Dejan Stanković i Saša Obradović: Ono kada ljubav prema Zvezdi nije dovoljna

Zvezda je pod Obradovićem u dobrom delu sezone izgledala kao ozbiljna evroligaška ekipa i bilo je perioda koji su nudili nadu da može da napravi korak koji se godinama čeka. U februaru je stigao i Kup Radivoja Koraća, osvojen ubedljivom pobedom nad Megom u finalu, odnosno prvi Obradovićev trofej kao trenera kluba koji voli od malih nogu.

Međutim, od tada je nešto puklo i Crvena zvezda više nije mogla da se sastavi... Zvezda je posle Kupa sve teže sastavljala dobre periode košarke, da bi se paradoksalno pokazalo da joj je u nekim trenucima više odgovarala situacija u kojoj Obradović nije imao sve igrače na raspolaganju. Sa kraćom rotacijom bilo je lakše definisati hijerarhiju. Kada su se igrači vraćali, počelo se sa komplikovanijim raspoređivanjem minuta, traženjem idealnih petorki i uloga, a nekada vrsni plejmejker nikada do kraja nije pronašao raspodelu u kojoj će toliko individualnog kvaliteta početi da funkcioniše kao prava celina.

I pored svega, možda je drugi put potrošen prerano. Došao je u teškom momentu za klub i preuzeo ekipu koju nije sastavljao, morao je da prihvati određene ustupke kako bi izgurao sezonu koja je od samog početka bila teška. I nije uspeo.

Njegova biografija van Zvezde dovoljno govori da je ozbiljan trener i tu nema spora, a dobar deo prethodne sezone pokazao je da ekipa pod njim može da igra dobru košarku. Ostvaren je i rekordni broj pobeda, a fakat je da nije svaki problem tog rostera polazio od trenera, niti je realno kompletnu odgovornost za ozbiljan pad forme staviti na leđa jednog čoveka.

Na kraju se pamti da je Zvezda ostala bez evroligaškog plej-ofa, da je u ABA ligi zaustavljena već u polufinalu i da ju je Partizan eliminisao sa 2:0. Taj drugi meč pretvorio se i u svojevrsni referendum o treneru i upravi, pa je sa je stiglo ”Saša, odlazi“, praćeno i porukama upućenim rukovodećim kadrovima. Kulminacija svega dogodila se nekoliko minuta kasnije na konferenciji. Obradović je čestitao Partizanu, zamolio novinare da ga „poštede“ i napustio salu bez ijednog pitanja. Bio je to praktično njegov poslednji javni čin kao trenera Zvezde.

Sa druge strane, Dejan Stanković je sa Crvenom zvezdom osvojio mnogo u domaćim okvirima i kroz dva perioda na njenoj klupi došao je do sedam domaćih trofeja, odnosno tri duple krune. Njegov prvi mandat doneo je i, bar na papiru, najbolju Zvezdinu evropsku sezonu u novijem periodu, prvo mesto u grupi Lige Evrope, direktan plasman u osminu finala, pobedu nad Rendžersom u Beogradu i rekordnih 15,000 bodova za klupski UEFA koeficijent u sezoni 2021/22. Zvezda je tada stigla do 34. mesta evropske rang-liste.

Ali Stanković je imao i privilegiju koju neki njegovi prethodnici nisu uvek imali, a to je domaća scena na kojoj je Crvena zvezda godinama daleko stabilnija i superiornija u odnosu na najvećeg rivala. Partizan prolazi kroz jedan od najtežih perioda u svojoj istoriji, pa se od Zvezdinog trenera titula više ne očekuje kao konačna potvrda kvaliteta, već je to maltene osnovna obaveza. Upravo zato se kod navijača i kompletne javnosti kriterijum kvaliteta tražio i preusmeravao ka Evropi. A, tamo ostaje Stankovićeva velika rupa u trenerskom rezimeu...

Četiri puta vodio je Crvenu zvezdu kroz kvalifikacije za Ligu šampiona i četiri puta nije stigao do glavnog dela takmičenja. Prvo ga je u korona sezoni zaustavila Omonija posle penala. Godinu kasnije Šerif, posle 1:1 u Beogradu i poraza 1:0 u Tiraspolju. U leto 2022. Makabi Haifa, ukupnim rezultatom 5:4. I sinoć Hapoel Ber Ševa, sa dve pobede i zbirnih 3:0. U kompletnom dvomeču Crvena zvezda je delovala inferiorno u odnosu na rivala čija je tržišna vrednost daleko skromnija. Ipak, fudbaleri Hapoel Ber Ševe pokazali su da su veći i kvalitetniji tim od Zvezdinog koji je istrčao na teren najvećeg srpskog stadiona, pa i pre toga u Sombathelju.

Kada se podvuče crta, u sva četiri slučaja Zvezda je verovala da ima ekipu sposobnu da prođe i povlašćeni status, a nijednom to nije učinila. Da, te eliminacije ne brišu Rendžers, Bragu, prvo mesto u grupi Lige Evrope niti rekordni koeficijent, ali istovremeno na nepopularan način objašnjava zašto se Stankovićev evropski mandat kod navijača ne pamti ni izbliza onako kako bi broj utakmica i domaćih trofeja sugerisao. Niti će išta moći da spere mrlju u kvalifikacijama koja je sada veća nego ikada ranije. Stankoviću nedostaje upravo ono zbog čega se poslednjih godina u Zvezdi prave skupi timovi, a to je plasman u Ligu šampiona, uz veliku pobedu na evropskoj sceni.

Četvrti neuspeh je ubedljivo najteži, jer je na površinu isplivala nagomilana frustracija. Stankovića i ekipu slomio je pritisak velikih očekivanja, možda u nekoj meri i nerealnih jer se na delu pokazalo da ovaj tim nije kadar da bude deo evropske fudbalske elite. Sve ono što je Dejan Stanković uradio, od isključenja, preko ponašanja kraj aut-linije, do gestikulacija prema tribinama zbog zvižduka sa tribina, produbilo je osećaj njegove trenerske i ljudske nemoći, ujedno i dubokog razočaranja kod navijača. I to je velika razlika između dvojice trenera.

Obradović je svojevoljno izašao pred novinare, rekao nekoliko rečenica i odbio pitanja, ali je otišao dostojanstveno. Stanković zbog isključenja nije imao pravo da se pojavi pred medijima, ali je mnogo rekao ponašanjem koje je prethodilo tome. Na kraju se ni pomoćnik Nenad Sakić nije pojavio pred novinarima, a otkazana je i “miks zona”. Posle gotovo sat vremena čekanja na stadionu konferencija je otkazana.

U najtežem trenutku, kada je trebalo objasniti kako je ekipa sastavljena za Ligu šampiona uspela da izgubi oba meča od Hapoela i na kakav način, svi odgovorni kadrovi u Ljutice Bogdana su zaćutali. No, u planu je obraćanje u sredu od 13 časova...

Činjenica je da nekoliko meseci ranije nije bilo nikakvog objašnjenja ni posle razočaravajuće košarkaške sezone Crvene zvezde. Možda upravo tu leži najneprijatnija paralela dvojice Zvezdinih sinova. Navijači su ih zavoleli mnogo pre nego što su postali treneri, zbog utakmica koje su igrali, golova i koševa, trofeja, kapitenske trake i godina provedenih u crveno-beloj opremi. Zato su obojica i dobila nešto što trener sa strane nikada ne može da dobije unapred, a to je kredit čiste navijačke emocije. Ali, ni taj kredit nije beskonačan...

Obradović će moći da kaže da drugi mandat možda nije dobio dovoljno vremena, ni ekipu po njegovom merilu, te da je jedan veliki deo sezone pokazao da priča može da uspe, Stanković će moći da pokaže na sedam trofeja, tri duple krune i jednu odličnu evropsku sezonu. Obojica imaju svoje argumente odbrane, no na kraju ostaje rezultat kao poslednje merilo.

Jedan je Zvezdu ostavio sa samo Kupom Radivoja Koraća iz sezone u kojoj je želela mnogo više, drugi je omanuo i četvrti put u kvalifikacijama za Ligu šampiona i ostaje utisak da se predao još u Sombathelju posle izjave: “Mislite da će fudbal da stane ako ne uđem četvrti put u Ligu šampiona?”

Njihovo mesto u istoriji Crvene zvezde neće se promeniti, bez obzira na sve, ali će morati jasnije da se razdvoje dve stvari koje navijači često, u emotivnom zanosu žele da spoje.

Saša Obradović i Dejan Stanković jesu Zvezdine igračke legende, no na klupi ni grb koji su nekada nosili, ni ljubav koju prema klubu osećaju, nisu mogli da odrade posao umesto njih...