Geneza argentinskog fudbala (II deo): Nastanak klubova, uticaj železnice, prvi šampioni i početak Alumni ere

Buenos Ajres je krajem 19. veka prestao da predsedava istoimenom provincijom, a sve kako bi se proglasio glavnim gradom države. Novo sedište pokrajinske vlade trebalo je da bude postavljeno u drugom, novom gradu, bez tragova prošlosti, sa pogledom na budućnost. Dana 1. marta 1882. godine, zakonodavna vlast je donela odluku kojim je opština Ensenada proglašena glavnim gradom provincije, čime je naloženo osnivanje grada koji će se zvati La Plata. Ime je bilo predlog pesnika Hosea Ernandeza, upućeno kao predlog njegovom prijatelju Dardu Roči, tadašnjem guverneru provincije. Iste godine 19. novembra, njegovo osnivanje je izvedeno na zemljištu zvanom Lomas de Ensenada i za tri godine glavni grad provincije Buenos Ajresa je brzo rastao sa geometrijskim i urednim rasporedom, u svojim danas prepoznatljivim dijagonalama i obiljem zgrada, od kojih su mnoge posvećene širenju kulture, prateći tradiciju prestoničkog arhitekte Pedra Benoa.

Sa druge strane, italijanski arhitekta Luis Gamba rukovodio je izgradnjom Katedrale između 1882. i 1884. godine, dok su Narodni Univerzitet, muzej, biblioteka i astronomska opservatorija idejno preuzeti po ugledu na evropske, mahom građevina mediteranskog stila. Za četiri godine, tamo gde je nekada bila močvara iznikao je čitav grad, a samo godinu dana kasnije 3. juna 1887. najmlađi od argentinskih gradova imao je i svoj prvi fudbalski klub. Osnovana je Himnasija i Esgrima de La Plata i bila je sportska institucija koje je i danas članica Fudbalskog saveza Argentine.

Klub je praktično rođen sa gradom. Njegov stadion je trebalo da bude izgrađen na tradicionalnom mestu u glavnom gradu pokrajine, u šumi La Plata, tačnije veštačkoj šumi, kao proizvod upornosti i kreativnog duha Darda Roča i njegovih saradnika. Do tada je grad imao nešto više od 20.000 stanovnika, uglavnom Italijana, a prvi predsednik bio je Saturnino Perdrijel.

U svojim počecima, verno svom nazivu, bio je to gimnastički i mačevalački klub, pod motom „Mens Sana in Corpore Sano“ – U zdravom telu zdrav duh. Tek je 1893. godine, šest godina od osnivanja, postao i fudbalski. Do tada, dva druga kluba uveliko su razvila i trenirala fudbal, bili su to Kilmes i Rosario Sentral. Ipak, bili su to engleski klubovi, dok je Himnazija bila prvi autentično argentinski fudbalski kolektiv, sa tom mešavinom gringosa i kreola koja je činila njegov prvi upravni odbor, a koja je i dalje osnovna suština društva u zemlji Gaučosa.

Grupa britanskih stanovnika osnovala je 27. novembra 1887. godine ekskluzivni klub za članove sa matičnih ostrva, pod nazivom Atletski klub Kilmes, koji je od svog stvaranja bio posvećen igranju fudbala i trenutno predstavlja najstariji entitet ove prakse od svih koji su u FS Argentine. Uspon ovog starog kluba pomešan je sa nekim urbanističkim spajanjima koja su nastala tokom njegovog rasta. Cela južna oblast velikog Buenos Ajresa naseljena važnom engleskom kolonijom već je imala prvu instituciju 1880. godine pod nazivom Quilmes Athletic and Polo Club, a 17 godina kasnije, tačnije 1897. sveštenik J.T. Stivenson osnovao je kriket klub Kilmes. Pored toga, postoje pouzdani dokazi da je 1885. postojao i Atletski klub Kilmes Rovers. Od spajanja između njega i Atletskog kluba Kilmes i Polo proisteklo je ono što je danas Klub Atletiko Kilmes, dekan argentinskog fudbala, kako ga ovde još oslovljavaju.

Na udaljenosti od oko 300 kilometara severozapadno od prestonice u slivu reke Parane, bez zvaničnih pisanih ili bilo kakvih drugih dokaza o njegovom nastanku, formiran je grad Rosario. Oko 1725. godine jedan španski vojnik po imenu Fransisko de Godoj stigao je sa severa reke Karkarana u pratnji Indijanaca Kalčaki plemena kako bi se naseli u Pago de los Arohosu, mestu blizu kapele posvećene Presvetoj Bogorodici. Kao takvo, ovo naselje je nicalo kao divlji cvet do 1852. godine kada je dobilo status grada. Nešto više od 60 godina kasnije, 1914, Rosario je imao privilegiju da bude vodeća svetska luka po obimu izvoza žitarica. Do tada je već šest železničkih linija išlo ka ovom provincijskom gradu prevozeći proizvode sa severozapada Argentine.

Epidemija zvana fudbalska groznica izvezena iz daleke Velike Britanije stigla je i u Rosario, naravnom železnicom koju su isti ti Britanci izgradili. Dana 24. decembra 1889. godine, kao dodatni dokaz da je fudbal uspostavljen i ovde, kako u lučkim oblastima tako i među zaposlenima na železnici, u gradu je rođen klub pod nazivom Central Argentino Railway Athletic, koji je tokom godina preimenovan, jednostavno u Rosario Sentral. Osnovali su ga zaposleni u argentinskoj centralnoj železnici, danas linija Mitre, a njen prvi predsednik bio je Englez po imenu Kolin Kalder.

Prezimena prvih predsednika kluba koji je od 1903. godine nastupao pod imenom Rosario Sentral, definišu njihovo gringo iliti strano poreklo. Kolina Kaldera je nasledio Vilijam Tejlor Pol, zatim Džej Malhal, R. Džekson, H. Skrivener, Migel Grin inače čovek koji je 1903. godine predložio sadašnje ime kluba, sve do legendarnog Frederika J. Flina, koji je upravljao institucijom skoro 30 godina kroz četiri različite etape, a poslednji mandat imao je u periodu između 1951. i 1966. godine.

Fudbalska arhiva iz tog vremena omogućava nam da uočimo da je Argentina bila zemlja u kojoj je postojalo najveće interesovanje za ovaj sport van Britanskih ostrva. Italija, na primer, vidi nastanak svog prvog fudbalskog kluba Torino tek 1890. godine.

U poslednjoj deceniji 19. veka u Argentinu dolaze razne zanimljive vesti iz Evrope: 1895. godine otkriveno je da rendgenski zraci omogućavaju fotografisanje skeleta zahvaljujući njegovoj talasnoj dužini. I da svi i dalje pričaju o napretku koji je postigao taj prvi automobil na benzin proizveden 1885. godine u Nemačkoj, sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem koji je dostizao brzinu od čitavih 15 kilometara na sat.

Uz ritam britanskih železnica, preko Rio de La Plate, prve komšije Urugvajci, svedoci su rođenja svog prvog kluba. Bio je to kriket klub Centralnih Urugvajskih železnica. Deset godina kasnije 1901. godine, poneće ime četvrti u kojoj se nalazi, Penjarol, koji je kroz svoju bogatu istoriju našao mesto među velikanima svetskog fudbala. Osnovan je 28. septembra 1891. godine. Iste godine u Argentini, rođena je prva fudbalska asocijacija kao i prva Fudbalska liga saveza Argentine, koja je za istinu, imala prolazno postojanje, ali je time ušla u istoriju kao prvo zvanično organizovano fudbalsko prvenstvo van Evrope, na kome su ekipe Old Kaledonijan i Sent Endrjuza podelile prvo mesto.

Dve godine kasnije, tačnije 21. februara 1893. godine, Alehandro Votson Haton osnovao je Asocijaciju Argentinske fudbalske lige, označavajući prekretnicu u strukturiranju organizovanog fudbala u Argentini i preteču današnje AFA. U susretu sa predstavnicima šest timova koji su učestvovali u ovom takmičenju, a koji su činili Old Kaledonijan, Kilmes, Sent Endrjuz, Engleska gimnazija, Lomasa i Floresa, dogovorili su se o osnovama prvog šampionata. Prvi predsednik bio je, logično Votson Haton, a njegov zamenik, još jedan veliki ljubitelj fudbala Ševalije Butej. Nesigurnost organizacije dovela je do izražaja nekih neobičnih situacija. Kao na primer onu vezanu za uniforme, gde su dresovi svakog tima trebalo da budu različiti. E sad, neki su to poštovali, dok drugi nisu videli značaj u vizuelnom raspoznavanju, jer su međusobno pravili razliku između svog protivničkog tima, te su oba sastava nosila bele majce sa crnim šortsevima, upravo onu opremu koju su koristila za časove fizičke i gimnastičke kulture u školama. Rešenja su lako pronađena, a ideju u delo su sprovele majke igrača, koje su na bele majice našivale trake različitih boja. Upornost Votsona Hatona je postigla svoj cilj pošto je dve godine ranije uradio propozicije za prvo prvenstvo, sa toliko ograničenja da nije imao dobre rezultate, ipak sve se završilo na najbolji način, a lopta koja se tada zarotirala travnatim poljima Buenos Ajresa ni posle 130 godine ne prestaje da se kotrlja.

U zvaničnom izvodu 1891. godina navodi se kao datum osnivanja Lomas Atletik, ali to nije bilo ništa drugo do ozvaničenje rada grupe ljudi koji su porodično živeli sa sportom još od 1872. godine. Rođen je bez formalnih dokumenata pod imenom Lomas Kriket Klub, a kasnije je preimenovan u Lomas Atletik. Sekcija za polo osnovana je 1885, a ragbi je stigao 1891. isto kada i njegov prvi fudbalski tim, koji je od 1893. godine, kada je osnovana Fudbalska liga Argentine, u narednih šest godina pet puta bio najbolji.

Nadmoć na tim prvim prvenstvima bila je takva da je 1897. godine Atletski klub Lomas osvojio Ligu sa 11 pobeda u 12 utakmica uz 55 postignutih i samo devet primljenih golova. Interesovanje javnosti za gledanje fudbala tih godina potvrđuje se posmatranjem rasta broja gledalaca koji su prisustvovali finalima. Na prvom finalu 1893. godine, između Lomasa i Buenos Ajresa prisustvovalo je 150 ljudi. Sledeće godine kada su igrali Lomas i Flores bilo je njih oko 500, a u narednim godinama posete su već bile u hiljadama.

Geneza argentinskog fudbala (I deo): Ti ludi Englezi

Sama igra, kao i broj gledalaca fudbalskih događaja, tih godina ozbiljno je uzela maha u čitavom gradu. Na dobro posećenom sastanku britanskih stanovnika u Banfildu održanom 21. januara 1896. godine jednoglasno je odlučeno da se formira novi fudbalski klub. Predsedništvo je povereno gospodinu Danijelu Kingsglandu, čije će simpatije i entuzijazam, ispostavilo se, popularizovati fudbal u južnom Buenos Ajresu. Hronika tog vremena u listu „Standard” donosi nam neke detalje o osnivanju Banfilda, još jedne institucije rođene iz nedra Engleske. I on je kao i u osnovi mnogih drugih prvenstveno stvoren kao kriket klub, a 1897. počeo je sa fudbalskom sekcijom. U svom debiju nije mogao gore da prođe, izgubio je rezultatom 5:0 kod kuće od Lomasa. Taj obeshrabrujući početak bio je loš znak. Na kraju prvenstva, Banfild je bio na poslednjem mestu, sa 12 odigranih utakmica i sa samo jednim osvojenim bodom, uz šest datih i čak 52 primljena gola.

Broj klubova u gradu naglo je porastao poslednjih godina 19. veka. Veliki broj zahteva za pristup zvaničnoj ligi stizao je sa svih strana, stoga je 1899. godine Asocijacija Argentinske fudbalske lige morala da interveniše, a rešenje je pronađeno tako što je po prvi put formirana i Druga divizija. Čelnici Banfilda u ovome su videli svoju šansu. Kako bi klub sazreo na pravi način i postao konkurent ostalima, iako tada kao prvoligaši, dobrovoljno su istupili u novoformiranu Drugu diviziju. Njegov učinak bio je zapanjujuć, sa 27 osvojenih od 30 mogućih bodova. Sledeće godine vratio se u Prvu diviziju i ovde se završava era „starog Banfilda“, jer je 1904. klub reorganizovan i preimenovan u Klub Atletiko Banfild, postajući argentinski ne samo po imenu već i po inkorporaciji kreolskih elemenata u klub. Iste 1898. godine kada se pojavio Banfild, osnovan je i Belgrano Atletik, klub koji je već prve godine u svom zvaničnom nadmetanju došao do prve titule, skidajući sa trona Lomas Atletik. U narednim godinama Belgrano se za prevlast u gradu nadmetao u pravim malim derbijima protiv Alumnija, čuvenog kluba braće Braun.

Godinu dana pre početka 20. veka pojavio se i prvi kreolski fudbalski klub, Estudijantes de Buenos Ajres, čiji su članovi bili isključivo Argentinci, osim njegovog predsednika Pedija Makartija, koji je došao sa Britanskih ostrva. Iste godine pojavila se još jedna nova kreolska fudbalska institucija, proizvod anegdotske činjenice koja zaslužuje da bude pomenuta. Velika većina timova formirana je iz zatvorenih društvenih krugova u koje je bilo veoma teško integrisati se. Mladić iz Kilmesa koji je želeo da se pridruži timu Atletskog kluba Kilmes, ali nije bio Britanac, odbijen je od strane istog. Zatim se udružio sa još jednom grupom Kreola i osnovao klub Arhentino de Kilmes koji će zbog svog porekla biti poznat pod nadimkom „Los Mates“, dok će Kilmes Atletik postati poznat pod nadimkom „Los Džonija“, ne sluteći da će to postati prvo zvanično zabeleženo rivalstvo u Latinskoj Americi, kao Clásico Quilmeño.

Taj izliv pomahnitalog engleskog trčanja za kožnim balonom pred začuđenim pogledom Kreola, malo po malo ulazio je u srž naroda. Počelo je u školama, ali su ga železničke kompanije koje su se proširile širom zemlje dovele do izuzetnog procvata. Engleske korporacije zadužene za postavljanje železničkih linija ponudile su dve vitalne stvari: prvo, interesovanje svojih ljudi za igranje fudbala, i drugo, zemljište uz trase koje na kraju postaju tereni uz ovlašćenje zvaničnika kompanije, koji takođe nude materijale i ljudstvo za izgradnju prvih terena za igru.

Pored svega ovoga, fudbal se uključio u unutrašnji život kompanija čime je olakšao njegovo igranje, dajući igračima određene bonuse, pa čak i besplatne karte za putovanje. Uz železnicu, u Argentini su rođeni mnogi klubovi, od kojih su neki nosili nazive železničke pruge koja je promovisala njen nastanak. Na primer, centralni sever (Tukuman), centralna Kordoba (Rosario, Santjago del Estero), Rosario Puerto Belgrano i Pacifiko (Baija Blanka), centralni Arhentino (Buenos Ajres), Fero Karil Oeste, Taljeres (Remedios de Eskalada, Mendoza), Andes Vorkšops (Mendoza). Neki radnici na železnici bili su i međunarodni igrači, posebno u Rosariju, gde je većina radila u sindikatu. Tako su tokom godina od železničkih radnika nastali fenomenalni igrači poput Bernabea Fereire, Gabino Sosa, Indakoa, Oktavio Dijaza...

Prvom godinom 20. veka, na fudbalsku scenu Argentine stupa novi šampion, Alumni Atletik klub. Ovo legendarno i slavno ime, duboko je vezano za poreklo argentinskog fudbala u kojem je ostavio neizbrisivu prekretnicu. Samo broj klubova koji su za sebe usvojili crveno-bele boje ovog dresa govori o njegovoj veličini i značaju: Estudijantes de La Plata, Taljeres de Remedios de Eskalada, Union de Santa Fe, San Martin de Mendoza, Instituto de Kordoba i San Martin de Tukuman su samo neki od njih.

Naravno, njegovo ime je tada bilo „Engleska srednja škola“, na koju je Fudbalska liga Argentine stavila veto jer je to shvatila kao komercijalnu etiketu. Klub je 1900. godine morao da promeni naziv i od tada se zvao Alumni, a za čije se ime i danas vezuje čak 10 šampionskih titula. Primera radi, Velez Sarsfild poseduje isti broj kruna kao prvi klub iza velike petorke argentinskog fudbala.

Bilo je to vreme u kojem se fudbal igrao zbog lepote igre, iz pukog zadovoljstva. Vreme Braunsa, onog fudbala koji više nije bio samo za "lude Engleze", već za ljude koji su počeli da otkrivaju tu magiju, kojoj kao da nema kraja.

Piše: Đorđe RADONJIĆ