Dejan Stanković - negativni rekorder kvalifikacija za Ligu šampiona

Mada, ruku na srce, čak i da pročešljamo te fudbalske margine, teško da bismo našli ovakav primer, tamošnji klubovi imaju toliko nizak UEFA koeficijent da retko ili skoro nikada nemaju status povlašćenog tima na žrebu, pa samim tim ne mogu ni da ispadnu od nekog slabijeg od sebe. Mi se ovde fokusiramo isključivo na relevantnu evropsku mapu - na klubove sa ozbiljnim budžetima (iz zemalja koje većinu vremena obitavaju u prvih 30 liga u Evropi po UEFA koeficijent listi) i mukotrpno građenim koeficijentima koji svake godine s pravom i realnim pokrićem jurišaju na mušemu Lige šampiona. Na tom i takvom nivou, Stankovićev saldo je jedinstven.

©MN Press (Slavlje igrača i navijača Hapoel Ber Ševe na Marakani)

Kada počnemo da listamo istorijske knjige letnjih kvalifikacija na tom ozbiljnijem evropskom nivou, dva imena najbrže iskaču u prvi plan kao potencijalni "konkurenti" strategu Crvene zvezde. To su Stole Solbaken i Roni Deila. Norveški stručnjaci su godinama sedeli na klupama velikana, Kopenhagena i Seltika, klubova koji su baš poput beogradskih crveno-belih najčešće osuđeni na mukotrpne julske i avgustovske filtere.

Solbaken je na klupi Kopenhagena uspeo da sakupi čak pet eliminacija u kvalifikacijama, dok je Deila tokom svog kratkog, ali burnog mandata u Glazgovu zabeležio tri ispadanja. Na prvi pogled, deluje da Stanković sa svoja četiri neuspeha samo deli njihovu sudbinu. Međutim, surova realnost UEFA koeficijenata i ovde pravi jasnu i duboku distinkciju u korist pomenutog dvojca, ostavljajući Stankovića potpuno samog kao negativnog rekordera.

Razlika između pet neuspeha Stolea Solbakena i četiri kraha Dejana Stankovića krije se u prostom pravilu: ako već gubiš od koga gubiš. Solbaken je od svojih pet eliminacija dva puta stradao kao apsolutni autsajder, od Benfike 2007. i Bajer Leverkuzena 2014, kada je Kopenhagen bio u podređenom položaju i kada se prolaz dalje graničio sa čudom. Tri puta je Solbaken ispadao kada je imao veći koeficijent, od APOEL-a 2009, Karabaga 2017. i Crvene zvezde Vladana Milojevića 2019.

Sa druge strane, Solbaken je takođe čovek koji je Kopenhagen postavio na mapu Evrope, uvodeći ga u grupnu fazu Lige šampiona čak četiri puta, usput beležeći i plasman u osminu finala elite. Kod Stankovića takvog balansa nema. U njegovoj biografiji ne postoji eliminacija od nekog evropskog teškaša gde je bio otpisan pre žreba, niti u koloni "plasmani" stoji ijedna upisana recka. Kod njega su sva četiri ispadanja došla isključivo u statusu favorita - od Omonije 2020, Šerifa 2021, Makabija iz Haife 2022. i Hapoela iz Ber Ševe 2026.

©MN Press (Stole Solbaken i Vladan Milojević 2019. godine)

Slična priča važi i za Ronija Deilu, koji je verovatno priređivao sličan nivo stresa navijačima Seltika kao što je Stanković Zvezdinim, ali u znatno kraćem vremenskom roku i pod specifičnim okolnostima. Deila je uspeo da u sezoni 2014/15 ispadne čak dva puta - prvo ga je obrukala Legija iz Varšave, ali su Poljaci administrativno diskvalifikovani, da bi potom u plej-ofu Škotima meru uzeo i slovenački Maribor. Uprkos tome, Deila nije dobio otkaz, i sledećeg leta koban je po njega, i konačno i po njegov posao, bio švedski Malme.

Iako su i Legija i Maribor i Malme u tom trenutku imali slabiji koeficijent od Seltika, Norvežaninu se mora priznati da je na klupi škotskog velikana sedeo jedva dve sezone, sakupivši ta tri ožiljka u ekspresnom roku pre nego što je smenjen. Stanković je svoja četiri proklizavanja pedantno razvukao kroz dva različita trenerska mandata na Marakani, dokazujući da se u njegovom slučaju ne radi o trenutnom letnjem pomračenju uma, već o sistemskoj nemogućnosti da se pritisak moranja kanališe u pozitivan rezultat.

©Reuters (Roni Deila je sa Seltikom ispadao od Legije, Maribora i Malmea)

Da bi se do kraja razumeo sav apsurd i težina Stankovićevih letnjih neuspeha, neophodno je napraviti korak unazad i evocirati uspomene na neka prohujala vremena. Stariji navijači Crvene zvezde i danas sa ponosom, ali i dubokom setom, pamte generacije sa početka ovog veka koje su jurišale na Ligu šampiona. Ti momci, čest ostavljeni na cedilu od strane uprava koje su klub gurale u višemilionske dugove, nisu stizali do elite, ali su ginuli protiv fudbalskih titana.

Pogledajte samo te "nepravde" na žrebu sa početka dvehiljaditih i težinu protivnika preko kojih se moralo do zvezda. Crvena zvezda je 2000. godine ispala od moćnog Dinamo Kijeva, koji je samo godinu dana ranije igrao polufinale Lige šampiona. Sledeće, 2001. godine, na poslednjem stepeniku stao je Bajer Leverkuzen - tim koji je samo devet meseci kasnije igrao veliko finale Lige šampiona protiv Real Madrida.

Godine 2004. preko puta je bio PSV, klub koji je te iste sezone dogurao do polufinala elite i sekunde su ga delile od velikog finala sa Liverpulom. Usledio je 2006. godine čuveni dvomeč sa Milanom, koji je te sezone otišao do samog kraja i podigao pehar šampiona Evrope, da bi krug zatvorio Rendžers 2007. godine, koji je te takmičarske godine igrao finale Kupa UEFA.

©MN Press (Pjerluiđi Kolina izvodi igrače Crvene zvezde i PSV-a na travu Marakane 2004. godine)

Sve te generacije sa početka veka igrale su protiv ekipa koje su krojile sam vrh evropskog fudbala. Ravnopravno su im mučile kosti na Marakani, ispadale na jednu loptu ili zbog vanserijske klase rivala, u trenucima kada je klub finansijski disao na škrge i sklapao tim od domaće dece i skromnih pojačanja. Iz današnje perspektive, navijaču prosto dođe da prolije suzu i dodatno žali te momke koji su naspram sebe imali Balaka, Lusija, Van Bomela, Đi Sung Parka, Didu, Kaku, Pirla, Kafua.. Oni su imali nepremostive planine, a ne protivnike.

©MN Press (Andrea Pirlo, Dušan Đokić i Dejan Milovanović na Zvezda - Milan 2006. godine)

A gde je Zvezda danas pod vođstvom Dejana Stankovića i kakve letnje bitke bije? Danas, kada su klupska kasa, budžet i ugovorom zagarantovani milioni puni kao nikada pre, a mukotrpno građeni UEFA koeficijent obezbeđuje status apsolutnog povlašćenog povlašćenika u svakom šeširu, stvara se neizdrživ osećaj sramote. Jer ove moderne generacije ne ispadaju od budućih šampiona Evrope i finalista. One ne ispadaju od aždaja iz Liga petice. One redom kapituliraju pred Omonijom, Šerifom, Makabi Haifom, Pafosom i Hapoel Ber Ševom. Istorija pamti teške rane iz prošlosti, ali ove moderne letnje rane najviše bole zbog potpunog odsustva realnog opravdanja.

Kada se podvuče crta ispod svih letnjih slomova, postaje kristalno jasno da učinak Dejana Stankovića u evropskim kvalifikacijama nije plod puke sportske nesreće, već hronična taktička boljka koju očigledno Stanković nije umeo da izleči. Dok fudbalska istorija pamti i veća trenerska imena sa ozbiljnim ožiljcima, niko na mapi relevantnog evropskog fudbala nije uspeo da spoji četiri eliminacije u četiri ciklusa gde je u svakom sekundu bio papirnati, finansijski i koeficijentski favorit.

©Starsport (Dejan Stanković na konferenciji za medije posle utakmice Omonija - Crvena zvezda 2020. godine)

Opet, udara u glavu ta lista koja će Zvezdašima decenijama odzvanjati...Omonija, Šerif, Makabi Haifa, Hapoel Ber Ševa... Ostaju upisani kao spomenici taktičke nemoći i nesposobnosti da se ekipa psihički pripremi za mečeve u kojima je prolaz bio jedina opcija. Crvena zvezda je pod njegovom komandom uspela da proda skupo građeni evropski renome za sitan kusur, ostavljajući navijačima samo gorak ukus u ustima i titulu negativnog rekordera koja će još dugo stajati uz Stankovićevo ime.