Igor Rakočević: Grdno sam se prevario što sam otišao u Tursku

Postao sam igrač kada...
„Veoma rano sam postao svestan da sam više od pukog talenta. Bilo mi je svega 16 ili 17 godina kada sam od momka koji obećava postao prvotimac s finom minutažom i lepim učinkom na utakmicama seniorskog sastava. U dobroj meri zahvaljujući tadašnjem treneru Crvene zvezde Vladislavu Lučiću. Lale me je priključio najjačoj konkurenciji i odmah, hrabro, gurnuo u vatru. Uzvratio sam punom merom. Posle toga je sve išlo svojim tokom".

Najponosniji u karijeri sam bio...
„Ne zaboravljam nijedan trenutak svoje karijere, a s najviše ponosa pamtim i pominjem osvajanje titule svetskog prvaka s reprezentacijom Jugoslavije na Mundobasketu u Indijanapolisu 2002. godine. Bio je nestvarno dobar osećaj dobiti Amerikance, s njihovim NBA igračima, usred Sjedinjenih Američkih Država. Pre finala... A onda u meču za zlato ’tući’ odličnu Argentinu. Na klupskom planu najradije pričam o šampionskoj tituli s Taukeramikom. Taj uspeh smo postigli u sezoni 2007/2008".

Hteo sam da ostavim košarku kada...
„Ne znam da li hoćete da mi verujete, ali nije bilo nijedne loše situacije iz mog profesionalnog života koju sam toliko tragično primio i prihvatio da sam, čak i na sekund, poželeo da se manem košarke. Nikada nisam bio toliko negativan i malodušan. Zato sam toliko i trajao".

Ovo nikome još nisam rekao, ali...
„Prvo što mi pade na pamet tiče se perioda nakon aktivnog bavljenja košarkom. Ni u jednom, u međuvremenu datom intervjuu, nisam dovoljno pričao o ljubavi prema košarci. O tome da sam je voleo još više nego što sam to mislio dok sam je igrao. Tako je to valjda s ljudima, tek kada nešto izgube ili prestanu da rade shvate koliko im je nešto značilo".

Jedino žalim što...
„Žalim samo što nisam stoprocentno, uvek i u svemu, sledio svoje instikte. Nije da nisam dovoljno slušao svoj unutrašnji glas, ali trebalo je sasvim da ignorišem ostale. Tako je najprirodnije, najispravnije, pa i najpoštenije, ako hoćete. Znaš da si sam za sve kriv ili zaslužan, umesto što se preispituješ šta bi bilo da nisi reagovao na nečiji savet, predlog, sugestiju..."

Da sam mogao da promenim u igri, promenio bih...
„Da sam mogao imao bih više kose! Dobro, jeste smešno, ali nije pravi odgovor na pitanje. Mada je i visina više stvar želja nego mogućnosti. Voleo bih da sam bio višlji, recimo kao moj košarkaški idol Majkl Džordan, jer bih tada češće i sigurno efektnije zakucavao. Eto, nije mi se dalo".

Da mogu da vratim vreme...
„S ovom naknadnom pameću ne bih nikada napuštao Španiju. Da budem tačan, ne bih iz nje odlazio u Tursku. Bilo mi je lepo na Pirinejima, mogao sam da ostanem još neku godinu, ali ne, hteo sam da promenim sredinu. I grdno sam se prevario. Posle sam razočaran napustio Efes. Nisu mi se nimalo svideli kvalitet turske lige i tamošnji neprofesionalizam".

Četiri reči koje govore sve o meni...
„Hmmm, težak posao... Nedovoljno je to reči, ali ispoštovaću zadati okvir. Za sebe bih rekao da sam impulsivan, pošten, emotivan i uporan čovek".