Da li je trener u Crvenoj zvezdi postao samo potrošna roba?

Ako vratimo film, od prvog odlaska Dejana Radonjića leta 2017. godine, Crvena zvezda je ušla u seriju promena koje su ekipu vukle različitim putevima. Devet, odnosno čak i deset različitih trenerskih imena prodefilovalo je prostorijama na Malom Kalemegdanu, među njima je bio i najtrofejniji trener u klupskoj istoriji, uz ukupno 13 promena na mestu šefa stručnog štaba u tom periodu. Uključujući i vršioce dužnosti.

Ako se pogleda šira slika, u trećem milenijumu dolazi se do podatka da su Crvenu zvezdu u 26 godina vodila čak 23 različita trenera. Od Stevana Karadžića, Miroslava Nikolića, Zorana Krečkovića, Aleksandra Trifunovića, Zmaga Sagadina, Dragana Šakote, Milana Škobalja, Svetislava Pešića, Aca Petrovića, Mihaila Uvalina, Aleksandra Nikitovića, Milivoja Lazića, Vlade Vukoičića, preko Dejana Radonjića, Dušana Alimpijevića, Milenka Topića, Milana Tomića, Andrije Gavrilovića, Saše Obradovića, Vladimira Jovanovića, pa do Duška Ivanovića, Janisa Sferopulosa i Tomislava Tomovića. Neki su, pritom, vodili tim u nekoliko različitih navrata. Tu nema elemenata vizionarskog rada, već takva slika najviše govori o nečemu što sve odavno liči na sistemsku nemogućnost da se jedan projekat razvija u kontinuitetu.

Iz tog razloga više nije pitanje da li su treneri bili dovoljno dobri za Crvenu zvezdu, već kako je moguće da gotovo nijedan ne dobije dovoljno vremena da postane “dovoljno dobar”? I šta je uzrok tome?

Promene trenera, filozofije, timskog usmerenja i načina funkcionisanja ne mogu se svesti samo na individualne neuspehe prvog čoveka ispred stručnog štaba. One mnogo više pokazuju kako funkcioniše klub kao sistem, upravljačku logiku koja, bez obzira na neka individualna rešenja kroz godine, ostaje konzistentna u jednom, a to su brza reakcija na neuspeh i još brže rezanje. Delom je to posledica i nemogućnosti da se klub nosi sa pritiskom nezadovoljnih zvezdaša, što je donekle pokazatelj slabosti.

U klubu se godinama ponavljaju iste scene... Trener dolazi uz visoka očekivanja, reakcija je trenutni impuls koji podigne ekipu, zatim kreće period oscilacija, a onda se svaka serija poraza tumači kao signal za hitnu reakciju. Pritisak raste i ubrzo puca balon. I tako u krug.

Ova matrica se ne menja ni u trenucima kada klub ima jasan sportski kontinuitet na drugim nivoima, poput garantovane trogodišnje licence Evrolige. Roster se neretko značajno menja svakog leta, pa i tokom sezone, bez dugoročne vizije i ideje. A ideja da trener mora da izdrži bez ozbiljnog pada postaje gotovo nemoguća misija. I nelogična je, neizvodljiva u ovako natrpanom kalendaru takmičenja. Zato čak i stabilan igrački kadar ne dobija dovoljno vremena da razvije automatske mehanizme igre.

Hajde da se zapitamo da li Crvena zvezda zapravo želi kontinuitet ili samo traži rezultat bez tranzicionog perioda koji kontinuitet nužno podrazumeva? Jer, kontinuitet nije samo zadržavanje istog trenera, bio to Saša Obradović, Janis Sferopulos, Milan Tomić ili neko četvrti. Kontinuitet je spremnost da se prihvati i period slabijih rezultata u zamenu za dugoročnu stabilnost sistema. A upravo tu dolazi do najvećeg raskoraka između ambicija i realnosti. Što samo dodatno vodi celu priču u još veći apsurd jer Crvena zvezda sada, prvi put u novijoj istoriji, ima sve garancije učešća u elitnom klupskom takmičenju u dužem intervalu. Može da planira budžet, tim kroz određeni profil igrača, filozofiju... Ali, ne vredi. Čak i pored toga što iz Atine stižu najave da će oba beogradska večita rivala "dobiti popust" na kupovinu licence, odnosno transformaciju u franšizu što donosi bar desetogodišnji mir.

U evropskoj košarci, klubovi koji imaju jasnu dugoročnu strukturu obično prolaze kroz cikluse od najmanje tri godine sa istim trenerom. U tom periodu se gradi stil igre, profilišu se uloge i razvija identitet tima u ključnim utakmicama. Kod Crvene zvezde, taj ciklus se gotovo nikada ne dovede do kraja. Poslednjih godina tako nešto viđeno je samo sa Janisom Sferopulosom i Dejanom Radonjićem.

Da li stalne promene trenera u Crvenoj zvezdi prikrivaju dublji problem koji ne leži ne u struci kraj terena, nego u struci na višim pozicijama i kako oni definišu uspeh iz sezone u sezonu? Ako je uspeh isključivo rezultat u tekućoj sezoni, onda trener postaje prva i najlakša osoba za promenu. Ako se uspeh meri i kroz razvoj igre, identitet tima i stabilnost u završnicama, onda se slika menja. Ne odnosi se ovo samo na slučaj Saše Obradovića kod koga je timska košarka imala ozbiljne amplitude i u nekim delovima sezone nije bila reprezentativna. Mnogo ima do stalnih promena rotacija i uloga, što je neminovno dovelo do pada. Evidentno je i da su mu igrači okrenuli leđa, baš kao i Janisu Sferopulosu jesenas. Zbog toga je timska forma u kanalu tokom poslednja tri-četiri meseca. Nije tu ni samo do igrača, a nije ni sve samo do trenera.

Ne treba izbeći ni odnos trenerske autonomije u radu, strukture svlačionice i rada sportskog sektora. U modernoj košarci, gde su rosteri puni individualnog kvaliteta i iskustva, trener mora da ima autoritet, ali i prostor za grešku i izgradnju timske kohezije. Kada se taj prostor stalno sužava, treneri gube slobodu, postaju oprezniji, izgled tima se menja na ovaj ili onaj način, što posledično vodi do gubitka sopstvenog identiteta u ključnim momentima. Kao što je to i bio slučaj u protekla tri meseca.

Zato se i ova sezona završava sa istim osećajem kao i neke prethodne, da problem nije samo u rezultatu, nego u ponavljanju obrasca koji traje godinama. Koliko puta jedan klub može da promeni trenere, a da ne promeni sopstveni način razmišljanja o tome šta zapravo znači kontinuitet i ne postavi pitanje šire odgovornosti?