Ako nam je već Tadić prestar (?!), Maksimović ne sme biti premlad

Legenda, koju je decenijama, sa kolena na koleno, prenosio doajen niškog sportskog novinarstva Dušan Marković, kaže da je jedan od najčuvenijih trenera u istoriji Radničkog, bata Ivko Glišović, gledajući prvi put u igri - tada još učenika osnovne škole - Dragana Stojkovića, prorekao veliku karijeru budućem Piksiju.

“Majku ti Božju, kad god primi loptu, ja vidim tri rešenja. Ovaj mali uvek odigra nešto četvrto. Kad bolje razmislim, to njegovo je najbolje rešenje“, glasno je komentarisao trener jedinstven po tome da se čak sedam puta vraćao na klupu Reala sa Nišave i spasavao ga od ispadanja iz Prve lige ondašnje Jugoslavije.

Dve krajnje tačke na amplitudi selektorskog učinka Dragana Stojkovića na klupi reprezentacije Srbije dostigle su istorijsku razdaljinu. Već neko vreme je Piksi na meti kako argumentovanih kritika (samo jedan postignut gol Orlova na poslednjih pet takmičarskih utakmica), tako i pljuvačine raznoraznih mediokriteta (prizeman, ali, nažalost, adekvatan izraz za ono što je doživeo po povratku iz Nemačke). Štaviše, donekle je začuđujuće da još balansira taj hod po žici.

Ali, potez koji je povukao pozivanjem u nacionalni tim 17-godišnjeg Andrije Maksimovića – vest koju je, kao u tom momentu još uvek nezvanično saznanje, Mozzart Sport jutros ekskluzivno objavio – u rangu je fudbalskih čarolija koje su oduševljavale gore pomenutog trenera Glišovića.

Piksi pozvao Andriju Maksimovića u reprezentaciju!

Lagano, malena, tvoj hleb je pečen

Naravno, ponajpre zbog zaista vanserijskog talenta “Zvezdinog Mesija“ – o, kako bismo voleli kada bi se postigao neki prećutni konsenzus pa da malo prikočimo sa korišćenjem tog nadimka, poštujući unikatnost bisera iz Novog Pazara, i zato, evo, nećemo više nijednom u nastavku ovog teksta – ali i zbog toga što je srpskom fudbalu baš ovog jutra, baš posle onakvog večitog derbija, kao hleb nasušni, bila neophodna jedna ovakva vest.

Samo fudbalski analfabeta nije mogao da predvidi da će ona jedina rupa u višegodišnjem (samo)uništenju Partizana koja je nedostajala – debakl u večitom derbiju – sinoć biti popunjena. Navijača ima raznih. I dok će na jednoj strani Topčiderskog brda neki seiriti nad posrtanjem najvećeg rivala podsećajući na period sa obrnutim ulogama kada su se slale SMS poruke za spas, a neki slediti gospodstvo aktera iz pobedničkog tabora koji su birali reči u trenucima slavlja; na drugoj strani jedni revolt iskazuju uništavanjem imovine i povređivanjem sopstvenih dojučerašnjih miljenika, a drugi očajavaju i pitaju se šta još treba da se desi pa da im voljeni klub bude oslobođen od njegovih otmičara.

žAli pitanje je da li su svi oni zajedno, a posebno oni koji su na bilo koji način tome doprineli, svesni koliko je kobno po srpski fudbal to što je večiti derbi, uopšte odnos između rivala, sveden na ovaj nivo disbalansa u kvalitetu. I zato je Andrija Maksimović vest dana, za koju moramo svi da se uhvatimo kao za poslednju slamku.

Da li će biti na užem spisku? Da li će dobiti šansu već u Leskovcu protiv Švajcarske? O tom - potom. Ali, ako smo se već naslušali nebuloze da je Dušan Tadić prestar (?!) sa nepunih 36, a Luka Modrić i Kristijano Ronaldo to nisu za Hrvatsku, odnosno Portugaliju sa punih 39, onda Andrija Maksimović, vršnjak Lamina Jamala, ne sme biti premlad za debi u dresu Orlova.

Baš kao što – kao pa da je Vladanu Milojeviću, koji ga je i bacio u vatru, potreban sufler – ni odsustvo pravila o obaveznim bonus igračima, ni veličina Intera, Barselone i Milana, ne sme biti opravdanje da Maksimović ne postane protagonista u nastavku sezone u Ligi šampiona. Mnogo je već „Jang Bojseva“ i „Benfika“ propušteno da bi se išlo na alibi varijantu i prednost davala milionskim pojačanjima iz inostranstva samo zato što su – milionska pojačanja iz inostranstva.

I vraćamo se na kraju na junaka naše priče. Reći će neko, uzorak je suviše mali, ili lako je protiv Arijage i sličnih Mujakića (nećemo računati partije u Grafičaru ili nedavnu protiv vršnjaka iz Benfike u Omladinskoj Ligi šampiona). No, evo, premotali smo još jednom snimak derbija kako bismo proverili prvi utisak. Ono što je Maksimović odigrao, ostavlja bez daha.

Nije to samo ni do gole statistike koja kaže da je 30 od 35 dodavanja bilo uspešno, da je učestvovao u sva tri postignuta gola dok je bio na terenu - u jednom asistirao, a kod dva odigrao takozvana ključna proigravanja. Reč je o lakoći pokreta, o vrhunskoj kretnji, preuzimanju odgovornosti, o odigravanju uglavnom iz prve, o brzom razmišljanju, o potezima koji ispadnu bolji od svega što smo mi, kao gledaoci, imali u glavi. Zvuči poznato?

U redu, priznajemo, nismo bata Ivko, ali „možemo da pogledamo“. A vreme će već biti najbolji sudija.