VIŠKOV SINGL: Kafanske priče

Prošlo je već neko vreme kako je Đoković smestio onaj bekhend u mrežu, Mari izljubio pehar, London prepustio red u ATP kalendaru nekim drugim gradovima, ali i dalje je teniska svetska tema broj 1 – Vimbldon.

A tema unutar te jedne velike ima koliko hoćeš. Od opuštenih do istraživačkih, pa sve do onih o zaverama. Kafane i kladionice su riznice i najrealnijih i najneverovatnijih objašnjenja za sve.

Prvo, porazi i predaje. Manje-više povezane teme, naročito kod dama. Padovi, užasni krici (doduše, neke ih ispuštaju i dok ne padaju nego samo udaraju) i predaje odmah na terenu ili dan kasnije – stavile su u prvi plan kvalitet i stanje trave na kojima su se igrali mečevi ove godine. Britanci, iako se ne diče sa četiri ocila, mnoge mogu da nauče jedinstvu. Odmah su izdali saopštenje da je sve u redu, kao i svake godine, stali su iza glavnog čoveka za održavanje terena koji je kao papagaj ponavljao istu priču i to je to. Džabe su dizali glas oni koji su najviše stradali, integritet Vimbldona je rutinski odbranjen. Institucija je dokazala črstinu i moć.

Zatim, neverovatni rezultati. Treće kolo bez, recimo, Nadala i Federera? Na prvi pogled zvuči nestvarno, ali kada se malo zagrebe, pronađu se razlozi za tako nešto. Rafina kolena, Rodžerova generalna nezainteresovanost, plus do krajnjih granica „napaljeni“ (jedina reč koja zaista dočarava to stanje tela i uma) njihovi protivnici. Jeste, i ranije su se takve stvari dešavale, ali bi najveće face uglavnom pronalazile način da se izvuku. Zato i jesu najveći. Ali ne može uvek. Od njih zavisi da li ćemo uskoro dobiti novi svetski teniski poredak.

I pobednici, naravno. Na kraju krajeva, uvek se po njima pamte stvari. A ovogodišnji su specifični. Ekscentrični antiheroji, debitanti-osvajači najcenjenijeg teniskog pehara.

Marion Bartoli. Mnogima se ne sviđa njen tenis, mnogi smatraju da se provukla jer je najbolju rangiranu protivnicu imala u Sloun Stivens, jer je izbegla i Serenu i Šarapovu i kompaniju, jer je rivalka u finalu alergična na travu… Mnogi postanu anksiozni dok gledaju ona skakutanja i zamahe pred poen. Mnogo negativnih, „mnogi“ za nju. Ali šta je briga. I ako su bile srećne zvezde za nju, znala je to da iskoristi. Sve više verujem u njenu tvrdnju da su joj izmerili IQ veći od Ajnštajnovog. Oni koji dostignu najveće visine, obično plešu na granici ludila.

I Endi Mari. Oslobodio je duh Freda Perija. Posle 77 godina, čovek koji je ipak poznatiji po modnom brendu nego po rezultatima, može da počiva u miru. Britanija sad ima heroja. Uzeo je zlato na OI prošle godine, ali Vimbldon je jedino što Ostrvljani priznaju. Sad mu je sve oprošteno, sad su ga i Englezi prihvatili kao svog, do sad je bio „bloody Scot“. I zaslužio je to Endi. Na kraju krajeva, pobedio je prvog igrača sveta u finalu!

A kako i zašto tako lako je to uradio je najraširenija tema, bar ovde, kod nas. I svi znaju najbolje. A do juče nisu ni čuli za tenis. Ko nam uvali ona četiri ocila…