Sergej i Vanja: Ko je bio zvezdaš, a ko partizanovac? Ko je voleo „debelog“ Ronalda, a nosio dres Raula? Otkud dva prezimena?

Fudbal je u krvi braći Milinković Savić, Sergeju i Vanji. Toliko slični po mnogo čemu, a opet toliko različiti. Svako na svoj način, što ih čini unikatnim.

Mada nisu rođeni u Novom Sadu (Sergej u Ljeidi, Vanja u Orenseu pr. a), u prelepom gradu na jugu Bačke su odrasli i istom se rado vraćaju, kad god se ukaže prilika. Obojica su iskoristila kratku pauzu od obaveza u Seriji A, odnosno poljskom šampionatu kako bi malo odmorili u porodičnoj atmosferi, uz stvari koje najviše vole. 

Sportski žurnal iskoristio je priliku da na istom mestu napravi priču sa mladim herojima, koji su srpskom fudbalu vratili nadu u bolje sutra. 

Za početak, večita dilema - ko je bio zvezdaš, a ko partizanovac? 
"Bio sam navijač Crvene zvezde, kasnije sam se razočarao kao navijač. Zbog iste boje dresova odabrao sam zatim Sanderlend", otkriva Vanja za Sportski žurnal, da bi potom reč uzeo Sergej:
"Malo sam se tripovao za Partizan, imao sam šolju sa likom Peđe Mijatovića. Nikad, ipak, nisam bio lud za crno-belima. Opet, najdraži mi je gol koji sam dao baš Partizanu iz jedanaesterca za pobedu u Humskoj 2014. godine. Pogodio sam i prečku na toj utakmici. Bio je to period moje afirmacije u srpskom fudbalu, veliku ulogu odigrao je trener Branko Sosa Babić. S njim na klupi prvi put u klupskoj istoriji osvojili smo kup". 

Potom se u razgovor uključila i mama Milana, koja je malo otkrila pozadinu fudbalskih početaka dvojice sinova.
"Sergej je prve korake napravio u Portugaliji, školi Sportinga. NMije to bilo ozbiljno bavljenje fudbalom. Želeli smo da vreme provodi na vazduhu, učio je i da igra tenis. Kasnije je sve postalo ozbiljnije. Vanja se zaludeo košarkom, ali brzo je prešao na fudbal. Počeo je da trenira u Austriji, u Gracu. Pokušao je prvo da bude igrač, ostavljao je odličan utisak i branili smo mu da postane golman. Iako je uvek bio najviši u svojoj generaciji statika mi nije išla uz njega. Stao je između stativa kad smo se 2006. godine vratili u Novi Sad, video je da bi kao igrač morao mnogo da trči".

Onda je uskočio Van​ja i dobacio:
"Voleo sam da postižem golove, ali zaista nisam mogao da trčim. Sviđao mi se Abijati, ne dok je bio u Milanu, već Atletiko Madridu. Udario je jednom glavom u prečku kad se iznervirao. Gledao sam ga i uživo, brani je protiv Vojvodine u Novom Sadu, u meču UEFA kupa", kaže mladi golman, da bi njegov stariji brat obelodanio:
"Skupljao sam lopte oko terena na toj utakmici. Meni se, inače, sviđao debeli Ronaldo. Nosio sam, ipak, kao klinac dres Raula".

Pitanje za čitaoce - da li biste, iz ove perspektive, mogli da pogodite ko je imao veliku želju da postane fotograf? Ako ste odgovorili sa - Vanja - pogodili ste. Ali...
"Njegova škola nije imala laboratoriju i to mu je predstavljalo veliki problem. Prebačen je u prvi tim Vojvodine u trećem razredu, postao je profesionalac i nije mogao da se posveti školi. Četvrti razred polagao je vanredno", kaže majka Milana za Sportski žurnal. 

Sergej i Vanja imaju jedan zajednički san - da zajedno podignu trofej evropskog šampiona za mlade u Poljskoj sledeće godine.
"Želim da se sa Lacijom plasiram u Ligu šampiona i sa mladom reprezentacijom osvojim Evropsko prvenstvo", kaže Sergej, a Vanja otkriva:
"Hoću da Lehija postane prvak Poljske i da u istoj zemlji podignem pehar evropskog prvaka za mlade".

Na kratka i konkretna pitanja na razne teme, braća su imala gotovo različite kategorije u svim kategorijama. Prvo je pričao Sergej, potom i Vanja.

Omiljeni drugi sport?
"Tenis" - "MMA".

Omiljeni strani igrač? Obojica su kao iz topa rekli:
"Zlatan Ibrahimović".

Jelo?
"Ćevapi na kajmaku" - "Rolovani svinjski vrat".

Liga?
"Kalčo" - "Primera".

Trener? 
"Žoze Murinjo" - "Pep Gvardiola".

I na kraju - zašto dva prezimena? Naime, obojica su rođeni u Španiji, a tamošnji zakon jasno određuje da isti mora da se primenjuje i na strance, pa tako deca nose i očevo i majčino prezime. 

(FOTO: MN Press)