan od najvećih preduzetnika i sportskih radnika svih vremena na ovim prostorima osnovao je i u nebesa podigao tekstilnu industriju Jugoslavije, gradeći od temelja fabriku Prvi maj. Na njega se ugledao i od njega učio čuveni Lučano Beneton. Ostaće zanavek upamćen Nikolićev koncept negovanja kulture rada i ulaganje u sređivanje prostorija u kojim radnici provode vreme. Zvučaće nepojmljivo za današnje vreme, ne samo u Srbiji, nego u svetu: u okviru Preduzeća zaposleni su imali obezbeđenu zdravstvenu zaštitu (čak i zubara), muškog i ženskog frizera, vrtić za decu, dom kulture, biblioteku, muzej, bife i restoran.

“Fabrika nipošto ne sme da bude siva i odbojna. Ona mora da ima svoje boje, miris, dušu i srce. Radnik s lakoćom i potpuno zadovoljan treba da ulazi u krug preduzeća. Samo tako biće maksimalno produktivan", govorio je svojevremeno Nikolić, a na njegove reči nedavno u jednoj zanimljivoj reportaži podsetio BBC.

‘Prvomajke’ pamte da su na zidovima u proizvodnim halama visila najpoznatija dela domaćih umetnika, da je sa razglasa išla muzika koju su same birale, te da su cvetnim parkom od glavne kapije do samog ulaza šetali paunovi i srne. Odmore su sa svojim porodicama provodile uglavnom po banjama u Srbiji ili na hrvatskom primorju, i to 70 odsto o trošku firme.

Piroćanci su imali tu sreću da je Dragan Nikolić obožavao sport, naročito fudbal, tako da je Radnički u njegovo vreme bio jedan od najorganizovanijih klubova u državi.

“Sa Draganom sam napravio ugovor na dve plus dve godine”, priča dalje Radović. “Ako se dobro sećam, dobio sam oko 5.000.000 ondašnjih dinara, plus žena direktor robne kuće, ja njen zamenik. A nemamo obavezu da se pojavljujemo na poslu ni jedno ni drugo. Sestra je takođe dobila posao u robnoj kući. Plus, stan u Beogradu kao šlag na tortu, ako ispunim ceo ugovor. Do čega ipak nije došlo”.

Uslovi su zaista bili tako veličanstveni kako se priča?

“Evo, mogu vam reći za teren: retko ko i danas ima takav. Mogao si u odelu da se valjaš po onoj travi. Trener nam je bio čuveni Aleksandar Petaković. Ekipa izvanredna: Milovan Glišić, Medić, Miroljub Đorđević, najbolji igrač, 'desetka', mogao je da napravi mnogo veliku karijeru, ali se uvek držao one: bolje biti prvi u selu, nego poslednji u gradu”...

Još koju o Draganu Nikoliću?

“Evo jedna pričica o njemu... Ja sam tek došao u Radnički. Bili smo na pripremama u Ulcinju. I sad, dolazimo tamo, a neka ekipa u foajeu hotela sedi, onako sve sa torbama. Bilo je negde oko deset sati... Prošao ručak, oni i dalje sede tu. Dragan ih tad pita: Šta radite, deco, tu? Oni kažu čekaju, pokvario im se autobus. Čekaju da ga poprave, ili da neki drugi dođe po njih. To je bila ekipa Iskre iz Bugojna... A mi smo imali naš autobus. I Dragan zove: Ljubo? Ljuba naš vozač... Kaže: Pali naš autobus i vozi momke kući”.

Do Bugojna?

“Do Bugojna. Kući da ih vrati. Zašto sve ovo pričam... On je svojevremeno tražio prostor za trgovinu u Sarajevu, ili bilo gde u Bosni. S tim jednim gestom, s tom jednom vožnjom, dobio je priliku da bira lokale, u kom god hoće gradu u Bosni. Hoću da kažem koliko je bio ispred svog vremena. Veliki biznismen. A imao je samo krojački zanat. Nikakve visoke škole. Veliki direktor Prvog maja i predsednik Radničkog iz Pirota”.

U kakvom sećanju vam je ostao Pirot kao grad?

“U sjajnom. Uvek pun stadion, borili smo smo se za prvo mesto. Na kraju je po ključu ušao Napredak iz Kruševca. Iako smo mi bili bolja ekipa”...

Početak romanse sa Rijekom bio je dosta interesantan. Sami ste više puta priznali kako niste imali u planu da stupite u tu ‘ljubavnu vezu’...

“Ja sam u Rijeku došao da kažem ljudima iz kluba da neću da pređem kod njih. Već sam se bio dogovorio za dodatne dve godine sa Radničkim. Sve obećano bih dobio i nisam razmišljao da menjam klub. Međutim menadžer koji je pregovarao sa Rijekom bez mog znanja, zamolio me samo da odem do Rijeke, da mu ne bih zatvorio tamo vrata. Pošto nikada nisam bio u ovom delu Juge, bila je to više želja da vidim grad i da učinim tom čoveku”.

“Sleteo sam u Pulu, iz Pule taksijem do Rijeke. Bio je sedmi mesec, ovde luda kuća u to vreme. I Ljubo Špaljol me čeka na večeri”...

Vama je i dalje u glavi da odbijete?

“Da, došao sam da kažem da neću. Ali Ljubo kaže vodite ga malo po Opatiji, ima rezervisano sve u hotelu Bonavija, pa sutra posle marende neka dođe na razgovor, na Kantridu”.

U međuvremenu u igru je ušla i Zvezda...

“Jeste, bili su neki razgovorili, u opticaju stan... U tom momentu igram za olimpijsku reprezentaciju, nisam prvi strelac Druge lige, ali bio sam drugi. Olimpija mi nudila strašnu lovu - nije me to zanimalo. Nisam hteo u Ljubljanu. I sad, pune glave tih priča o Zvezdi, ulazim u pregovore sa Rijekom”.

I dalje sa ciljem da odbijete?

“I dalje”.

Međutim?

“Ljubo Špaljol direktan: šta tražiš da dođeš u Rijeku? Ja kažem 25.000.000 i stan! On kaže - imaš! Ja lupio, bezveze, samo da odustanu... Kad on reče to 'imaš', ja reko ček, ček, samo malo... Šta ću sad?! Da zovem ženu prvo. Zovem je, pitam šta misli, ona kaže kako ti odlučiš. Tu ja prelomim: nismo nikad živeli na moru, idemo da vidimo kako će to da izgleda. Uvek možemo da se vratimo. I naravno da se nisam pokajao. To su mi bile najlepše igračke godine”.

Red je poneku i o Rijekinom velikom čoveku - Ljubi Špaljolu.

“Retkost je bila u ono vreme da nekog igrača dočekuje predsednik. A mislim da je Ljubo bio daleko, daleko ispred svih. On je bio direktor Adrijagradnje koja je zapošljavala 18.000 ljudi. Napravio je ovu ACI marinu. To je njegova ideja, njegov projekat”.

Španjol je u neku ruku bio pandan Draganu Nikoliću iz Pirota. Ozbiljna marka u građevinarstvu, čovek željan dokazivanja na fudbalskom polju. Uradio je velike stvari sa Rijekom, ali i kasnije sa Vojvodinom. Njegovo iskustvo u velikoj meri ugrađeno je u šampionsku titulu Vojvodine 1989. godine. Njegovog je uma delo dovođenje Siniše Mihajlovića iz Borova u Novi Sad, odnosno otimanje Miloša Šestića ispred nosa Crvenoj zvezdi u leto 1987, kada se vraćao iz Pireja.

Znao je stari lisac kako da ‘slomi’ i Milana Radovića...

“Do tada sam Kantridu viđao samo na televiziji. I to na crno-belom televizoru. A onda dođe ta večera i posle nje Ljubo kaže: upalite mu reflektore i izvedite ga na centar igrališta! To je 11 sati uveče. Kad sam video... Šta da vam kažem, istog trena odlučio sam da ostanem. Za mene je Kantrida među tri najlepša stadiona na svetu. Tu nemam dilemu"...

"Kad sam rekao roditeljima da se neću vraćati u Beograd, nije im bilo pravo. Kasnije su to prihvatili. I moja žena i ja imamo rodbinu u Srbiji. Znate i vi - tamo se živi ubrzano u odnosu na nas. Posebno u Beogradu. Mi ovde živimo mnogo sporije. Kad god dođem u Beograd stalno sam u nekoj strci”.

Radović je u Rijeku je došao '76. Dve godine kasnije, 24. maja 1978, postigao je najvažniji pogodak u karijeri. Bilo je finale Kupa maršala Tita protiv Trepče. Rezultat 1:0.

"Najdraži gol i najdraži trofej! Tek što su bili počeli produžeci... Pamtim kako sam ga dao, ali nikada to nisam video na televiziji. Anzulović sa TV Zagreb mi je obećao da će mi pronaći snimak utakmice. Čovek kasnije umro i ništa nije bilo od toga".

“Inače, loše smo odigrali finale. To nam je bila najgora utakmica sezone. Mi smo tu Trepču pet dana ranije u prvenstvu pregazili u Kosovskoj Mitrovici i igrački i rezultatski. A na Marakani svima nam se noge odsekle. Nikada nije toliko navijača Rijeke negde došlo kao tada. Vlak je kasnio, sećam se, i kad su ušli na stadion i počeli da navijaju, da trube, mi smo se samo odjednom ukočili. O tome se i dan danas priča u Beogradu. Bilo je zaista nezaboravno".

Na putu do prvog Maršalovog trofeja Rijeka je izbacila Partizan i Hajduk. To je ostalo nekako u senci finala. Pa dogodine ponovo na postolju. I opet preko klubova iz 'velike četvorke'. Riječanima se još dva puta posrećio najveći srpski stadion. Tukli su prvo Zvezdu u polufinalu, kao gosti, pa onda na istom mestu odbranili 2:1 sa Kantride protiv Partizana (0:0). Te sezone finale se igralo na dve utakmice.

"Bila su to dva nezaboravna proleća. Evo sad kad vam pričam, ježim se. Slavilo se na Korzu. Toliko ljudi, svi se skupljali spontano... Sećam se jedne bakice sa štampom, aplaudira. I ona je došla da nas vidi, da nas pozdravi. Šta više da ti kažem. Drugi Kup isto slavlje, ali nije to-to. Prvi put je prvi put".

Rijeku posebnim klubom čini i to što ima pozitivan skor Crvenom zvezdom, Partizanom, Hajdukom i Dinamom, ukoliko računamo period SFRJ i utakmice na Kantridi: 44 pobede, 42 remija i 30 poraza.

“Mi smo jedini klub u bivšoj Jugi koji može da se pohvali takvim učinkom protiv 'velike četvorke. Tukli smo ih sve. I to s velikim rezultatima, ne samo 1:0, ili 2:1. To je lako proverljivo”.

Uz Bijele svojevremeno je išao glas da su Zvezdin klub, govorilo se čak filijala. Vi kažete - glupost.

“Pa evo da vidimo: koji je to igrač iz Zvezde bio u Rijeci? Sem Lukića kog su oni oterali. Ko još? Niko. Jedino kasnije što je Šugar otišao u Zvezdu. Tako da su to priče za malu decu".

Što se vas lično tiče, ne krijete da ste bili navijač Crvene zvezde. Kada ste prestali to da budete?

"Nisam ja nikada prestao. I dalje navijam za Zvezdu. Ali kad god sam igrao protiv Zvezde, želja mi je bila da dam što više golova. Ako mogu pet - pet. I danas mi je krivo što nisam igrao u Zvezdi. Jer mislim da sam zaslužio crveno-beli dres”.

"Uostalom, ja sam kao klinac gledao prvu utakmicu na Marakani, baš protiv Rijeke. Imao sam 11 godina".

Pamtite taj dan?

"Kako da ne. Znam da sam jedva ušao u autobus. Jedan ode, drugi ode, svi puni. U treći me nekako unesu ovi stariji navijači i krenemo na utakmicu. Posle toga dođem u Rijeku i na Marakani dam gol za trofej. Neverovatan osećaj".

Zvezda vam je, dakle, i danas u srcu?

"Pa dobro, ipak sam ovde ostavio veliki trag, ovde sam najduže i najbolje igrao. Posle Rijeke, navijam za Zvezdu".

Dva Titova kupa vaši su najveći klupski uspesi. Ali onaj individualni, kada ste poneli epitet prvog golgetera Jugoslavije, nešto je posebno. Tada ste umalo postali Zlatna kopačka Evrope. Ispred su bili Bugarin Georgi Slavkov iz Trakije, Tibor Njilaši iz Ferencvaroša i Karl Hajnc Rumenige iz Bajerna. Slavkov je dao 31. Vi brojali do 26. Dati toliki broj golova u onoj ligi, kao igrač 'malog' kluba, bio je ozbiljan poduhvat. Malo je poznato da su samo četvorica igrača u jednoj sezoni Prve lige Jugoslavije postigla više pogodaka od vas: Darko Pančev (34), Slobodan Santrač (33), Toza Veselinović (28) i Franjo Velfl (28).

"To je bila sezona 1980/81... Žao mi je što nisam uspeo da postanem Zlatna kopačka. Da mi nisu poništili neke regularne golove, bio bih makar treći strelac Evrope te godine. I to nije ono, 'rekla-kazala', nego su zaista bili regularni".

Protiv koga se to dogodilo?

“Protiv Borca iz Banjaluke, ovde na Kantridi. Oni jednom pređu centar, daju nam gol, izgubimo 0:1. Meni tad ponište dva čista gola. U Kruševcu, Napredak se bori za opstanak, isto dam jedan gol... Ali dobro, to sad nije više toliko bitno".

Neka vrsta 'utešne' nagrade za najboljeg strelca Jugoslavije došla je u vidu poziva da zaigra za selekciju Evrope te iste godine. Sve naše novine naširoko su pisale o toj utakmici protiv Fenerbahčea u Istanbulu. Bio je veliki spektakl.

"To je bila proslava, 100 godina od rođenja Kemala Ataturka. Mogu da se pohvalim da sam igrao uz Johana Krojfa. Od Jugoslovena za Evropu su igrali još golman Dragan Pantelić, Nenad Stojković iz Partizana i Zeko Zajec iz Dinama. Prelepa manifestacija. Nažalost, nisam imao sreće da postignem gol".

Te situacije, kad ste postili, bile su prava retkost. Pa kad smo već kod toga - šta ste toliko imali protiv Envera Marića?

"Ha-ha-haaa! Da, Mariću sam dao puno golova. Šta bi ti, ovako, rekao, koliko ukupno?"

Šest? Čini mi se da sam negde pročitao...

“E pa slabo si čitao... Ovako, igrali smo tri utakmice, a dao sam mu deset golova, od čega je devet bilo regularnih. Jedan sam poništio. Sam sebi".

O čemu se radi, kako je došlo do toga?

“Prosto, jednu utakmicu na Kantridi dao sam mu četiri gola, pa sam poništio jedan. Kod rezultat 1:0 za Velež, centaršut je bio sa leve strane. I sad, bio sam kratak za tu loptu. Zakačim je malo rukom i ona uđe u mrežu. Međutim jedino je on video da je bila ruka. Ja sam se normalno radovao, sudija pokazao na centar... A Mara trči za mnom i viče: Pa dao si gol rukom! Ja kažem: Pa jesam. Onda on ode kod sudije, kaže, ovaj dođe kod mene i pita me je l istina. I ja priznam. Jeste, bila je ruka. Ovi moji poludeli. I saigrači i trener. Jer mi gubimo u tom času... Znate kako se utakmica završila? Dobijemo ih sa 5:1. Kao što sam rekao, do kraja dam tri regularna. Sve došlo na svoje mesto, vratilo mi se".

Za Maradonu, znači, nema razumevanja?

“Ne, ja to ne mogu da shvatim. Ni njega, niti bilo koga drugog. Kakva Božija ruka?! Dao si gol rukom, pa priznaj! Mislim da ne bih mogao tako nešto da prećutim".

A ostalih šest komada Mariću?

"Tukli smo Veleža u Mostaru 4:3, ja dam tri. Ova tri na Kantridi, pa još tri kao kandidat za reprezentaciju Jugoslavije protiv A selekcije, na Poljudu. Ušao sam u drugom poluvremenu i zabio tri puta. Tri puta po tri, znači, plus taj jedan neregularan".

Posle svih tih golova, kakvi su bili vaši odnosi?

“Dobri, dobri, Mara je sjajan čovek”...

A protiv koga je bilo najteže igrati?

"Nisam voleo da igram protiv Milaka iz Sarajeva i Šarenca iz Olimpije. Oni su baš opasno tukli. Naravno, nisam ni ja zaostajao. Umeo sam da vratim. Jednom sam rekao Šarencu, posle njegovog starta s leđa, sad si nadrljao. Baš me briga da li ću crveni da dobijem. Skačem ti u grkljan! Bežao je od mene celu utakmicu"...

Deluje kao pravi momenat da čujemo vaše mišljenje o realnoj snazi te nekadašnje YU lige. Tolike se debate vode, toliko je analiza napisano, a mišljenja su i dalje podeljena. Dakle, da li je Prva liga Jugoslavije mogla da se nosi sa najjačim šampionatima Evrope? Izuzimamo marketing, infrastrukturu. Isključivo igrački.

“Sigurno je bila među pet! Stojim iza toga. Zahvaljujući nama Francuzi su danas to što jesu. Naši treneri, naši igrači - oni su ih unapredili. Reći ću samo jedan primer: Ivon Le Ru, moj štoper u Brestu... Igramo protiv Bordoa. Tamo centarfor Bernar Lakomb. Isti kao ja, iste visine, snage, standardni reprezentativac. Ovaj naš štoper plav od vrata pa nadole. Ja mu kažem: Ivon, čoveče, udri i ti njega! On kaže, ali Bernar je reprezentativac. Pa šta ako je reprezentativac?! On tebe tebe može da tuče, ti njega ne. Onda sam ga ja naučio sve - i da štipa i da gura i da udara. Za godinu dana postao je reprezentativac Francuske. Stojim iza toga da smo ih mi i naši treneri naučili mnogo toga. Oni nisu znali šta je preuzimanje do osamdesetih godina. A to je kod nas bilo normalno sedamdesetih u Beogradskoj zoni. Ponavljam, stojim iza toga što sam rekao. Ista stvar je i u rukometu. Da je Klod Onesta naš trener, mi bismo bili oho-hoo. Isto su i rukomet učili od nas”.

Rijeka u Evropi?

"Posle drugog Kupa išli smo daleko u Kupu pobednika kupova. Do četvrtfinala. Pre toga Beršotu sam dao dva gola u revanšu, u 45. i 90. minutu. Trebalo je i tamo da ih dobijemo... Posle čuveni poljski golman Tomaševski nije hteo da nas pozdravi, nije hteo da čestita".

Uzbudljivo je bilo i protiv Lokomotive iz Košica - 0:2 i 3:0.

"Tu je Desnica briljirao, dao sva tri gola i obezbedio nam plasman među osam, odnosno dvomeč sa Juventusom".

Damir je neka vrsta dobrog duha Rijeke, zar ne?

“Damir Desnica za mene je najbolji igrač Rijeke svih vremena! Strašan dribler, leva noga, desna noga, brz kao munja".

Čuveni radio reporter Ivo Tomić šalio se u jednom prenosu kako je Desnica mogao da stigne svoj centaršut.

“Pazi, ja sam važio za jednog od najbrži igrača u Drugoj ligi. Bili smo na pripremama u Sloveniji, u Ljubnom. Prve moje pripreme sa Rijekom. On je bio povređen. Meniskus. Dve operacije, polako se vraćao. Imao je taj start da nas sve ostavi deset metara, ej. Gledam, šta je ovo... Onako rovit. Čudesno".

Koliko je lično vama njegov hendikep, to što je gluvonem, otežavalo saradnju na terenu?

“Sporazumevali smo se lako, pričaš mu polako i on čita sa usana. Ono što meni nije jasno - kako on oseti da sudija svira faul, ili bilo šta drugo. Odjednom samo stane, kao da je čuo. Neverovatno".

“Cukrov i Ravnić znaju sa njim da komuniciraju rukama. Ja ne znam, ali nazovem njegovu kćer i ona mi pomaže u razgovoru. Tako da se družimo".

“Da je otišao u Zvezdu, a bilo je prilike, mislim da bi zasenio čak i Džajića. Bajke bi se pričale o njemu. To kako su njega tukli, to ne možete da verujete. Igramo u Novom Sadu utakmicu, naš trener Ćiro Blažević. Desnica evropski prvak s mladom reprezentacijom Jugoslavije u tom momentu. Čuva ga Đorđe Vujkov, njihov bek. Uklizava Vujkov od našeg do svog šesnaesterca i ne može da mu uzme loptu. A Damir kako ovaj uradi klizeći, samo pokazuje rukom - diži se".

Umeo je, dakle, da na batine uzvrati provokacijom?

“Nego šta! Velike batine je dobijao. U krajnjem slučaju, napravio je karijeru sa tim svojim hendikepom u Belgiji. To dovoljno govori o njegovim kvalitetima".

Šta bi sa Zvezdom?

“Cukrov je hteo da on ostane u Rijeci po svaku cenu. Ubeđivao ga. Kako će ti biti tamo, kako će da te prihvate u Beogradu... Te stvari uglavnom. I uspeo je. Meni lično žao je što nije otišao, jer imao je kvalitet da igra u Zvezdi. Ma Damir je divan čovek".

Ona priča o njegovom crvenom kartonu protiv Reala, u revanšu u Madridu, postala je maltene antologijska u evropskim okvirima. A zapravo je netačna, jel tako? Običan mit.

“To je bezveze napravljeno, naravno da nije dobio drugi žuti karton zbog prigovora, niti je to sudija tako zapisao u izveštaju. Prvi je bio zbog odugovlačenja kod izvođenja auta, drugi jer je iz revolta, zbog sudijskih grešaka, namerno napucao loptu van igrališta".

Podsetimo, Real je u oktobru '84. razbijen na Kantridi. Bilo je 3:0 nakon 57 minuta igre. Na kraju 3:1.

"Posle toga bila je otvorena ponuda, oni su hteli da kupe drugu utakmicu. Koliko znam, Rijeka nije htela da uzme pare. Skloblar je tad bio trener. Tako da se pošteno igralo. Makar što se nas tiče".

Kad nisu uspeli da se dogovore sa Rijekom, verovatno su 'ušli' u sudiju?

“Moguće. Bila su tri crvena kartona. I na kraju jedva 3:0, tako su prošli dalje"

Milan Radović taj dvomeč protiv Real Madrida nije igrao. Već je bio u inostranstvu. Međutim tog drugog velikog okršaja, sa Juventusom (0:0, 0:2), četiri godine ranije u pomenutom četvrtfinalu KPK-a, dobro se seća.

“Sjajna utakmica. Pogotovo ovde. Juve praktično reprezentacija Italije, plus selektor Trapatoni na klupi. Zof, Đentile, Kabrini, Brio, Širea, Tardeli, Kauzio, Virdis, Betega, Prandeli"...

"Uništili smo ih u prvoj. Stadion pun, pakao... Čist penal bio za nas. Na šest metara od gola, samo je trebalo da je ćušnem, neko me povukao za ruku i ovaj ništa ne svira"...

“S druge strane, kad smo došli u Torino, Tomiću ode zadnja loža, Lukiću isto tako... Bili smo desetkovani. I opet smo odigrali vrlo dobro. Ko zna kako bi se završilo da Mauro Ravnić nije primio gol iz Trsta. Da mu ga Kauzio sa 20 metara, lopta mili, prođe mu kroz ruke i noge i stane odmah iza gol linije. Neobjašnjivo".

Kraj sedmdesetih i početak osamdesetih - nezaboravne godine u Rijeci, Opatiji, po čitavom Kvarneru i Istri; zašto ne reći i u Jugoslaviji generalno.

“U ono vreme, dolazimo iz Opatije u Beograd, u koje god doba - imaš sto u Dugi, u Nani, ma gde god! Isto je bilo i obrnuto, kad neko dođe u Opatiju iz Beograda”.

"Opatija osamdesetih? Pa to ne može da se uporedi s ovim danas. Nisi znao koliko ima diskoteka. Svako veče izlazak. Čudo kakvo je to vreme bilo. Opatija je živela cele godine. Svi hoteli otvoreni 12 meseci. Penzioneri iz cele Juge su ovde provodili vreme. Verovali ili ne, jeftinije im je bilo da uzmu pansion ili polupansion, nego da borave kod kuće. Zvuči neverovatno, ali tako je bilo".

“Leto? To da ti ne govorim! Ulicama Opatije nisi mogao da prođeš. Belveder kazino, Adrijatik kazino, stjuardesice, piloti, svi su tu dolazili, kockali... Mini Monte Karlo. Čudo".

Logično, uživali ste i vi fudbaleri?

“Kako ne. Najviše smo se družili sa šanerima. Njima drago bilo da budu u društvu sa nama, onda ti oni uvek poklone nešto od onoga što su donosili preko grane, iz Trsta.

Rijeka je igrački u to vreme bila na samom vrhuncu...

"Mislim da smo bili najspremnija ekipa u Jugoslaviji. Mogli smo po dve utakmice zaredom da izdržimo. Imali smo specijalne pripreme sa Hamidom Gačaninom Bekšom, našim kondicionim trenerom. Kustudića je profesor Gačanin terao da sa tegovima na nogama skače iz čučnja. A on nije udarao čelom, nego temenom. Ta lopta išla je kao metak. Kao da je nogom udarao. Jedini igrač kog sam video da tako igra glavom, to je onaj Slobodan Radović iz Bora".

"Bio sam na jednoj utakmici, kiša, blato, on tuče glavom, svo blato ostane na prečki i lopta se odbije na 16 metara".

"I Musemić je odlično igrao glavom u to vreme, Vojin Lazarević... Ali znate kako, lako je bilo u Zvezdi, Dinamu, Partizanu... Tamo lopte dolaze sa svih strana. Muka je biti centarfor u ovim manjim klubovima".

Malo je poznato da je Rijeku 'sistemski postavio' zapravo Slobodan Ćosić, jedan od najmoćnijih i najvažnijih ljudi Crvene zvezde.

“Rijeka je tih godina bila po svemu uz rame 'velikoj četvorci'. Ljubo Španjol je iz Beograda doveo Ćosića da posloži klub kako treba. I bata Ćosa je to uradio. On je postavio temelje Rijeke".

Malo i o uticaju tog ispolina u evropskom fudbalskom veleposlanstvu...

“Ljubo Španjol i Slobodan Ćosić posle našeg prvog osvojenog kupa idu na izvlačenje parova u Uefu. I sad, Ćosu svi tamo znaju, svi mu se javljaju, sa Zvezdom bio milion puta... Ljubo mu u jednom trenutku kaže: Šta će ovi starci ovde? Ono stigli Englezi, stariji neki ljudi, sa štapovima. A Ćosa će njemu: E, moj Ljubo, vidiš, da nije njih, ne bi ni mi danas bili ovde. To mi je Ljubo ispričao”.

“Eto, možda su i zbog toga govorili da smo bili Zvezdina filijala”...

“U svakom slučaju, u to vreme bili smo najbolje obučeni, vozili se najboljim autobusima, spavali u najboljim hotelima... Sve smo imali”.

Nameće se logično pitanje: šta je to Rijeci nedostajalo da postane šampion Jugoslavije?

“Da je Ljubo Špaljol ostao predsednik, i da smo mi kao ekipa ostali na okupu, postali bismo prvaci sto posto. Jer osvojili smo drugi kup, bili zreli. No Ljubo je otišao u Vojvodinu i tamo postao prvak".

“Činjenica je da smo igrali strašan fudbal. Nismo se plašili nikoga, tukli smo sve redom, i Partizana i Zvezdu i Dinama i Hajduka. Pokojni Spaske bio je odličan trener, međutim nije nas pustio da i na strani igramo našu igru. Posle, kad je došao Ćiro, igrali smo najlepše. On se učio na nama. Onda je otišao u Dinamo i postao prvak 1982. godine".

“Gubili smo neke male utakmice. Rekao sam kako je bilo protiv Borca... Pa odemo u Skoplje - prekid utakmice. Pokojni Mita Ružić isključen, poništili nam golove... Neke stvari su svesno rađene".

Ljuba Španjol bi mogao da obezbedi fer suđenje?

“Pa da, recimo da bi on mogao. Da je ostao”.

Kada ste počeli da razmišljate o odlasku u inostranstvo?

"Moja želja bila je da odigram barem jedno poluvreme na Old Trafordu i ne moram više da igram”.

Zašto baš Old Traford?

“Volim Mančester junajted".

Da li je bilo ponuda sa Ostrva?

"Bilo je ponuda, kako nije. Trebalo je da idem u Lids - nisam imao utakmice za reprezentaciju koje su bile uslov za odlazak u Englesku".

“Igrajući za selekciju Evrope u Turskoj, zvao me je Fener, a onda se dogodio embargo za strance, tako da je sve propalo. Igrom slučaja, pojavio se Brest. Došli su tu, razgovarali smo, trener Alen de Martini je došao lično da me vidi i bio oduševljen. Gledao me protiv Veleža".

Ima i ta priča da je u igri bio Sent Etjen...

“Ja sam pristupnicu za Brest potpisao mesec dana pre roka, u maju mesecu. Nekih 15 dana posle tog potpisa došao je Ivan Ćurković i zvao me da idem u Sent Etjen. I to je bilo to".

Brest?

"Kao debitanti u ligi bili smo dobri, čini mi se četvrti ili peti. Onda je došla ponuda od Bordoa. Predsednik mi tada predloži da ostanem još godinu dana. Kaže, skuplje ćemo da te prodamo. Svakako sam imao ugovor na četiri godine, meni ništa nije falilo, bio sam mezimac publike".

Međutim?

“U drugoj sezoni polomim nogu. Bizarna povreda. Ni danas mi nije najjasnije kako se sve desilo. Kiša je padala, teren mokar, klizav... Primio sam loptu na oko 35 metara. I krenem ka golu. Gurnem for, dolazim na 20 metara. On i dalje na golu, ne pomera se. Tad gurnem malo jači for i on krene. A inače, to je Žil Ruse, golman Sošoa i reprezentacije Francuske. Ima čovek dva metra. Taman ja stižem na penal, on doklizava, levom mi blokira stopalo, desnom me udara... Istog trena znao sam da mi je pukla noga”.

“U bolnici su me otvorili i videli da su svi ligamenti otišli. Operacija trajala tri i po sata. Završilo se kako se završilo, meni ni danas ta noga nije kako treba. Srećom, bio sam osiguran na veliku lovu. To je ustvari bila sreća u nesreći. Brest je dobio obeštećenje, a ja nesposobnbost 26 odsto. Tako da sam na neki način obezbedio penziju od te povrede”.

To je bio kraj. Bilo je ipak i lepih trenutaka...

“Jeste. Finu ekipu smo imali. Tukli smo Pariza i na Parku prinčeva i kod nas. Drago Vabec onom Luisu Fernandezu samo što kroz usta nije proturao loptu. PSŽ je i tad imao jak tim. Sa Sušićem, Šurjakom... Safet igrao kao lud. Pa predsednik kluba je govorio kako ima samo jednog boga - Suzik. Proglasili ga posle za igrača veka”.

Ima Milan Radović još jedan razlog da žali zbog te nesrećne povrede. Jedno ime: Slavoljub Muslin.

“Muslin i ja smo kumovi. Trebalo je da igramo zajedno prvo u Beogradu sa Karaburme, pa u Radu, pa u Zvezdi, pa on ode u Lil, ja u Brest. On dođe u Brest zbog mene i ne odigramo nijednu utakmicu zajedno - ja slomim nogu i završim karijeru. Kumovi smo postali tek u Francuskoj, ali znamo se ceo život. Još dok je on igrao u BASK-u, a ja u Železniku".

Ovde malo 'skrećemo s puta'... Ne mari, nije na odmet da se dotaknemo i nekih svežijih tema.

"Znate koja je najveća greška napravljena u srpskom fudbalu? To što je Muslin otišao sa mesta selektora. I samo da znate, on nije dobio otkaz, nego je dao otkaz! Reći ću vam i zbog čega... U pitanju je Sergej Milinković Savić, je l' tako? To znate? Rečeno mu je, ako on ne bude u avionu za Rusiju - ti si smenjen. Tako mu je poručio Kokeza... E, Muki je tad rekao ja dajem ostavku, a vi idite šta ćete. To je cela istina. Sve se to događa pred pripremne utakmice u Kini".

"A Muki je Sergeju dao šansu, nije da nije. Je l' tako? Odlučio se za Tadića. To je bilo legitimno, njegova odluka".

Prava je prilika za komentar tekućeg šampionata Evrope. Svi predstavnici regiona završili su takmičenje. Slovenci rezultatom nadvisili i Hrvatsku i Srbiju.

"I Srbija i Hrvatska su me razočarale igrom. Srbija je trebalo da dobije Dansku - nije dobila. Hrvatska je morala da dobije Albaniju - nije dobila. Kažu, nesrećan gol u poslednoj sekundi protiv Italije? Slažem se samo donekle. Faul na centru i nema gola, prošao si dalje".

U Srbiji je po selektoru Stojkoviću udarilo i kuso i repato. I s argumentima i bez argumenata. Kako vi ocenjujete njegove poteze?

"Sve polazi od selektora, on je najvažniji šraf u ekipi. Za mene je Piksi krivac za ovakav rezultat Srbije. Ne možeš da izvodiš tim s brda s dola. Stalno menjaš i nemaš pomak. Te probe je trebalo da vrši na pripremnim utakmicama".

Slovenci?

"Da su se Srbi i Hrvati borili kao Slovenci, ne bi ispali. Oni su išli kao kamikaze. Fizički su bili spremniji i od Srbije i od Hrvatske. Kek je ozbiljan trener, puno radi na taktici i fizičkoj spremi, zato su i došli dokle su došli".

Spadate li u one nezadovoljne fudbalom na ovom šampionatu?

"Iskreo rečeno, razočaran sam kvalitetom fudbala. Bezbroj dodavanja da bi se došlo do centra, a da ne govorimo o brzini. Nema vica. Suđenje takođe slabo, puno prekida, puno reakcija VAR-a. Mislim da je fudbal s tehnologijom izgubio puno na draži".

Da zaključimo kako smo počeli: Rijeka? Opatija? Lovran? Juče? Danas? Sutra?

"Prvo, moram da kažem da jedva čekam da se Rijeka vrati na Kantridu. Ako se to uopšte dogodi. E sad, imao sam tu sreću ili nesreću da vidim projekat Ljube Špaljola, kako je Kantrida trebalo da izgleda... U onim stenama planirane su lože, recimo. Tako da je meni ta slika i dalje u glavi. Danas, Kantrida kao Kantrida ne može da se izgradi bez onih nebodera. Ko hoće da ulaže, traži svoj interes”.

Šta vam prvo prolazi kroz glavu kad čujete: Avramović, Makin, Hrstić, Cukrov, Radin, Juričić, Durkalić, Šugar, Kustudić, Ružić, Desnica, Ružić Ravnić, Jerolimov?

“Bili smo i ostali prijatelji. Svi do jednog. To je za mene najveće bogatstvo. I danas je tako. Skupili smo se sa svih strana i uspeli da se uklopimo u sjajan tim. Cuki čim dođe zove, Kustudić isto tako, onda odemo kod Serđa u Novigrad"...

Milan Radović - Krlja, to se oseća u svakoj reči i pokretu, uživa u životu u svom Lovranu. Nazivaju ga izmaštanim gradom od cveća, skrivenim biserom Kvarnera podno Učke. Pa još kažu: ako je Opatija bajna, Lovran je tajna.

“Nigde nije kao ovde. Ovaj kraj je specifičan. Niko vam ne skače po glavi. Čak i kad je bilo najgore vreme, kad su bili oni ratovi... Ovaj kraj je poznat po maškarama... Ja sam se preselio u Lovran tačno pred rat... Običaj u Lovranu je da se za maškare ide u desetak kuća. I sad, devedesete su godine, polovini tih ljudi sinovi su negde na ratištu. A ti isti ljudi dolaze kod mene. Muzika, druženje, sve... Evo sad kad pričam, naježim se. Šta još da ti kažem? Niko me nije krivo ni pogledao. A opet, ja nikad nisam rekao da nisam Srbin. Nikada! Ni tada, ni sada. To sam što sam, toga se ne sramim. Nikome ništa nisam nažao učinio i da izvinete, jeb... Znate već šta bih rekao".

Kvarner i Istra, lišeni nacional-šovinističkih nastranih poriva, decenijama su bili na braniku toleracije među ljudima. Čuvari multikulturalnosti. Kažu da je tako i danas. Ne odriču se ni NOB-a, ni petokrake, ali ni manira bečkih grofova iz vremena k. und k. monarhije. Cene čoveka u biti.

Valjda samo u takvoj sredini može da se dogodi ono što je Milanu Radoviću pre nekoliko meseci.

"Čekala me je supruga u gradu... Idem Korzom, idem, i čovek odjednom stane ispred mene, klekne i kaže: stavi nogu ovde! Ja se malo uplašio... A on će: toliko si mi radosti u životu doneo i lepih uspomena, daj da ti očitim cipelu. Ne znam, ne znam zaista šta bih vam rekao... Možda ovo i ne bi trebalo da napišete"...

“Mada, istina je, moja supruga ima problema kad ide sa mnom u grad. Svi me zaustavljaju, pitaju, a ja sam takav da ne umem da odbijem. Razgovaram i sa crnim ciganinom, za mene je to normalno. Na kraju krajeva, drago mi je kad me se neko seti”.

Podseća na neke zaboravljene vrednosti, zar ne? Na poniznost, gospodstvo, skromnost. Krlja Radović, veliki strelac, kralj Kantride. Ercov, Beograđanin, Istrijan, Kvarnerac. Sve u jednom - čovek.


tagovi

Milan RadovićRijeka

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara