A da stavimo samo Mitra u špic i da ne brinemo

Selektor je sam sebe pohvalio zbog promena u ekipi i dobro obavljenog posla; Srđan Babić se premijerno pojavio na terenu u aktuelnim kvalifikacijama i nagovestio da dobijamo opciju više u defanzivi; odigrao je Filip Mladenović možda i najproduktivniju utakmicu otkako je član državnog tima... Sve su to pozitivni znaci sa gostovanja u Kaunasu. Za neke iznenađenje, za neke novost, za neke ništa specijalno, jer se od Srbije ionako očekivalo da pobedi Litvaniju (3:1), baš kao što smo očekivali da proradi Aleksandar Mitrović.

I – jeste. Protiv omiljene reprezentativne žrtve, koju redovno maltretira, najbolji strelac naše reprezentacije je ne samo rešio drugi susret u septembarskom ciklusu, već otvorio debatu, davno pokrenutu, te pomalo skrajnutu, da li je Srbija ubojitija sa dva špica ili s jednim. Kao što je i bilo u nedelju veče, kad je novi centarfor Al Hilala za samo 22 minuta autorizovao het-trik.

Kao u svakoj polemici, postoje i u ovoj argumenti „za“ i „protiv“. Neko će se odmah javiti da kaže kako smo i na Mundijalu postigli dva gola Švajcarskoj sa Mitrovićem i Vlahovićem u ulozi startera (drugi su razlozi što smo taj presudan meč za prolaz grupe izgubili), biće onih koji će podsetiti da smo ključni trijumf u borbi za prelaz u elitnu diviziju Lige nacija ostvarili u Norveškoj tako što su Aleksandar i Dušan počeli i pogađali za 2:0 ili da je još u mundijalskim kvalifikacijama as Juventusa poentirao za slavlje u Luksembrugu dok mu je kolega otvarao prostor.

KALKULACIJE: Okreni-obrni, sve zavisi od meča sa Crnom Gorom; možemo na EURO za mesec dana

Sve je to bilo korisno za Orlove, ali utisak formiran ne samo tokom meča u Kaunasu, već godinama unazad je da je naš prvi špic Mitrović. I da je pitanje, veliko pitanje, da li sa dva centarfora dobijamo na oštrini i produktivnosti. Jer, sam Mitar garantuje golove. Kombinacija Mitrović- Vlahović će, takođe, na nekim mečevima biti od značaja, ali ne uvek. Sam Vlahović, ponekad – da... Uvek, teško kao Mitar?

Duel sa Litvanijom nas je podsetio da je snažni Smederevac oličenje ove reprezentacije. Bez obzira na snagu rivala, takmičenje, situaciju u grupi. Uvek je tu i uvek će dati gol. Tako bi trebalo da ostane. Zna se ko je prvi centarfor Orlova i tu, čini se, ne bi trebalo da se ekperimentiše. Naravno, pravo selektora, u ovom slučaju Dragana Stojkovića, jeste da kombinuje prema nahođenju i potrebama, zavisno od protivnika, čak i da računa na ego svakog pojedinca, ponekad korisnog ako se pretvori u sportsku drskost. Zato Piksi spaja, razdvaja, te je bilo slučajeva da Dušan Vlahović krene od prvog minuta, a Mitrović ostane na klupi. I obrnuto.

Osim toga što svi znamo ko je prvi izbor u napadu, razlog što bi tako trebalo da ostane usko je povezan i sa momcima koji dejstvuju iza njega. Dušanu Tadiću i Sergeju Milinković Saviću, kao glavnim kreatorima u igri našeg tima, valjda je lakše kad imaju samo jednu opciju u napadu. Koliko god to paradoskalno delovalo. Na primer, kad počinju Mitrović i Vlahović, onda podsvesno – bez obzira što je reč o profesionalcima i bez obzira na sugestije struke – Tadić i SMS na sredini terena, odnosno Andrija Živković i Filip Mladenović s boka razmišljaju da lopte ravnomerno raspodele. Da jednak broj dobiju obojica napadača. Ovako, kad je samo Mitrović u kaznenom prostoru jasno je šta bi trebalo raditi i šta će se u najvećem broju slučajeva desiti. Pritom, isto važi kad Vlahović počinje utakmice, bez Mitra. Onda sve lopte u napadu idu njemu.

Tu dolazimo do nove diskusuje. Bez želje da nekom držimo stranu, pojedinci smatraju da je Dušan Vlahović bolji egzekutor od Aleksandra Mitrovića. Sveukupno gledano. Takvi zastupaju tezu da tržište niveliše kvalitet i da je zbog toga stigao do kluba kakav je Juventus. Jedan od najvećih u Italiji i Evropi. Mitrović nije igrao za takvog velikana, ali je u svojoj kategoriji velikan i ovde ne bi trebalo mešati šta neko donosi klubu sa onim šta radi za selekciju. A za nju je uvek „kidao“. Još jednom da utvrdimo gradivo: zna se ko je prvi napadač reprezentacije. Bio i biće.

Suprotno tome, ne bi trebalo zanemariti sledeći parametar: Vlahović je dosad odigrao 23 utakmice za Srbiju i na njima postigao 13 golova. Mitrović je na svoja prva 23 meča bio strelac tek tri puta. Sve što je usledilo posle toga, rafal nezapamćen u ovdašnjem fudbalu, koji ga je doveo do statusa najboljeg strelca u istoriji reprezentacije, sposobnost da rešava kvalifikacione utakmice – a u Litvaniji je postigao het-trik iz tri dodira s loptom u kaznenom prostoru – kao i ono što se ne meri statistikom ili učinkom, a zove se emocija, pokazuje da je Aleksandar Mitrović i dalje korisniji izbor u špicu. Toliko uverljiv da nam je teško da zamislimo sledeće godine u Nemačkoj kako nije baš on tamo, u prostoru između peterca i bele tačke, da sačeka ili napadne loptu.

Posle toga znamo šta sledi.