Srbija ima pravog špica! Kakvog dugo nije imala… Najviše zahvaljujući Jokanu i Muslinu

Kada se to desi, Englezi kažu “Mitro’s on fire”, Belgijanci obično upotrebe nadimak Mitrogol koji su mu dali u Anderlehtu, a kod nas je to prosto i jednostavno… “Dade ga Mitar”! Sinoć opet. I to dva komada!

Nije baš bilo mnogo toga pozitivnog u igri Srbije u ova dva meča Lige nacija. Ali, ako je neko pokazao vrednost onda je to Aleksandar Mitrović. Ako je neko svetla tačka srpske reprezantacije u poslednjih godinu, dve, onda su to Aleksandar Mitrović i Dušan Tadić. Nema više bojazni. Srbija ima špica. Pravog, rasnog, ubitačnog… Predatora. Klasičnu “devetku” koja nam je falila od odlaska Nikole Žigića. Špica koji daje golove.

Ona dva sinoć su donela mršavi bod protiv slabašnih Rumuna, ali su i potpisali dokazni materijal da je Mitrović zaista izrastao i sazreo u ozbiljnog napadača. A još nije napunio 24. godine.

Osim samog Mitrovića, jedan čovek zaslužuje ogormnu zahvalnost za golgetersku eksploziju srpskog napadača. Slaviša Jokanović.

Pre skoro osam meseci Mitrović je bio u teškoj situaciji. Rafa Benitez mu nije dao da igra, a nije mu dao ni da ode. Konačno se u finišu prelaznog roka smilovao da pusti Mitra na pozajmicu, ali vremena je bilo jako malo. Pominjali su se brojni klubovi iz Engelske, Španije, Francuske, Nemačke… Ali, Mitrović se odlučio za povratak u Anderleht i poslednjeg dana prelaznog roka se uputio kao Belgiji. Doputovao je u Brisel u poslednjim satima pijace na lekarske preglede, da bi tamo saznao da je posao propao. Bilo je neminovno da se vrati u Njukasl i odsedi još jednu polusezonu na klupi…

A onda je zazvonio telefon i sa druge strane žice se čuo glas Slaviše Jokanovića. Ponudio je mladom zemljaku spas u poslednji čas. Pozvao ga je Fulam i misiju probijanja kroz pakleni Čempionšip do Premijer lige. Teren poznat Mitroviću. Počela je trka sa vremenom, Mitrović se uputio kao Londonu i bukvalno su minuti odlučivali. U poslednjim trenucima prelaznog roka, transfer je nekako prošao kroz TMS i Mitrović je opet obukao crno-belo. Ovoga puta u zapadnom Londonu.

Slaviša Jokanović je povukao ručnu kočnicu u Mitrovićevoj karijeri i skrenuo ga sa nizbrdice na koju ga je gurnuo Rafa Benitez. Jokan nije bio samo socijalni radnik koji tek tako pomaže zemljaku, već vizionar koji je za razliku od Beniteza znao sve Mitrovićeve kvalitete i znao da je to poslednja kockica koja nedostaje Fulamu za ozbiljan rezultat.

Mitar je prionuo na posao i vrlo brzo počeo da se zahvaljuje Jokanu na najbolji način - golovima! Rešetao je mreže u seriji, bio igrač meseca u Čempionšipu jednom, pa drugi put, napravio je preokret u korist Fulama i doveo ga do velikog finala na Vembliju protiv Aston Vile u kojem je obezbeđen plasman u Premijer ligu. Mitrović je bez dileme bio pojačanje sezone u Čempionšipu. A Jokanovićeva trenerska sudbina i rejting su skakali sa svakim novim golom mladog zemljaka.

Rafa Benitez nije mogao da proguta sujetu pa je mesecima odugovlačio sa konačnom odlukom o Mitrovićevoj sudbini. Konačno, u finišu prelaznog roka je prihvatio ponudu Fulama koji nijednog trenutka nije odustajao od Mitrovog povratka na Krejven kotidž. Reč koju su jedan drugome dali Jokanović i Mitrović je bila jača od svega i opet su se našli zajedno. U Premijer ligi! Ovoga puta je Mitrović došao uz mnogo veću pompu kao jedno od najvećih pojačanja u istoriji Fulama i miljenik navijača.

Jokanović je pustio duha iz boce i oslobodio golgetersku eksploziju talentovanog napadača. Zbog toga mu pored Fulamovih, zahvalnost duguju i srpski navijači.

Mnogi treneri su imali zasluge u toj ludoj i zanimnljivoj karijeri. Od Vojkana Ristića koji ga je otkrio u smderevskom Jedinstvu, preko Vuka Rašovića koji ga je brusio Teleoptiku kada mnogi u Partizanu nisu imali pojma kakav im je biser pred nosem, do Ljubinka Druloviča koji sa njim kao udarnom iglom popeo omladince Srbije na krov Evrope. Ulogu je imao i Vlada Vermezović koji ga je uveo u ozbiljan fudbal i učio ga nekim životnim pravilima ponašanja, pa tek onda fudbalskim.

Imao je Mitrović i sreće da ga ne pokvari velika trenerska štetočina Milovan Đorić, koji je uradio sve da upropasti jednu talentovanu kadetsku repezentaciju 2011. godine. Izborio se i sa ne baš korektnim Van den Bromom u Anderlehtu koji se za slabije rezultate često kukavički skrivao iza Mitrovićeve cene (najskuplji igrač u istoriji belgijskog fudbala) i dozvoljavao sve vrste napada belgijske javnosti na momka koji je imao samo 21 godinu. A onda je došao sjajan tip, Besnik Hasi, koji se prema njemu odnosio kao prema sinu i zajedno su osvojili titulu prvaka Belgije, a Mitrović je sledeće sezone bio i prvi strelac lige.

Zasluge ima i Siniša Mihajlović koji se nije libio da mu priži šansu, ali je isto tako pogrešio što je predugo bio zaljubljen u Marka Šćepoviča i što ranije nije gurnuo Mitra u vatru. Jer, onda ne bi možda izgubio od Hrvatske u Zagrebu, s obzirom da ga je Mitar spasao da ne izgubi od Hrvata i na Marakani. Usledili su instant selektori. Drulović nije imao vremena da iskoristi nekadašnjeg učenika. Arogantni Dik Advokat u tri utakmice koje je vodio nije pružio šansu Mitroviću ni minut jer je mu je bolji bio veteran Danko Lazović. Njegov naslednik Ćurčić je vratio Mitrovića u prvih 11, ali nije umeo da ga iskoristi: 0 golova na pet utakmica u kvalifikacijama.

U mređuvremenu, Mitrović je ostvario transfer u Njuaksl. I ispunio dečačku želju. I to mnogo govori o njemu kao o specifičnom, iskrenom karakteru. Svedoci smo kurtoaznih izjava fudbalera koji pričaju o ostvarenju dečačkih snova za koji god klub da potpišu. Ali, Mitar je vek isticao da njegovo srce kuca za samo jedan klub van Srbije - Njukasl. I ostvario je ambiciju da zaigra za Svrake, ali bi možda bolje bilo da je više razmišljao glavom nego srcem tom prilikom. Meklaren koji ga je doveo je kratko potrajao i došao je Benitez sa kojim je Njukasl ispao u Čempionšip, a Mitrović uprkos svemu nije ostavio loš utisak i debitantskoj sezoni. Dao je devet golova, ali bilo je i crvenih kartona, čudnih momenata kao ono legendarno radovanje sa navijačem protiv Sanderlenda, insistiranje da se vrati u igru sa potresom mozga, itd…

U Čempionšipu je Benitez počeo da mu uništava karijeru, nastavilo se i u Premijer ligi i onda je došao taj prelomni momenat poslednjeg dana prelaznog roka.

Slaviša Jokanović je spasao najtalentovanijeg napadača Srbije. Do Jokana, veštačko disanje Mitroviću je davao Slavoljub Muslin za kojeg nikada nije bilo sporno ko je prvi napadač Srbije. Bez obzira na minutažu ili formu, Muslin je znao da Srbija nema boljeg i ta vera mu se isplatila. Mitrović je kod Muslina bio ono što je Srbiji falilo kod prethodnih selektora - egzekutor. Uz Dušana Tadića je bio junak dugo čekanog uspeha reprezentacije i plasmana na Mundijal, postigavši šest golova na devet utakmica.

Jokanović je nadgradio ono što je Muslin izvlačio iz njega i usledila je fantastična 2018. godina za Aleksandra Mitrovića. U 30 utakmica na kojima je igrao ove godine (tri je presedeo na klupi, dve dok se navikavao na Fulam i jednu u kupu) za klub i reprezentaciju, Aleksandar Mitrović ima skoro pa neverovatan učinak - 24 gola!

Mitrović u takmičarskim mečevima u dresu reprezentacije ima 10 golova na 23 meča! Ne pamtimo da je neki napadač Srbije imao takav učinak u poslednjih desetak godina. Napad Orlova su uglavnom predvodili Lazović, Žigić, Pantelić… I nisu bili ni blizu ovakvih serija i proseka. Primera radi, Marko Pantelić je na 30 takmičarskih mečeva za Orlove dao pet golova, Žigić 13 na 34, Lazović 5 na 24… Uporedite to sa Mitrovićevim brojakama i činjenicom da je taj bilans ostavrio dok još nije napunio 24 godine! Ono najbolje je tek pred njim…

U ovakvom timu, sa ovakvim ambijentom, selektorima i mogućnostima, Mitrović ima više nego dobar učinak. Utisak je da ovakvog napadača nismo imali još od vremena Darka Kovačevića i Sava Miloševića u njihovim najboljim danima. A pred Mitrom je toliko vremena i prostora da ih i nadmaši.

Ova godina obećava da je Mitrović preležao sve dečje bolesti. Nema više crvenih kartona, nema više problematičnih gestova, nema više ishitrenih reakcija.

Aleksandar Mitrović od dolaska pod palicu Slaviše Jokanovića vidi samo jednu stvar na utakmicama - protivnički gol. I često se susreće sa njim. Ima tu i promašaja kao protiv Kostarike ili Litvanije. Ali za svakog napadača je najbitnije da ulazi u šanse. A Mitrović je stalno u šansi. Neke iskoristi poput onih protiv Švajcarske ili sinoć protiv Rumunije. Pogađa sa zemlje kao Inzagi, pogađa iz okreta kao Ibrahimović, tuče glavom kao Kejhil.

Postao je raznovrstan napadač. Pored golova koje isporučuje, od ogromne je koristi u defanzivi pri prekidima. Ne treba zaboraviti ni sve penale koje je iznudio, kao onaj protiv Litvanije za pobedu. Ni onaj famozni koji nemački bandit Feliks Brih “nije video” protiv Švajcarske. Može da igra kao jedini napadač, ali se kod Muslina pred kraj pokazalo da je sjajan i u tandemu sa Prijovićem kada su jedan drugom nameštali golove protiv Velsa i Gruzije.

Sa 19 golova na 42 meča reprezentacije Srbije, Aleksandar Mitrović još nije ni u Top 10 najboljih strelaca naše reprezentacije svih vremena. Naravno, računaju se rezultati Jugoslavije i svih njenih oblika. Međutim, Mitroviću su tek 24 godine i vrlo brzo možemo očekivati da popravi golgeterski učinak da uđe u Top 10, a onda jednog dana stigne i prestigne rekordera stare Jugoslavije Stjepana Bobeka koji je u dresu sa državnim grbom dao 38 golova. Nije pitanje da li će Mitrović uspeti u tome, već kada će.

Koliko je Mitar još mald igrač govori i poređenje sa njegovim vršnjacima širom Evrope i mlađima od njega. Od klasičnih “devetki” koje još nisu napunile 24 godine, Mitrovićeva konkurencija su Gabrijel Žezus, Timo Verner, Lautaro Martinez, Đovani Simeone, Patrik Kutrone, Andre Silva… Samo se za Brazilca može reći da je klasa iznad Mitrovića trenutno. Svi ostali su tu negde ili ispod Mitrogola.

Usotalom, Srbin je na početku sezone u Premijer ligi njen najbolji strelac sa četiri gola. Ako ovako nastavi, neminovno je da će probiti granicu od 15 golova, a ako pređe i 20 onda ćemo imati i čvrstu garanciju da Srbija ima pravog špica.

Foto: Action Images, MN press