Geneza argentinskog fudbala (III deo): Rađanje velikana
Vreme čitanja: 17min | pon. 09.01.23. | 15:46
Preko 300 novih entiteta stvoreno je između 1900. i 1910. godine
U 19. veku, Buenos Ajres je prolazio kroz prvu fazu svog rasta. Imao je tek nešto više od 800.000 stanovnika koji su se kroz grad mogli kretati samo vozom ili jednom od 11 tramvajskih linija, od kojih je osam bilo na konjske zaprege, a revolucionarni automobil sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem tek je počeo da ulazi u istoriju i u celom gradu bilo ih je zvanično registrovano tek devet.
U ovakvoj sredini i uslovima koji nisu bili baš idealni, fudbal je počeo ubrzano da se razvija. Ipak postojao je jedan ozbiljan problem, socijalne prirode. Morao je da se igra isključivo nedeljom, iz jednog jednostavnog i prostog razloga. Radni dan, u zavisnosti od delatnosti, tih godina u Argentini trajao je u proseku od 10 do 16 časova, svakog dana od ponedeljka do subote. Nedeljni odmor nije bio zvanično regulisan zakonom i to pravo, uz skraćenje radnog vremena, radni sindikati morali su da potraže na ulicama kroz borbu koja je dovela do direktnog delovanja putem štrajkova i protesta. Jedan od uslova, pobunjenih radnika bio je i osmočasovni radni dan, koji je doveo do generalnog štrajka čija je posledica bio Nacionalni zakon o radu, a koji je vladi podneo lično tadašnji predsednik nacije Hulio Argentino Roka. Zakon je usvojen 1904. godine, predviđajući osam sati rada i jedan dan odmora.
Izabrane vesti
U prvoj deceniji 20. veka, počeo je proces popularizacije fudbala kroz eksplozivno stvaranje stotina klubova, što je kanalisalo masovni ulazak u sport popularnih sektora raznih kompanija i železnica, od kojih su mnogi bili radnici i potomci imigranata. Omasovljenje fudbala u Argentini dovelo je do paralelnog udaljavanja od istog, što se uglavnom dešavalo u klubovima koji su imali nekoliko sportskih sekcija, a koji su bili povezanim sa britanskom zajednicom i višom klasom, koja se uglavnom okrenula polu, ragbiju ili tenisu. Sociolog Erik Daning, stručnjak za proučavanje sporta, ističe da je razdvajanje sportova bilo opšti proces, koji se ponavljao u većini zemalja sveta, ruku pod ruku sa smanjenjem radnog dana i posledičnim pojavom slobodno vreme za razne sektore stanovništva, uglavnom radničke klase.
Početkom 20. veka došlo je do masovnog stvaranja klubova. Preko 300 novih entiteta stvoreno je između 1900. i 1910. godine, uključujući tu Argentinos Juniorse, Atlantu, Atletiko Tukuman, Belgrano iz Kordobe, Boku Juniors, Estudiantes de La Plata, Fero Karil Oeste, Urakan, Independijente, Njuels Old Bojse, Platense, Rasing, River Plejt, San Lorenco de Almagro, Tigre, San Martin de Tukuman, Velez Sarsfild kao i mnoge druge…
U prve dve decenije postojanja Argentinske fudbalske lige, takmičenja su u osnovi bila organizovana oko škola i klubova britanskih imigranata, usko vezanih za pojmove fer pleja i sportskog duha, koji su činili osovinu britanske koncepcije sporta. Tih godina izdvaja se Alumni, klub učenika Engleske gimnazije u Buenos Ajresu, koju je osnovao Alehandro Votson Haton 1884. godine. Klub je postao, može se reći prvi velikan argentinskog fudbala, osvojivši deset titula u 11 šampionata, od 1900. do 1911. godine, računajući i onaj prvi pod nazivom nekadašnje školske ustanove.
Danas postoji opšte verovanje da je ekipa Alumnija bila sačinjena u potpunosti od članova porodice Braun, ali to je samo delimično tačno. Braunovi jesu bili ogromna porodica, sa čak jedanaestoro braće, od kojih je sedmoro igralo fudbal, ali nikada nisu ušli u tim u isto vreme. Sedmorica fudbalera bili su Horhe, Huan, Karlos, Tomas, Ernesto, Eliseo i Alfredo. Tomas je igrao u ranim godinama, Karlos se povukao iz fudbala posle samo nekoliko sezona, a Huan je debitovao tek 1907. godine, kada je sa njim u timu igrao njegov rođak Huan Braun, sin admirala Giljerma Brauna. Iz toga se moglo zaključiti da koreni porodice Braun nisu engleski, kako se pričalo godinama, već irski, a sam Giljerme se smatra osnivačem argentinske ratne mornarice, kao jedan od irskih mornara koji se odmetnuo od britanske krune. Danas, veliki broj klubova nosi ime upravo po ovoj istorijskoj ličnosti, samo kao klub, ili Atletiko Almirante Braun, ili se pak, upotreba prezimena vezuje za poreklo ili lokaciju istog, kao na primer kluba Braun de Adrohe i slično…
Hace 107 años Jorge Brown anunciaba la disolución de Alumni, el equipo más ganador del Amateurismo (conquistó 10 títulos). El activo del club, que rondaba los 12.000 pesos, fue donado a fines benéficos. pic.twitter.com/J6l61xoOUb
— ® Σ |_ Δ ╥ Φ ® Σ § (@Relatoresconvos) April 24, 2020
Najpoznatiji od braće i zvezda kluba bio je Horhe Braun, igrač koji je nastupao za tim dok se još uvek takmičio pod nazivom Engleska Gimnazija od 1896. do 1900. godine, a potom i za Alumni od 1901. do 1911. godine, a kada su se i raspali. Horhe je počeo kao igrač sredine terena, zatim je nastavio da igra kao centarfor, gde je dostigao potpunu transformaciju veština i postao jedan od najboljih strelaca kluba profesora Hatona.
Pod imenom Alumni, tim je debitovao na prvenstvu 6. juna 1901. godine pobedivši Belgrano Atletik sa 1:0. Iz prethodno pomenutih razloga, Horhe Braun nije igrao jer je tada bio zaposljen u Entre Riosu, gde je radio kao službenik u fabrici Santa Elena. U svojoj prvoj utakmici, Alumni je odigrao celo prvo poluvreme sa deset igrača, a tim su kompletirali tek u drugom poluvremenu, kada je već bilo jasno da se Horhe neće pojaviti, i to ulaskom lično gospodina Alehandra Vatsona Hatona, koji je tada imao 48 godina. Alumni je osvojio to prvenstvo sa šest odigranih utakmica, sa svim pobedama uz 10 postignutih i samo jednim primljenim golom. Pored toga, napravili su ono što se smatra duplom krunom tog vremena osvojivši Kup takmičenje pod nazivom “Tie Cup” koji je bio jedan od prvih internacionalnih takmičenja na kontinentu, jer je pored argentinskih klubova, uključivao i urugvajske. Bila je to prva serija od tri uzastopno osvojena prvenstva 1901. 1902. i 1903, a onda ih je 1904. godine nakratko prekinuo Belgrano Atletik.
Do 1907. godine, klub je ponovio svoju seriju od tri uzastopna šampionata po drugi put. Učinio je to neporažen, sa 76 postignutih i samo 13 primljenih. Alumni je izgubio turnir 1908. godine, u odlučujućoj utakmici protiv Belgrana. Sjaj je polako bledeo, ali je još tim imao dovoljno ponosa i kvaliteta da osvoji titule u naredne tri godine 1909, 1910. i 1911. Što se kaže, briljantan završetak ciklusa. Klub je bio aktivan do 1911. godine, kada je zbog unutrašnjih problema raspušten, a zvanično je prestao sa radom 1913. godine. Tokom godina kada je Alumni bio aktivan, tim je osvojio ukupno 22 titule, uključujući 15 domaćih, od toga 10 šampionata Primera Divizije i pet nacionalnih kupova. Na međunarodnom nivou, Alumni je osvojio sedam titula, postavši tako jedan od najvažnijih klubova u istoriji argentinskog fudbala. Raspuštanjem tima, ostalo je jedno veliko pitanje, kako bi danas izgledao poredak i odnos snaga u argentinskom fudbalu, da je Alumni nastavio da postoji? Pitanje koje kao odgovor, izaziva pravu debate, koja traje već više od jednog veka. Sudbinu je moguće promeniti, ali samo ako ona to želi!
Početkom veka lučki bario La Boka prestao je da bude đenovska enklava. Nova generacija dece italijanskih imigranata zadržala je sećanje na očinski dijalekt u zvižducima i razvučenom intonacijom fraza, ali su već bili i osećali se kao Argentinci. Smejali su se Noninom kokolišu i ravnodušno posmatrali lirska godišnja doba u salonu Verdi. Ipak, La Boka je sačuvala svoje fizičke karakteristike, kuće izgrađene od limova, trotoare podignute kako bi se sprečilo povremeno izlivanje Riačuelja, šarene mediteranske fasade koje će kasnije poznati slikar Kvinkelo Martin ovekovečiti usvojim delima. Međutim, to više nije bio italijanski grad. Bio je to samo još jedan kraj vrtoglavo rastućeg Buenos Ajresa, u ono što se danas naziva “portenjo”!
25 de Mayo #UnDiaComoHoy 📆
— Histoporte (@histoporte_) May 25, 2021
🇦🇷 En 1901 se fundó el Club Atlético River Plate, en alusión al Río de La Plata 🐔
🛡️ Se creó en el barrio de La Boca tras la fusión de los clubes: Santa Rosa y Las Rosales ⚽
😲 En 1938, de un 25 de Mayo, inauguraron su estadio, el Monumental 🏟️ pic.twitter.com/9IaGQOAdN5
Baš u tom kraju, na broju 927. avenije Almirante Braun, u štampariji Don Fransiska Đentilea, grupa dečaka iz La Boke sastala se 25. maja 1901. godine kako bi osnovala fudbalski klub. Nastao je spajanjem, od omladine koja se okupljala na dva trga u susedstvu Santa Rosa i La Rosales, nazvanih po fregatama admirala Hipolita Bušara. Ime kluba bilo je predmet burne rasprave. Jedna grupa osnivača je promovisala ime River Plejt, a druga je radije to zvala Forvard. Raspravi se nije video kraj, stoga su odlučili da to reše u fudbalskoj utakmici. Pobedili su nosioci sadašnjeg imena, River Plejt.
Tako je rođen, ispostaviće se kasnije, jedan od velikana ne samo argentinskog, već svetskog fudbala. Boje novoformiranog kluba donele su manje diskusija, šta više bila je to nužna odluka. Igrači su nosili uglavnom bele košulje za posao, sa crvenim bandolirom koji je išao sa levog ramena preko grudi, pričvršćenim iglama. Među igračima osnivačima je bio i mladić po imenu Bernardo Mesina. On je trebalo da bude prvi menadžer tima, ali je bio igrač sve do 1908. godine, kada je, shodno njegovoj struci kao arhitekta, postao projektant prvog terena na aveniji Alvear i Tagle, a kasnije i stadiona Monumental.
Ubrzo po osnivanju, pojavila se i klupska himna preuzimajući muziku iz engleske pesme sa originalnim stihovima „Dug je put do Tiperarija“, a koji su modifikovani inspiracijom Artura Antela. Tako su rođeni novi stihovi “River Plejt, tvoje ime biće večno, u pobedi ili porazu, sve dok se tvoja zastava vijori, mi glasno pevaćemo o tebi”. Od svog osnivanja do 1913. godine, River je tri puta menjao lokaciju svog terena, od Vilsonovih bunkera za ugalj u luci, u Južnom doku, do Sarandija. Odatle opet blizu bunkera za ugalj, a godine 1913. iznajmio je teren od kluba Fero Karil Oestea. Sve dok se konačno nije nastanio u bloku koji su formirale ulice Pinzon, Kaboto, Aristobulo del Vale i Pedro de Mendoza, usred reke Bokense.
Klubovi su nastavili da niču u Argentini, pod čarolijom fudbalske strasti. Klub Atletiko Tigre, najseverniji od svih u Buenos Ajresu i okolini, ugledao je svetlost dana 2. avgusta 1902. godine. Zanimljivo, Tigre će zauvek ostati upamćen kao tim „utopljenog mlekara”, a ovaj nadimak pripisuje se jednoj tragičnoj anegdoti. Klub je svoje prvo polje za igru imao na mestu tako niskom blizu delte reke, da je jednog dana usled poplave, tu potonuo mlekar sa zapregom i konjem.
Zanemarivši verodostojnosti priče, Tigre je bio stub tih vremena osnivanja i imao je luksuz da argentinskom fudbalu podari fudbalera koji je ovaj sport odveo u do tada nepoznatu dimenziju. Taj čovek bio je Bernabe Ferejra, koji je došao iz svog rodnog Rufina da “lomi i buši” protivničke odbrane. Ali o njemu, nekom drugom prilikom. Takođe 1902. godine, konstrukcija gola i samog gol polja, koja bi nam danas izgledala tako čudna sa svoja dva koncentrična kruga kao tada, zamenjena je sa dva nova pravougaonika, istim onima koje poznajemo u današnjem fudbalu. Od tada se ove dve oblasti zvanično zovu gol i šesnaesterac.
Klub Rasing, osnovan je 25. marta 1903. godine na staroj železničkoj stanici zvanoj Barakas Iglesija, koja se nalazi u Aveljanedi, kao proizvod fuzije dva manja kluba Barakas al Sur i Kolorados Unidos del Sur. Naziv je kluba preuzet je od francuskog sportskog časopisa koji je promovisao moto trke, a koji je Herman Vidailjal, jedan od osnivača, pokazao svojim saigračima. Majica je prvo bila dizajnirana sa četiri kvadrata dva roze i dva svetloplava, a zatim je njegov gornji deo postao kao sadašnji, ali obrnut, plav-belo-plavi. Rasing je prvi put zaigrao u Primera diviziju 1910. godine, a to je ujedno i godina kada su na dan proslave 100 godina od podizanja Majske revolucije, usvojili prepoznatljive boje svetlo plavih i belih pruga, po ugledu na zastavu Argentine. Njegove boje, kakve danas poznajemo, zauvek su urezane u istoriju amaterizma i bile su neprikosnoveni pobednici romantičnog vremena poput samog Rasinga, pošto je simpatična argentinska fudbalska “La Akademija” stvorena sa samo 19 pezosa, s teškom mukom skupljenih među svojim skromnim osnivačima.
🟥 3rd November 1903 ⬛️
— Newell's Old Boys (@NewellsEnglish) October 22, 2020
Club Atlético Newell’s Old Boys was founded in Rosario by Claudio Newell. https://t.co/9qnFRRLLdB pic.twitter.com/us42wwzeY4
Rosario, 1884. godina je, kada Don Isak Njuel kupuje kuću svog poznatog dobrotvora Mistera Vilvrajta, koja se nalazila u ulici Entre Rios broj 139. Nedugo za tim, sa svojom suprugom Anom Margretom Džokinsen i prijateljem Ernestom Edvardsom kao saveznicima, osnovao je anglo-argentinsku školu. Godine 1900, kada je napunio 47 godina, Njuel se osećao bolesno i odlučio je da se odmori i poseti svoju porodicu kao oproštaj od voljene Engleske. Pre odlaska poverio je upravljanje školom svom sinu Klaudiju, koji će biti njegov dostojan naslednik.
Iskoristivši buntovnu želju učenika da pobegnu sa časova, Klaudio Njuel je uspeo da okupi dečake van škole, kako bi uspostavili nove kriterijume u vezi sa budućim fudbalskim aktivnostima. U takvim okolnostima odlučili su da osnuju klub koji bi identifikovao školu. Tako je 3. novembra 1903. godine kod fontane u dvorištu škole osnovan Atletski klub Njuels Old Bojs. Boje su bile omaž Don Isaku i njegovoj supruzi Ani, inače nemačkoj državljanki. Da bi se to uradilo, uzeta je crvena boja sa engleske zastave, i jedna sa nemačke, crna. To je značilo da Rosario Sentral više nije više bio sam u drugom gradu Republike. Rođen je još jedan veliki klub, a sa njim i jedan od najvećih i najstarijih južnoameričkih gradskih derbija, Clásico Rosarino.
Tokom zime 1904. godine, Sautempton, engleski prvoligaški tim, stigao je na turneju kako bi prijateljski odmerio snage sa argentinskim timovima. Tada argentinski fudbal dobija prvu lekciju o igri na visokom nivou, kada se potvrđuje da se među Gaučosima praktikuje entuzijastična, ali rudimentarna igra u smislu tehnike i grupne discipline. Događaj je toliko bio značajan da je predsednik Republike prvi put prisustvovao nekoj fudbalskoj utakmici. General Hulio Argentino Roka je 26. juna bio među 8.000 navijača koji su bili svedoci Sautemptonove pobede nad Alumnijem rezultatom 3:0.
Utakmica je održana u Sosijedad Sportivi, u blizini jezera Palermo, a tramvajska kompanija Anglo Argentina morala je da pojača svoje usluge kako bi zadovoljila javnu potražnju, pored iznajmljivanja specijalnog automobila u kojem su igrači putovali. Divljenje koje je izazvala igra gostujućeg tima bilo je toliko da su Argentinci u pojedinim pauzama utakmice zastajali da aplaudiraju igri Engleza. Eh, da su tada znali šta im budućnost nosi.
Esta foto de 1904 encierra un error. ¿Te animas a descubrirlo? Es en el partido que el 3 de julio jugaron Southampton y Belgrano Athletic en la cancha de la Sociedad Hípica frente al Hipódromo de Palermo. La clave está en el año en que se jugó el partido. #TriviaIntrascendente pic.twitter.com/EC43OTtIxC
— Viejos Estadios (@ViejosEstadios) July 20, 2018
Neverovatna proslava gola dogodila se na drugom meču koji je Sautemptona odigrao sa Belgranom. Iako su Englezi ubedljivo slavili sa 6:1, u ovom meču Arturo Forester postiže prvi gol za neki argentinski klub protiv engleskog, a slavlje je bilo senzacionalno. Saigrači ga podižu na nosiljku, trijumfalno vode po terenu i odvode u obližnji lokal, gde nazdravljaju njegovom podvigu. Potom se vraćaju na teren za igru, gde ih čekaju fudbaleri Sautemptona za nastavak igre.
Za 15 dana engleski klub je napravio pet nastupa sa isto toliko pobeda, 32 postignuta i samo četiri primljena. Više od 10.000 ljudi prisustvovalo je poslednjoj utakmici, a ta poseta je izazvala do tada nepoznatu popularnost i strast prema fudbalu. Pouke koje je ostavila ova prva poseta, gde se pokazalo da su Gaučosi još uvek samo studenti ispred pronalazača ovog sporta, obogaćuju se sledeće, 1905. godine, kada u Argentinu dolazi Notingem Forest, a 1909. godine usledio je zajednički dolazak Evertona iz Liverpula i Totenhem Hotspura iz Londona, koji su ponudili dragocene lekcije kreolskim fudbalerima. Buenos Ajres je nastavio da raste, a kada se završila prva decenija 20. veka, grad je već imao populaciju od preko 1.200.000 stanovnika.
Dana 21. maja 1904. godine u Parizu je rođena Međunarodna federacija fudbalskih asocijacija (FIFA). Povodom međunarodnog susreta Francuske i Belgije, u Gradu svetlosti, pored te dve zemlje sastali su se i delegati iz Nemačke, Danske, Španije, Holandije, Švedske i Švajcarske. Posle sedam nedelja zasedanja, oni napuštaju novo telo konstituisano. Sami kongresmeni shvataju grešku: nema Ujedinjenog Kraljevstva, zemlje pronalazača fudbala i vlasnika najmoćnije i najkvalifikovanije igre u tom trenutku, nisu bili deo entita. Predsedništvo FIFA se tada nudi Britancima. Međutim, engleska asocijacija, koja je dobila velikodušnu ponudu, to odbija.
Šta se sve dešavalo u kolevci igre na početku veka? U februaru 1904. godine, Aston Vila i Totenhem su se suočili u finalu FA kupa kada je prisutna publika na stadionu upala na teren za igru. Bilo je nemoguće nastaviti meč, koji je morao da se igra ponovo nekoliko dana kasnije. Entuzijazam koji je fudbal probudio među Englezima izazvao je i prvi tragični događaj kada su u Glazgovu igrali reprezentacije Škotske i Engleske. Deo tribine, prepun gledalaca, srušio se, pri čemu je poginulo 25 ljudi, a 24 je bilo teže ili lakše povređeno. Početkom 1905. godine dogodio se i prvi veliki transfer u istoriji fudbala kada je Midlzbro platio, tada basnoslovnu sumu od 1.000 funti Sanderlendu za transfer napadača Alfa Komona. Profesionalizam je zavladao u Velikoj Britaniji, dok je ovde, u ovom dalekom uglu sveta, veliki Alumni oličavao romantični ideal čistog amaterskog fudbala.
Tih godina, usledili su i velikih događaji na argentinskoj fudbalskoj sceni. 15. avgusta 1904. osnovan je Argentinos Juniors, klub iz La Paternala koji će 72 godine kasnije svetskom fudbalu dati izuzetnog igrača, Dijega Armanda Maradonu. Iste godine 28. jula rođen je i Fero Karil Oeste, kao rezultat entuzijazma šefova zaposlenih u Zapadnoj železničkoj kompaniji, a 12. oktobra pojavila se i Atlanta koju je na uglu ulica Lime i Venecuele osnovao Emilio Bolinčes, internacionalni golman koji je kasnije pozvan u redove Alumnija. Mladi osnivači Fera dobili su veliku pomoć od kompanije i u vidu zemljišta koje je ustupio upravnik železnice, a nalazi se pored pruge na nekadašnjoj farmi povrća Donje Anite. Zbog toga ih, pored boje zelenih košulja, i danas zovu „portulak“. Fero je jedini klub koji održava svoj stadion na istom mestu od njegovog nastanka, pošto nijedan drugi klub nije zadržao prvobitni stadion. Jedina varijacija koju je pretrpelo polje u Kabaljitu bila je njegova orijentacija u starim danima, lukovi su se nalazili tamo gde danas stoje bočne tribine. Čelnici Atlante će, pak, lutati nekoliko godina menjajući terene dok se konačno ne skrase u Vilji Krespu. Od tog hodočašća proizašao je nadimak koji ih i dalje prati, Boemi.
Germen Rojo: A la ciudad de Londres, la tienda donde se cocino (?) la fundación del Club Atlético Independiente pic.twitter.com/HecFfhdV0b
— Centrojas (@Centrojas) April 22, 2019
Naredne 1905. godine i njenog prvog dna, rođen je fudbalski klub Independijente. Koreni Independijentea nisu se mnogo razlikovali od ostalih klubova tog vremena. Takođe je osnovan od strane radničke klase, ovoga puta zaposlenih u modernoj robnoj kući, koja se bavila proizvodnjom obuće, pod imenom “A La Ciudad de Londres” u Monseratu, kvartu koji i danas predstavlja sam centar Buenos Ajresa. Ali, za razliku od njihovog zakletog protivnika Rasinga, koji je nastao sporazumnim i prijateljskim spajanjem institucija, Independijente je rođen iz sukoba. Maipu FC bio je klub koji su 1878. godine osnovali engleski vlasnici prodavnice obuće. Lokalnom stanovništvu, koje je radilo u robnoj kući, bilo je dozvoljeno samo da gledaju utakmice, ali i ne da nastupaju u njima. Ponižavani i nezadovoljni radnici održali su sastanak i odlučili da osnuju svoj klub. Nazvali su ga Independijente, kao simbol nezavisnosti i slobode. Naziv koji će godinama kasnije kroz istoriju dokazati punu težinu svog imena. Prva usvojena majica bila je potpuno bela sa plavim detaljima, ali kada je Notingem Forest prošao kroz ove krajeve, zadivljujući svojom igrom i živopisnom bojom sportske uniforme, njegovo prisustvo je toliko uticalo na mlade ljude u novoj ustanovi da su 1908. odlučili da usvoje, sada zauvek, crvenu košulju sa belim ivicama.
Krajem 1907. Vagosi iz kvartova Almagro i Boedo formirali su tim koji su nazvali „Los Forzosos de Almagro”. Neko od osnivača rekao je da takva vest treba da se objavi u listu „La Argentina”. Federiko Monti skupio je novac od osnivača i dobrovoljnih komšija, i za svega sedam pezosa i 25 centi stvar je bila rešena. Međutim „Prisilnici“ su i dalje, usled nedostatka polja za igru, loptu i dalje ganjali po ulicama mistične tango četvrti, sve dok jedan od njih nije pao pod točkove tramvaja linije 27, a tu neprijatnu scenu, pored zadešenih prolaznika video i otac obližnje crkve, Lorenco Masa. Sveštenik im je, razumevajući njihovi ljubav ka toj kotrljajućoj kožnoj sferi, ponudio rešenje. Svoju igru su tako premestili na komad zemlje pored kapele San Antonio, na uglu ulica Kvintino Bokajuve i Treinta, a dečaci bi uzvraćali zahvalnost i pažnju tako što su dolazili na misu i časove katihizisa koje je predavao njihov spasitelj.
Kada je dogovor između dečaka i sveštenika za mesto treniranja prihvaćen, održali su sastanak kako bi pronašli ozbiljnije ime. Nekoliko predloga se stavilo na glasanje kao što su El Kentinela, El Ariete, El Invensible, sve dok se nije nametnuo predlog za krštenje kluba sa istim imenom kao njihov sveštenik, plus dodatak legendarnog komšiluku Almagro, ostavljajući ga kao San Lorenco de Almagro. Bilo je to 1. april 1908. godine, datum koji se zvanično uzimao za osnivanje kluba. Prva boja igračke košulje preuzeta je po ugledu na svešteničke odore, crne sa belim manžetnama i kragnom, pa otuda i onaj prepoznatljivi nadimak “Gavranovi”. Godinu dana kasnije oprema je postala plava i grimizna, a nadimak je zadržan i dan danas.
🇸🇪⚓️ La historia de Boca Juniors y el Puerto tiene una conexión muy importante.
— La Benedetto (@LaBenedetto12) March 7, 2019
El 3 de abril de 1905, cinco jóvenes de origen italiano se reunieron en la Plaza Solís y allí fundaron a Boca Juniors. Dicha plaza se encuentra muy cerca del Puerto de Buenos Aires. pic.twitter.com/qL4vtUv1Sz
A ovako govori prvi zapisani izvori, kluba rođenog 3. aprila 1905. godine. Grupa dečaka sastala se na trgu Solis, koji se nalazi na obodu ulica Olavaria, Kaboto, Ministro Brin i Suarez u La Boki. Tu su se našli sa idejom da osnuju klub, čije su konačno ime izabrali nakon što su odbili druge predloge, kao što su „Sinovi Italije”, „Branioci Boke” i „Zvezde Italije”. Imenu komšiluka dodato je "Juniors" jer je ono predstavljalo omladinu tog mesta, a sve je to zabeleženo olovkom u svesci koja je koštala deset centi.
Prvi pokušaj prihvatanja boja prošao je kao crno-belo. Zatim i roze. Ali obe kombinacije nisu dugo trajale. Jedan od osnivača, Huan Bričeto, koji je radio u luci, video je brod pod švedskom zastavom kako plovi i nakon što je uočio njegove boje, nordijsko plavu i zlatno žutu, odmah ih je predložio na sledećem sastanku Upravnog odbora kojim je predsedavao Esteban Baglieto, prvi vlasnik potpuno novog fudbalskog entiteta u gradu. Predlog je jednoglasno prihvaćen. Prvi teren za igru nalazio se u Vilsonovim bunkerima za ugalj. Zatim bi se preselili na ostrvo Demarči i kasnije u Vajld, da bi konačno stigli na svoju trenutnu lokaciju. Ali to je već drugi deo bogate istorije Boke Juniors.
Tih godina, u neposrednom komšiluku La Boke, na svega nekoliko stotina metara udaljenosti jedan od drugog, stajala su prva polja za igru danas zakletih protivnika, ne sluteći da će u godinama koje dolaze, njihovo rivalstvo postati jedno od najvećih u svetu fudbala, danas poznato i kao Superclásico!
Piše: Đorđe RADONJIĆ