Drulovićeve uspomene od Mitra do Vojvode, od kritika zbog "Nemanje bez kluba" do evropske krune

Za nešto više od mesec dana biće 13 godina, ali se ne zaboravlja. Pisaće zauvek da je Srbija 2013. bila omladinski prvak Evrope u fudbalu. Prva ikada zlatna medalja za (samostalni) reprezentativni srpski fudbal. Samo dve godine kasnije stiglo je i svetsko zlato za uzrast do 20 godina. Doneli su ga igrači pod komandom aktuelnog selektora A reprezentacije, Veljka Paunovića, većinom "Zlatni Litvanci" Ljubinka Drulovića.

O tome kako je izgledao put do kontinentalne krune razgovarali smo sa nekadašnjim selektorom. Okruglo godinu dana trebalo mu je od promocije do podizanja pehara namenjenog omladinskom prvaku Evrope. Pričao je Drulović za Mozzart Sport o procesu koji je prošao sa igračima od kojih su neki postali ne samo evropski i svetski prvaci za svoj uzrast, nego i standardni A reprezentativci. Aleksandar Mitrović i najbolji strelac u istoriji našeg nacionalnog tima. Pričao je iskusni strateg o atmosferi u ekipi i kako su neki otpali uprkos talentu, jer nisu mogli da se uklope u ovu grupu sjajnih momaka. Govorio je i o Milanu Vojvodiću, nekadašnjoj nadi Spartaka, jedinom koji nije napravio profesionalnu karijeru i od 2014. gubi mu se trag negde na lokalnim terenima vojvođanskih ravnica.

Sa Ljubinkom Drulovićem seli smo za sto uoči novog učešća Srbije na Evropskom prvenstvu za omladince. Tek trećem od slavne 2013. godine (od mogućih 10, pošto dva nisu igrana zbog korone). Vodeći se kvalitetom generacije kojom komanduje Gordan Petrić pomislili smo da bi Orlići ponovo mogli na krov Evrope, ali kako je vreme prolazilo, ambicije su postajale sve manje. Povrede i zabrane klubova dovele su to toga da će zadovoljavajuće biti i peto mesto, koje donosi vizu za Mundijalito sledeće godine.

Ali, o tom potom. Pisali smo i još ćemo o omladinskoj selekciji Gordana Petrića. Ovaj tekst posvećen je evropskim prvacima Ljubinka Drulovića.

Kako je počelo?
"Preuzeo sam ekipu od Marka Nikolića 2012. sa idejom da se za godinu dana napravi ozbiljna selekcija, koja će moći da se pokaže na Evropskom prvenstvu. To je bio cilj. Momci su došli iz lošeg perioda, posle slabih rezultata na Evropskom prvenstvu u Srbiji, kada su izgubili sve utakmice u grupi, i trebalo ih je podići. Došao sam posle razgovora sa Savom Miloševićem i Mitrom Mrkelom koji su tada bili direktori mlađih selekcija".

Za godinu dana kroz proces je prošlo više od 50 igrača.
"Prvi susret bio je da se upoznamo. Mnogo njih je dolazilo iz, da kažemo, naših manjih klubova kao što su Rad, OFK Beograd, Jagodina... Ali, bili su to momci koji su već igrali za prve timove. Kasnije se pojavio i Maksimović. Neki su ga zvali 'Nemanja bez kluba', a mene kritikovali zato što sam pozvao igrača koji nema klub, pošto se u to vreme rastao sa Zvezdom. Došao je na preporuku Jovana Stankovića i ispostavilo se da je kvalitetom pokazao da je igrač na kog se može računati. Bio je fantastičan na Evropskom prvenstvu, a posle čak i na Mundijalitu dao gol u finalu. Nekada je važno da selektor pozove igrača i koji nema klub, da mu pokaže da veruje u njega. To mladom igraču mnogo znači za samopouzdanje".

Trebalo je vremena da se napravi filter, ali na kraju Druloviću nije bio potreban širi spisak pred Evropsko prvenstvo. Znao je odmah kojih 18 igrača će voditi u Litvaniju.
"Sa spiska za Evropsko prvenstvo otpao je samo Lazar Marković, jer Benfika nije htela da ga pusti zbog neke sitne povrede, nisu hteli da rizikuju. Aleksandra Čavrića sam vodio 'rovitog', bile su šanse 50:50 da li će moći da igra, ali smatrao sam da je zaslužio zbog svog doprinosa atmosferi u ekipi i, naravno, kvaliteta na terenu. Moram da pohvalim i Marka Nikolića, Vojvodina je tada igrala evropske kvalifikacije i on je odmah posle utakmice pustio Mijata Gaćinovića da nam se pridruži. Njegov dolazak ispostavio se kao fenomenalna odluka. Pošto je Marković otpao, a Čavrić nije bio skroz spreman, trebao mi je igrač njihovih karakteristika. I onda tokom razgovora sa saradnicima iz stručnog štaba ubacio se tadašnji tim menadžer Igor Gačić i predložio Mijata. Ispostavilo se da je to bio sjajan predlog, pošto je Mijat Gaćinović bio jedan od ključnih igrača za osvajanje Evropskog prvenstva, pre svega zbog partije u polufinalnoj utakmici sa Portugalijom kada je dao gol za 2:2, a onda i pogodio penal u četvrtoj seriji".

Kroz razgovor stiče se utisak da je Drulović posebno vezan za Mijata Gaćinovića, kojem nije pružio šansu da zaigra u finalu. Objasnio je zbog čega.
"On je bio mlađi, iz generacije '95. Dolazi iz fudbalske porodice, dobro znam njegovog oca kakav je bio igrač i kasnije trener. Žao mi je što nije igrao finale, mislim da je zaslužio, ali to je fudbal. U tom trenutku sam doneo odluku da ubacim Ožegovića jer smo vodili sa 1:0 i hteli da sačuvamo rezultat, a Ognjen je bio izuzetno dobar u defanzivnim prekidima. Iako nije nešto visok, imao je ozbiljan skok, umeo je da zadrži loptu, spretan i hrabar... Mijatu sam rekao da je zaslužio da igra finale i da mi je žao što nisam mogao da ga uvedem. Nekih 10-15 dana posle utakmice zvao me je da se još jednom zahvali što je bio deo ekipe, zaista prelep gest. Ja sam mu rekao da će ponašanjem i odnosom napraviti veliku karijeru. Ponovio sam da mi je žao što nije igrao finale, ali on je shvatao moju odluku da uvedem Ožegovića, iako mu je sigurno bilo krivo što nije igrao posle ključne uloge u polufinalu. Sve odluke smo donosili u interesu ekipe. Imali smo fantastičnu atmosferu unutar svlačionice, čak nas je i UEFA pohvalila zbog toga. Savršeno smo funkcionisali".

O svakom igraču Drulović je pričao očinski, biranim rečima. Na pomen Andrije Lukovića, strelca jedinog gola u finalu sa Francuzima, naveo je simboliku.
"Andrija je otvorio i zatvorio Evropsko prvenstvo golovima protiv Turske i Francuske, a nosio je broj 11 na dresu, kao ja dok sam igrao i za koji sam jako vezan. To je moj broj, sve se vrti oko broja 11 i mislim da ima neke simbolike što se tako desilo".

Tesno je Srbija prošla kroz kvalifikacije. Ubedljiva pobedan nad Slovačkom sa 4:0 ispostavila se kao presudna, pošto je na kraju odlučivala gol-razlika. Bio je i poraz od Švajcarske (0:1), a remi sa Republikom Irskom (0:0).
"Imali smo dosta dobre ekipe za protivnike. Mitrović je već počeo da igra za A selekciju, pa je došao malo umoran na tu drugu utakmicu, koju smo izgubili od Švajcarske na stadionu Obilića. Hteo je da pomogne, ali osetilo se da nije imao svežine. Ali, uvek sam verovao u njega i znao da će biti vrhunski igrač i strelac. On je bio lider ekipe i morao sam da ga stavim da igra. Izgubili smo tu utakmicu, ali su nam se rezultati tako pogodili da nam je bila dovoljna ubedljiva pobeda iz prvog kola".

Kada su na red došle pripreme za Litvaniju, Lazar Marković je otpao zbog povrede, ali je Partizan pustio Aleksandra Mitrovića jer zbog crvenog kartona nije mogao da igra evropske kvalifikacije.
"Pripreme smo odradili u Pazovi, nekih desetak dana pred put u Litvaniju. Pozvao sam 18 igrača i rekao im: 'Momci, to ste vi, ne treba nam niko više'. Svi su došli veoma motivisani i odlično radili. Sećam se kada nam se Milan Đurić priključio u stručnom štabu da mi je rekao: 'Svaka čast kakvu si ekipu napravio'. Osećalo se to, ne samo da je atmosfera bila odlična nego mislim da smo u tih godinu dana stvarno izabrali najbolje igrače u svakom smislu, i fudbalski i karakterno. Većina igrača su bili 1994. godište i nekoliko njih '95, koji su kasnije postali i svetski prvaci. Stvarno smo imali fenomenalnu grupu i, hvala Bogu, od tih 18 igrača mislim da je 80 odsto njih napravilo stvarno ozbiljne karijere. I većina su postali A reprezentativci, što i jeste poenata omladinske reprezentacije".

Ko je bio glavni za atmosferu?
"Pa, Mitar. On je voleo da sedi pozadi i ja ga samo pogledam, pitam: 'Mitre, je li sve uredu, onako kako smo se dogovorili' i on klimne glavom. Ali zaista moram sve da ih pohvalim i za disciplinu i za koncentraciju, za svaki trening, noć u karantinu. Mir ekipe je mnogo važan, to je pola posla na putu do uspeha i stvarno baš nikakav incident nismo imali. A, poznato je da smo mi Srbi maheri da pokvarimo dobar ambijent".

Ispričao nam je Ljubinko Drulović i anegdotu pred polazak na put.
"Sećam se kada nam je Lale ekonom pakovao opremu da je dao svakom po jednu majicu i rekao 'ne treba vam više, brzo ćete se vi vratiti'. Ja sam mu tražio više, pa nam je spakovao još po dve, ali istu tu garnituru. Onda smo u Litvaniji gleadali Francuze koji su svaki dan imali neku drugu kombinaciju i šalili se da već vode 2:0, s obzirom na njihovu organizaciju. Ipak, ostali smo mnogo duže nego što nam je Lale predvideo", zadovoljno je konstatovao Drulović.

Koji je bio cilj po dolasku u Litvaniju?
"Bio je cilj da prođemo grupu i odemo što dalje. Retko ko može da garantuje da će igrati finale. Eto, Španci i Portugalci nisu. Mnogo je bitno kako krene turnir, a posle je euforija rasla. Ne samo u Srbiji, nego i u regionu. Dobijao sam poruke i čestitke sa svih strana. Slali su mi ljudi snimke sa mora iz Crne Gore kako se navija".

U grupi je savladana Turska sa 2:1, Gruzija sa 1:0, pa remi sa Francuskom 1:1. U polufinalu je eliminisana Portugalijua na penale, a u finalu - 1:0 protiv Francuske.
"Svaka utakmica je imala svoju emociju. Na turnirskim takmičenjima vrlo je bitna prva utakmica. Turska je bila jedan od kandidata za trofej, sećam se razgovora sa selektorom Portugala, mojim bivšim saigračem Emiliom Peišom, koji mi je rekao da je za njega Turska najveći favorit. Po meni je to bila portugalska reprezentacija... Dobro smo počeli protiv Turske, dobili smo posle i Gruziju, sećam se ušao je Meleg. Stvarno smo dobro čitali utakmice i pravili dobre izmene, uvodili smo igrače koji su rešavali to zbog čega su uvođeni. Eto, Meleg protiv Gruzije, kasnije Mijat Gaćinović protiv Portugalije, Ožegović u finalu... Protiv Francuske smo stavili igrače koji su manje igrali, ali smo i tu ostali neporaženi. Gubili smo, pa je Marko Pavlovski dao fenomenalan gol iz slobodnjaka. Ostali smo prvi u grupi i dobili za rivala Portugalce, a Francuzi Špance. Portugalija je tada imala Bernarda Silvu, Kansela, Rikarda Ortu, oni su uvek ozbiljno konkurentna reprezentacija u bilo kom uzrastu. Nije lako imati takav kontinuitet kvaliteta, ali to je plod ozbiljnog rada".

Protiv Portugalaca 2:2, pa penali. Zanimljiv je bio odabir izvođača...
"S tribina mi je neko tokom utakmice vikao da izvedem ne znam koga, ali ja sam izveo Đurđevića i uveo Mijata Gaćinovića. I bio je to potez utakmice. Mijat nas je odveo u produžetke, pa dao gol iz penala u četvrtoj seriji... Promašili smo dva od prva tri penala, Pavlovski i Meleg, pa je Rajković odbranio dva i Mijat dao gol za izjednačenje. Onda je Rajko još jednom odbranio, a Mitrović pogodio za pobedu. Inače, kada smo birali ko će šutirati penale znao sam da će prvi biti Marko Pavlovski i peti Mitar. Onda smo birali Sergeja, pa Melega i falio je četvrti. Kada sam pitao pre početka utakmice ko će da šutira ako budu penali, prvi se javio Mijat Gaćinović. Rekao sam mu 'stani mali', pošto je bio među najmlađima u ekipi, pa smo se malo šalili. Ali, kada je stvarno trebalo odrediti izvođače i on se ponovo javio, onda sam ga izabrao".

Zapažen u polufinalu bio je i Nemanja Maksimović.
"Sećam se da je bilo mnogo toplo tog dana, ali je Nemanja Maksimović neverovatno trčao, zatvarao prostor, pomagao saigračima... Svi su dali maksimum, mnogo je važno što smo uvek kao kolektiv bili dobri".

Dok je igrao u Portu, Ljubinko Drulović je među trenerima imao Žozea Murinja koji je radio kao pomoćnik u stručnom štabu Bobija Robsona. Leta 2013. Murinjo se vratio iz Real Madrida u Čelsi, ali je imao vremena da pogleda duel mladih Portugalaca protiv Srbije. A, onda je poslao poruku Druloviću.
"Jeste, čestitao mi je plasman u finale. On je u to vreme bio možda i najveće trenersko ime. Pitao sam ga za savet kako da odigramo finale i rekao mi je da se finala ne igraju nego pobeđuju. On je sjajan motivator i iskoristio sam njegovu poruku da je pokažem igračima, bilo im je svima drago da vide da ih takvo trenersko ime prati".

Kako ste provodili vreme na dan finala?
"Bili smo smešteni u Kaunasu, a utakmica se igrala u Marijampolu. Termin je bio večernji, pa se sećam da mi je neko predlagao da odradimo trening ujutru. Odbio sam jer nisam hteo bilo šta da menjamo u odnosu na druge utakmice. Bio sam izričit i mislim da sam pogodio. To jutro smo posle doručka prošetali kroz Kaunas, malo pričali. Prošao sam takve situacije kao igrač i znao sam da su svi momci maksimalno koncentrisani i da samo čekaju trenutak da istrče na teren. Zato smo ih pustili da sve teče normalno, bez ikakvog pritiska. Atmosfera je stvarno bila odlična od prvog dana i nije bilo razloga da bilo šta menjamo zbog finala".

A, kada se noć spustila, na red je došla utakmica...
"Francuzi su imali Rabioa, Marsijala, Laporta, Benžamina Mendija... Ali i mi smo bili dobri, puni samopouzdanja i kvalitetni. Takve utakmice odlučuju detalji, odlučio je vrhunski pas Pavlovskog za Mitra, koji je asistirao Lukoviću za gol. U dobrom momentu za nas, nekih pola sata pre kraja. Onda smo dobrim izmenama uspeli da sačuvamo rezultat. Francuzi su pokušavali, ali nisu imali rešenje. To finale, prva zlatna medalja za Srbiju, ostaće zauvek zapisani u istoriji našeg fudbala. Zasluženo. Fantastičan je osećaj kada nešto uradite za svoju zemlju, kada pokažete da možete da budete bolji od mnogih. Stvarno su igrali igrači koji to zaslužuju, tih 18 igrača, od kojih su neki i dalje A reprezentativci. Za ponos", prisećao se Drulović dok su emocije ključale u njemu.

Stefan Čupić, Milan Vojvodić, Nemanja Maksimović, Aleksandar Čavrić (©Starsport)

Nisu svim "Zlatnim Litvancima" karijere išle uzlaznom putanjom, ali samo je centralni vezista Spartaka iz Subotice, Milan Vojvodić, potpuno nestao sa radara.
"Na svetskom nivou pocenat je oko 25 odsto da reprezentativci tog uzrasta naprave uspešnu karijeru. Naš slučaj je mnogo bolji. Osim Vojvodića, većina njih je napravila lepu karijeru. Neko više, neko manje uspešnu, ali to je normalno. To su ciklusi s kojima morate da se izborite u fazi sazrevanja. Mnogo je bitan prvi klub u koji odete, važno je da tamo dobijete šansu, a nisu uspeli svi da se izbore. Naravno, nije sve do igrača, ima nešto i do sreće, da li se sve poklopilo kako treba...".

Često se raspravlja o tome da li u mlađim kategorijama treba težiti rezultatu ili se koncentrisati na razvoj igrača. Za Drulovića su oba cilja jednako bitna, a uz talenat mu je najbitnije da je reč o dobrom detetu.
"U tom uzrastu učite da budete kompetitivni, to su već igrači koji imaju ciljeve u svom životu. Što kaže Arsen Venger, sa 19 godina igrači već imaju ambicije gde žele da igraju i šta žele da postignu. To su već formirani igrači i sa nekim iskustvom, mnogi od njih superligaškim. Ova naša liga je dobra po tom pitanju, iako tada nije postojalo pravilo bonusa neki su već igrali za prvi tim u svojim klubovima. Ja igrača gledam i po fudbalskom znanju i po karakternim osobinama. Fudbal je timska igra i moraju svi da se uklope da bi bilo rezultata. Zato smo mi imali odličnu hemiju u ekipi".

Na putu do evropske krune neki su otpali baš zbog toga što se nisu uklapali svojim ponašanjem.
"Bilo je onih koji su sami sebe eliminisali odnosom i ponašanjem. Imali su kvalitet, ali nisu se uklopili. Nama je pomogao turnir koji smo imali u Portugaliji da uvidimo neke stvari. To je normalan proces, a od svakog ponaosob zavisi kako će se razvijati. Bilo je igrača koji su mnogo obećavali, ali nisu uspeli. Za ove koji su ostali do kraja ispostavilo se da su većina napravili dobre karijere i to je za pohvalu. Bili su pametni i iskoristili priliku. Trener mora da bude i pedagog, da ukaže mladom igraču na neke stvari jer ima iskustvo i može da ga uputi u pravom smeru. Ja sam se trudio da radim sve to. Sve je to u sklopu trenerskog posla. Možda neće igrač odmah reagovati i prepoznati to, ali će se kasnije u nekoj situaciji setiti nekog saveta, neke rečenice koja će mu pomoći...".

Ljubinko Drulović i Tomislav Karadžić (©MN Press)

Bilo je to fantastičnih godinu dana za sve u omladinskoj selekciji Srbije. Ali, kada je slavlje utihnulo, usledilo je razočaranje.
"Žao mi je što nismo nastavili. Imao sam tada dogovor sa Savezom, pruženu ruku, da preuzmem A selekciju, ali doveli su Dika Advokata i opredelili se za neke druge stvari. Mislim da je to, nažalost, bila velika greška. Nemam ja apsolutno ništa protiv stranaca, i ja sam pola života proveo u inostranstvu i bio stranac, ali našem mentalitetu ne odgovaraju stranci. Mi smo komplikovan i težak narod i jedino sami sebe možemo da razumemo. Zato i pokušavam uvek da ostvarim dobar odnos sa igračima i trudim se da ih razumem, a stranci to ne mogu jer se naš mentalitet mnogo razlikuje od većine drugih", smatra Ljubinko Drulović.

Posle opširnog osvrta na 2013. godinu, okrenuo se bivši selektor sadašnjosti. Čak šestorica projetkovanih startera neće putovati u Vels, ali Drulović ne gubi nadu.
"Žao mi je što ova sad ekipa nije u najjačem sastavu. Podseća na nas. Iako idu oslabljeni, verujem da mogu da izvuku maksimum iz sebe i na najbolji način predstavljaju srpski fudbal. Siguran sam da će igrači koji dobiju šansu učiniti sve da se dokažu i to bi moglo da donese rezultat. Gordan i ja imamo super odnos, čujemo se često. Zna on, ima iskustvo, mnogo toga u karijeri je prošao, ima dobre saradnike i sigurno je svestan da je prva utakmica sa Italijom mnogo važna i da će se tu lomiti. Ali, dobra je stvar što imaju šansu i da kao trećeplasirani dođu do vize za Svetsko prvenstvo. To je dobra stvar, imaš priliku za popravni i to može da bude veliki motiv".

Generalno, Ljubinko Drulović o svojim "Zlatnim Litvancima" kaže: "Svi su svojim odnosom i ponašanjem zaslužili to što su postali", a govorio je kratko i o svakom igraču pojedinačno:

PREDRAG RAJKOVIĆ - Fenomenalan golman i super osoba.

STEFAN ČUPIĆ - Bio je talentovan, ma odličan golman. Šteta što nije napravio bolju karijeru, ali vidim da je počeo da se bavi trenerskim poslom i želim mu svu sreću.

MILOŠ VELJKOVIĆ - Šta reći za Velju... Evropski prvak i prvak sveta. Super dečko, vaspitan, odličan u svakom pogledu. Momak za desetku. Iako je odrastao u Bazelu brzo i lako se uklopio, što samo govori kakav je.

NIKOLA ANTIĆ - Odličan levi bek, borac. I vrlo pozitivan. Imamo odličan odnos.

PETAR GOLUBOVIĆ - Spoj vrhunske osobe i igrača. Sjajan karakter. Mogao je da igra desnog beka i štopera. O Petru sve najbolje.

SLOBODAN UROŠEVIĆ - Urke? Žao mi je što nije igrao više. Antić je bio prva opcija, ali i on je stvarno napravio odličnu karijeru. Pravi profesionalac. Skoro sam ga sreo.

FILIPOVIĆ ALEKSANDAR - Fića je isto napravio lepu karijeru. Pravi momak, Leskovčanin. On i Rajković su tada igrali u Jagodini.

MARKO PAVLOVSKI - Šteta što Mare nije napravio karijeru kakvu zaslužuje. Otišao je u Porto, ali nedostajalo mu je sportske sreće. Zaslužio je više. Bio je pravi lider, ali jedan od, a ne samo on.

ANDRIJA LUKOVIĆ - Slično kao za Pavlovskog. Bio je u PSV-u, Crvenoj zvezdi, ali nije se probio. On je bio ta "jedanaestica" koja je otvorila i zatvorila Evropsko prvenstvo. Ima to simboliku. Takođe, 1. avgusta 2012. sam promovisan, a 1. avgusta 2013. smo postali prvaci Evrope. Ima nešto u tom broju jedan, sve se uklopilo.

Andrija Luković i Marko Pavlovski (©Starsport)

SERGEJ MILINKOVIĆ SAVIĆ - Šta pričati o Sergeju? Vrhunska karijera. Žao mi je samo što u A reprezentaciji još nije to što bi trebalo da bude - vođa. Bilo je čudnih situacija s njim, možda su ga nekad previše forsirali, a trebalo je biti strpljiviji i danas bi on bio prava zamena za Tadića.

NEMANJA MAKSIMOVIĆ - To je stvarno vanserijsko dete. I kao čovek i kao igrač. To što je on radio tada... Neopisivo je kako je odigrao protiv Portugalaca i koliko je pretrčao. Napravio je ozbiljnu karijeru, postao standardan A reprezentativac.

MIJAT GAĆINOVIĆ - Dečko i igrač za primer. Njegov odnos je za svaku pohvalu. Ali i njegov kvalitet i potencijal nisu iskorišćeni na najbolji način. Mogao je mnogo bolje da bude iskorišćen što se tiče naše A reprezentacije.

MILAN VOJVODIĆ - Jedino Vojvoda nije prošao. Ne znam šta je pravi razlog, možda nije dobro vođen. Imao je kvalitet za ozbiljnog zadnjeg veznog, odličan radijus kretanja, ali to su ti momenti koji utiču: ko te vodi, kako te vodi, koji klub si izabrao, nekada igrač padne u psihološkom smislu i možda se to desilo sa njim.

DEJAN MELEG - Nešto slično kao Pavlovski i Luković. Bio je u Ajaksu, u Zvezdi, vrlo talentovan, leva noga vrhunska, ali eto, i on nije napravio karijeru kao što smo očekivali, a imao je sve preduslove.

ALEKSANDAR MITROVIĆ - Izlišno je govoriti o njemu. Oborio je sve rekorde. Najbolji strelac u istoriji naše reprezentacije. Legenda. Mnogo, mnogo je dao srpskom fudbalu i zasluženo je jedan od najboljih golgetera u istoriji našeg fudbala. Vrhunski igrač i za tim i individualno.

ALEKSANDAR ČAVRIĆ - Vodio sam ga jer je zaslužio, iako je bio povređen. Malo je igrao, ali je bio izuzetno važan. Žao mi je što nije iskorišćen u A reprezentaciji. Ja da sam bio selektor, ja bih ga zvao. Igrao je odlično u Slovanu, igrao Ligu šampiona. Ne znam zašto ljudi kod nas nisu obraćali pažnju na njega. Fantastična brzina, pokriva celu desnu stranu. Čak su ga i Slovaci hteli u svojoj reprezentaciji.

UROŠ ĐURĐEVIĆ - Dobro, on se opredelio posle da igra za Crnu Goru... Imao je fantastičnu sezonu u Partizanu, kada je doneo titulu, posle u Španiji, sada u Meksiku. Ozbiljan igrač. On je bio malo težak karakter, ali takvom igraču morate da nađete žicu, da znate da mu priđete kako biste ga iskoristili na najbolju način da i njemu bude dobro, a i timu. Malo se bunio jer je hteo da igra špica, a ja sam mu rekao da ne može u tom sistemu koji smo igrali i da ako hoće da igra, igraće desno. A, kada Mitar ne bude mogao onda će na špica. Povinovao se tome, dao je čak i gol protiv Portugalije, imao je dobrih momenata i napravio karijeru za svaku pohvalu.

OGNJEN OŽEGOVIĆ - I on je mogao da napravi bolju karijeru, napravio je dosta dobrih stvari, ali je igrač koji mnogo menja klubove. Bio je dobar za atmosferu u ekipi i imao odličnu energiju, što je vrlo važno.