PRELAZZI: Povratak bludnog sina

Možda zato što je vreme blagdana - kod nas je Božić, kod katolika Bogojavljenje - vreme mirenja, ljubavi, vreme da se porodice okupe i stari dugovi oproste, možda i zato što fudbal može, kao nijedan sport na svetu, da donese i tugu i mržnju i iskupljenje, tek mnogo je toga biblijskog bilo na „Visente Kalderonu“, onog dana kada se vratio Fernando Tores.

To je, preslikana, ona vanvremenska parabola o izgubljenom - ili bludnom - sinu, momku koji ode od kuće na neke zelenije pašnjake, privučen velegradom i novcem, samo da bi sve spiskao, ostao bez ičega (dobro, Toresu sigurno ne nedostaje nula na bankovnom računu, no znate već da se ovde ne radi o parama), bio prezren i nevoljen...

Jedino što mu preostaje, dok fariseji nipodaštavaju sve što je ikada uradio, dok bezobrazni tviteraši zbijaju šale na njegov račun, dok ga novine guraju u blato, jeste da dođe kući i zatraži oprost.

Ima onih koji bi iskoristili priliku i zakucali poslednji čavao u karijeru Fernanda Toresa, karijeru koja je pošla po zlu kada je poslednjeg januarskog dana 2010. - kako vreme leti! Pet godina je prošlo od tog bizarnog prelaznog roka! - pod okriljem tame napustio jedini grad koji ga je voleo jednako koliko i Madrid i „prodao“ se Čelsiju zbog obećanog sjaja pehara i zarazne melodije Lige šampiona.

Bilo je, garant, i među navijačima Atletika tih što mu nisu oprostili što je postao deo Benitezove „španske revolucije“, koji su verovali da će dečak iz Fuenlabrade, koji je sa dve godine od dede dobio svoj prvi crveno-beli dres, zauvek biti samo njihov. To je, iz iste priče, stariji sin, pun ponosa, namršten na oca što prašta onom koji je pobegao.

No većina je „pod jorganom“ znala da on mora otići da bi se vratio, i kada je na vrata zakucao prezreni pulen Romana Abramoviča i Silvija Berluskonija, crna ovca Žozea Murinja i Pipa Inzagija, nekadašnji vladar sveta koji je nesiguran u sebe toliko da mu se onaj razmak između dve stative čini užim od hokejaškog gola, nije bilo sumnje šta će se desiti.

Četrdeset i kusur hiljada ljudi u transu, najzad nasmejani dečak koji se uželeo doma, koji se ponovo igra lopte, koji ponovo živi za svoj grad i ljude u njemu. Nema kome - a to i nema veze sa praznicima - nije zaigralo srce na taj prizor. Sigurno je skoro svaki navijač Zvezde pomislio kakav bi doček dobio jedan Nemanja Vidić (baš je za Vidića Tores bio neuhvatljiva crna beštija, što ga je izluđivala i ponižavala kad god bi se sreli) kada bi se, kojim neverovatnim obrtom sudbine, vratio u Beograd...

Prognozirati Toresov učinak - a najavljeno je da će debitovati odmah, u Kupu Kralja, i to protiv Reala - duboko je nezahvalan posao. Nošen energijom s tribina koju nije imao u potonjih pola decenije, on će sasvim sigurno ponovo pronaći svoj golgeterski instinkt, ali El Ninjo odavno više nije onaj El Ninjo, bliži mu se 31. rođendan i u tim nogama nema više one polovine koraka koja mu je davala prednost nad zadihanim halfovima. Očekivati od njega da donese prevagu u trijumviratu na vrhu Primere bilo bi, u najmanju ruku, nelogično.

No ta će povratna sprega, ta ljubav koja stiže od navijača, napokon uzvraćena, možda delovati na ceo tim, i samo Toresovo prisustvo mogla bi da bude energija koja će Simeonove momke ponovo da gurne u prvi plan. Kao što je, poput te priče u Bibliji („Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se“), Nando ponovo tu, tako će Atleti da veruje u čuda. Prvo protiv Reala, pa protiv svih onih „malih“ klubova u Španiji, pa onda s Leverkuzenom, i dalje do Berlina, gde će vesela falanga maestralnog Argentinca tražiti još jedno iskupljenje, ono najveće, za jedan glupo primljeni gol u 90. minutu...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta