Ex Yu Liga konferencije i koliko su koštali budžeti za evropski uspeh

TSC je sinoć na spektakularan način ispisao istoriju kluba i srpskog fudbala. Postali su Topolčani prvi srpski klub van Topčiderskog brda koji je prošao u narednu rundu evropskog takmičenja. Pre toga su postali i prvi koji je u ligaškoj fazi upisao pobedu i prvi koji su doneli bod sa gostovanja.

Ispunjen je zacrtani cilj da se prođe u narednu rundu, a ni tamo TSC nije autsajder. Pogotovo ako danas na žrebu izvuče Šamrok Roverse. Plasman u osminu finala bi bio uspeh iznad očekivanja za klub sa severa Bačke.

Međutim, nije samo TSC sinoć pomerio granice i ispisao istoiriju. Uradila su to još tri kluba iz regiona. Tačnije, sa prostora bivše Jugoslavije. Dalje su prošli i slovenački klubovi Celje i Olimpija, te banjalučki Borac što dokaz da je Liga konferencije takmičenje po meri klubovi iz regiona, ako se izuzmu Crvena zvezda i Dinamo koji su po svemu odskočili. I dobra lekcija Hajduku, Partizanu, Osijeku, sarajavskim klubovima da malo više pažnje posvete sebi i sopstvenom radu, a malo manje krivcima i neprijateljima. 

Koliko je sinoćnji rezultat istorijski uspeh za TSC, toliko je i za pomenute klubove iz regiona. U sličnim su situacijama, barataju sličnim budžetima i našli su svoju meru pod evropskim fudbalskim sazvežđem.

Treći klub Srbije: TSC pretekao Vojvodinu i zaradio 4.303.000 evra, a stiže još

Budžet TSC-a za plate igrača i stručnog štaba je između 3.500.000 i 4.000.000 evra. Najplaćeniji igrač u Bačkoj Topoli ne zarađuje preko 150.000 evra godišnje. I nema ih mnogo u tom rangu. Tek dvojica ili trojica sa mesečnim platama preko 10.000 evra. Neki prosek plate fudbalera u TSC-u je oko 7.000 - 8.000 evra. Primera radi, Noa sa kojom je sinoć igrao topolski klub ima budžet za prvotimce i stručni štab oko 8.000.000 evra, a najbolji inostrani igrači zarađuju i po 30.000 - 40.000 evra mesečno. Praktično, TSC je sinoć eliminisao duplo skuplji tim od sebe.

U poređenju sa regionalnom konkurencijom, Topolčani su tu negde sa slovenačkom Olimpijom i banjalučkim Borcem. Klub iz Ljubljane ima budžet oko 5.500.000 evra, ali sjajno barata sa nim. Neki ljudi tamo rade ozbiljan posao. Pre svega se tu misli na sportskog direktora Gorana Boromisu koji je na mala vrata došao u klub kao trener golmana u akdemiji zagrevačkog Dinama i napravio čudo!

Pre svega izborom Viktora Sančeza za trenera. Legendarno krilo Deportiva radi sjajan posao, a fudbal koji je Olimpija igrala protiv Rijeke (5:0) u kvalifikacijama je podsetio na slavne dane njegove generacije u La Korunji. Boromisa i Viktor su napravili tim od otpisanih i precrtanih igrača sa svih strana sveta. Samo petorica slovenačkih fudbalera su nosili dres Zmajčeka u Ligi konferencije ove jeseni. Veći deo tim čine stranci. Ali, jeftini i neafirmisani.

Najbolji primer je Raul Floruč, koji nije prošao u Lokomotivi iz Zagreba, bio je na pozajmicama je u četvrtoj ligi Hrvatske, a ove sezone najbolji igrač i strelac Olimpije koja ga je doevla za samo 100.000 evra. Za istu sumu su kupili Nigerijca Pitera Agbu iz hrvatskog drugoligaša Dubrave, a danas vredi 10 puta više. Sjajan skauting i moderan pristup rađaju i moderan fudbal i rezultate. Najbolji igrači Olimpije mogu da računaju na maksimalnu mesečnu platu od oko 13.000 evra. I klub je zacrtao granicu od 100.000 evra kao maksimalno obeštećnje koje hoće da plati.

Sa druge strane, Celje je drugačija priča. Bogati Rus je kupio klub i u njega uložio ozbiljan novac. Budžet je oko 10.000.000 evra i najveći je u Sloveniji. Najbolji igrači imaju mesečne plate od oko 20.000 evra, a trener je još jedan legendarni Španac Albert Rijera. Slovenci su brzo shvatili ko najbolje razume fudbal u Evropi i odakle treba dovoditi učitelje.

Celje se mnogo više oslanja na domaće igrače nego Olimpija, ali može i da ih plati za razliku od Olimpije gde je Timi Maks Elšnik sa platom od oko 15.000 evra mesečno bio najbogatiji. Hteo je bogati Rus da u Celje dovodi i zvučna imena poput Balotelija ili Valbuene, ali ga je Rijera odgovorio od tih egzibicionih ideja i ubedio ga da treba ulagati u igrče koji tek treba da izgrade imena. Mladi litvanski napadač Armandas Kučis je najbolji primer.

Banjalučki Borac je takođe u rangu TSC-a i Olimpije i napravio je rezultat iznad svih očekivanja. Prvo plasmanom u grupnu fazu, a onda i dobrim partijama i prolaskom u nokaut rundu. Klub koji je godinama bio sinonim za nestabilnost se stabilizovao poslednjih godina na krilima podrške lokalnih vlasti i sponzora, zavladao domaćom scenom, a onda iskoračio i u Evropi. Uz prililčno dobar skauting inostranih pojačanja poput Barta Mejersa, Juriha Karoline ili Sebastijana Erere.

Nezvanično, budžet Borca je oko 6.000.000 evra ove sezone, ali za igrački kada i stručni štab se izdvajaju slične sume kao TSC. Najplaćeniji igrači Borca zarađuju između 9.000 i 12.000 evra mesečno, dok je neki prosek u timu oko 7.000. Kada se podvuče crta, Borac je od rezultat u Evropi ove sezone zaradio 6.400.000 evra i finansirao ceo godišnji budžet.

Shodno statusu i budžetima, TSC i klubovi iz regiona su napravili veliki uspeh. Za sebe i svoje klupske alamnahe, to su istorijski uspesi. Za fudbal u svojim zemljama, takođe značajne stvari.

Joca Sinđelić što u džebanu puca

Naravno, postaviće se i pitanje kvaliteta Lige konferencije koja je drastično ispod Lige Evrope što je TSC osetio prošle sezone na sopstvenoj koži. Uz pomenuta četiri kluba iz regiona, iznenađenjima se još smatraju Šamrok i Vikingur, ali ostatak nokaut faze uglavnom čine bogatiji i jači klubovi. O Čelsiju, Fiorentini i Betisu da ne pričamo. Ali, tu su i Rapid, Legija, Serkl Briž, APOEL, Panatinaikos, Gent, Hajdenhajm, Kopenhagen… Prilično moćniji i bogatiji od pomenutih što daje na značaju rezultatima TSC-a, Borca, Celja i Olimpije. Uostalom, ispali su klubovi poput Sankt Galena, Hartsa ili Bašakšehira koji sigurno nemaju manje budžete od TSC-a.

Na kraju, može cela priča i prizma uspeha da se svede i na lokalni nivo i da se napravi poređenje. TSC ni u Srbiji ne odskače koliko to izgleda kada se pogleda kakve rezultate prave. Bogatiji je u odnosu na kragujevački Rdanički gde su najveće mesečne plate oko 5.000 – 6.000 evra, ali i siromašniji od Čukaričkog gde najbolji zarađuju između 10.000 i 15.000 evra ili Vojvodine gde najplaćeniji igrači idu i na 20.000 evra mesečno, a prosečna plata je prilično veća nego u Topoli.

Dakle, nije novac baš ključni faktor već je dosta i do organizacije i sistema. Nema TSC više novca od Vojvodine, nema bolju školu od Čukaričkog, nema ni bolji skauting od Kragujevčana. Ali, ima sve to zajedno na nekom optimalnom nivou što uz perfektnu infrastrukturu i maksimalno poverenje struci čini ceo paket koji je dao evropski rezultat.

I zato je TSC treći klub Srbije. Od sinoć i zvanično.