Milan Jovanović: Da sam bio Robenove i Riberijeve sreće

Shvatio sam da sam postao igrač kada...
"Dobro se sećam te utakmice  s beogradskim Milicionarom. Imao sam otprilike 19 godina i nastupao za Vojvodinu koju je u to vreme vodio Dragoljub Bekvalac. Pobedili smo 5:1, a ja sam s dva gola bio jedan od najboljih na terenu. To je bio prvi put da sam na nekom meču naše najjače lige doneo prevagu u igri i osetio se sposobnim za velika dela".

Najponosniji u karijeri sam bio...
"Imam čime da se ponosim, ali najradije evociram uspomenu na moj prvi gol za reprezentaciju. Dao sam ga Finskoj, u kvalifikacijama za EP u Austriji i Švajcarskoj. Boško Janković nas je doveo u vođstvo, a ja, na lucidnu aistenciju petom Danka Lazovića, napravio par lepih solo poteza za ’overu’ trijumfa - 2:0. Da sam - ovakav kakav sam, iskreno iz duše, oduvek i zauvek privržen Srbiji i mom narodu - mogao da osmislim debi za nacionalni tim, ne bi ispalo bolje".

Hteo sam da ostavim fudbal kada...
"Motalo mi se to po glavi u vreme razlaza s Lokomotivom iz Moskve. Imao sam tek 25 godina i skoro sezonu i po dana praznog hoda, bez takmičarskih mečeva, kada mi se na svu tu muku ’nakalemila’ povreda meniskusa. Pitao sam se ima li više smisla da se bavim fudbalom, ma koliko ga voleo. A, onda mi je život doneo dr Nebojšu Popovića, legendarnog rukometaša banjalučkog Borca i reprezentacije velike Jugoslavije, veoma uvaženog stručnjaka u Belgiji i šire. Da ga nisam upoznao ne znam da li bih se izvukao, ’upao’ u najbolju Standardovu generaciju u poslednjih 25 do 30 godina i napravio sve što sam iza toga postigao". 

Jedino žalim što...
"Nemam za čime da žalim u privatnom životu. Smatram sebe dobrim sinom, roditeljem, suprugom, rođakom, prijateljem, kolegom... Svi moji su zdravi, a kada je tako onda sam i ja srećan i ispunjen. Imam samo jednu profesionalnu žal. S kumom Milošem Krasićem često vraćam film na Mundijal u Južnoj Africi 2010, tačnije na poraz od Australije. Imali smo jaku generaciju, s izvanrednim pojedincima iz vrhunskih klubova, u sjajnoj formi... Imali smo i otvoren put ka osmini finala i četvrtfinalu, protivnike po meri. Ali smo prošli kako smo prošli... Velika prilika za izvanredan rezultat otišla je u nepovrat".

Da sam mogao nešto da promenim u igri, promenio bih...
"Igrao bih na desnoj, a ne na levoj strani. Kao levak na levom krilu nisam mogao češće da se ubacujem u završnicu akcija, a i kada sam ulazio u sredinu morao sam da šutiram slabijom, desnom nogom. Lepo je i asistirati, ali da sam bio Robenove i Riberijeve sreće, na primer, pa kao Arjen i Frank bio na pravom mestu, sigurno bih bio još produktivniji".

Da mogu da vratim vreme...
"Nisam sklon kajanju. Imao sam uspona i padova, dobrih i manje dobrih poteza i izbora u karijeri, kao i svi drugi, ali sam se uvek vraćao. Pregurao sam svaku od osam operacija i nastavljao dalje. Mogao sam fizički još da potrajem kao aktivan fudbaler, ali sam se povukao zbog psihičke i emotivne istrošenosti i zasićenosti. Jedino bih možda, naglašavam možda, drugačije postupio da sam znao da će Rafael Benitez otići iz Liverpula pre nego što sam stigao na ’Enfild’.  Nisam bio sreće da me dočeka trener na čije insistiranje se desio moj transfer".

Četiri reči koje govore sve o meni...
"Glas, stas i temperament, što bi rekao Šojić u Tesnoj koži. Šalim se, naravno. Meni bliski ljudi pričaju o meni kao o društvenom, poštenom i skromnom čoveku, vedrog i šaljivog duha. Hajde da im verujemo na reč".  

(FOTO: Action Images)