PRELAZZI: Azijski hendikep

Ako je verovati onoj urbanoj fudbalskoj legendi, sve je prestalo da ima toliko smisla još onog leta kada je Florentino Perez odlučio da umesto Ronaldinja u Real Madrid dovede Dejvida Bekama.

Mag je bio „ružan“, glasio je, kolale su nepotvrđene glasine, konsenzus na Šamartenu, a Englez je garantovao interesovanje tabloida, proboj na britansko i svetsko tržište i konstantan priliv novca od belog dresa sa brojem 23.

„Galaktikosi“ možda nisu bili fudbalski isplativi, ali finansijski o-ho-ho jesu, i tim putem su, nekada glasno i jasno, nekada prikriveno, išli mnogi velikani.

Od tada, kad se posmatra potencijalno pojačanje, nije važno samo šta kažu skauti, stručni štab i kapiten ekipe, već se jedan ozbiljan mejl svitla i marketinškom odeljenju, odakle stižu tabele, prognoze, predviđanja, a u groznijim slučajevima, vele, i crveno ili zeleno svetlo.

A ova praksa verovatno nikoga ne pogađa koliko igrače iz Azije, nabacujući im tako dodatni teret: ionako ih sa podozrenjem gledaju, ionako ih bije glas da pate od nostalgije i da ne mogu lako da se uklope, a onda za njih daju i povelike novce, pa očekivanja budu još veća.

Iznenadna vest da je Liverpul odlučio da koliko u januaru dovede japanskog internacionalca Takumija Minamina, s jedne strane, deluje kao mudro rešenje.

Dečko košta manje od leve štucne sasvim prosečnog ostvrskog fudbalera, imao je izlaznu klauzulu koja je bila smešno niska, a na ovih nekoliko utakmica koje smo gledali zasenio je čak i ono norveško čudo od deteta kojem proriču da će biti novi Zlatan.

Sve oči su bile uprte u Halanda, ali neko mudriji se zapitao odakle stižu sve te šanse koje Haland rešava. Sedam i nešto malo miliona funti kasnije, imamo i jasan odgovor.

Na Enfildu je, ima taj snimak, i Jirgen Klop morao da se nasmeje kada je Minamino dao pečat Salcburgovom blickrigu u Ligi šampiona; i u „revanšu“ Minamino je igrao sa lakoćom, bilo ga je svuda, otvarao se i po krilu i unutra, bio je agresivan, i sprintao je i vršio presing na protivničke bekove baš onako kako nemački menadžer voli (neki izvori tvrde da je Klop znao za Minamina još dok je vodio Dortmund, i da je pretpostavljao da će ovom Austrija prijati).

Nije ga preteško, hoćemo reći, zamisliti u roli Roberta Firmina – nemojte da vas zavara njegova mršava statistika i golgeterski post, Firmino je mnogo važniji za igru ekipe no što brojke pokazuju – kojem ipak treba predah da bi bio u najboljem raspoloženju. I ako je Bobi čudno nesebičan za jednog Brazilca, timska igra jednom Japancu valjda dolazi sasvim prirodno.

Uz činjenicu da će ubuduće biti moguće registrovati igrače za narednu fazu Ligu šampiona uprkos tome što su oni nastupali za drugi klub, zadovoljni su i Jirgen Klop i Majkl Edvards, sportski direktor koji štedi ozbiljne pare američkim gazdama.

Navijači su po forumima klicali – a dobro, navijači to vazda rade, poraduju se svakom pojačanju kao dete poklonu koje nije zimski džemper – da je ovo potencijalno „krađa veka“ i sve je delovalo bajno...

Ali, postoji i onaj drugi – nažalost, često zapravo prvi – deo priče: u gotovo svakom tekstu o Minaminu, već u trećem-četvrtom pasusu novinari su analizirali šta će Japanac doneti, a da to neće imati nikakve veze sa fudbalom.

Slučaj Takumija Minamina tako, od slatke priče o još jednom ekstratalentovanom majstoru s najdaljeg Istoka, brzo je dobijao racionalne obrise, a klipovi sa Jutjuba uzmicali su pred kolonama na kojima piše „income“, „outcome“ i „balance”.

Neko je već izračunao da je Đi-Sung Park donosio Mančester junajtedu 40.000.000 novih pristalica godišnje u Aziji, a da je čak i tužni Kagava odigrao dobro za klub, kada već nije za tim; Liverpul će, po ovom scenariju, uz novog sponzora (Najki umesto Nju balansa) sa Minaminom početi da prihoduje jene i da sebi otvori sasvim novo tržište.

To verovatno jeste tako, ne kažemo, ali ima nečeg tužnog, snishodljivog, pomalo patronizirajućeg – da ne odemo dalje od tih reči – u činjenici da se momci sa Istoka i dalje posmatraju premalo fudbalski, u tome da oči direktora, predsednika, vlasnika i drugih finansijera ne zasijaju od fudbalskog iščekivanja, već zato što su im se zenice pretvorile u dolare.

Koliko će novih navijača, koliko novih pretplatnika, koliko novih ljudi s plaćenom članarinom, stići zbog nekog Japanca, Korejca, Kineza? Koliko će se originalnih dresova prodati, koliko će avionskih karata biti uplaćeno u turističkim agencijama, koliko će se selfija opaliti na stadionu, koliko najskupljih ulaznica, u prvom redu, prodati ljudima koji dotad nisu imali omiljeni klub – sve to, moramo se pomiriti sa tim, ulazi u jednačinu.

I sve to čini da pritisak na igrače bude još veći – da i ne govorimo moguće sarkastične poglede saigrača u svlačionici! – zbog čega je, između ostalog, retko koji maestro s one strane planete zaista zablistao onoliko koliko je njegov potencijal to nagoveštavao.

Izuzeci, naravno, postoje; i zaista niko pri zdravoj pameti ne misli da je Totenhemov Son na terenu zato što je Korejac, a ne jer je jedan od najbržih, najlucidnijih, najvrednijih igrača na svetu u proteklih nekoliko godina. I njegov sunarodnik, pomenuti Park, imao je sezonu-dve u kojima je zaista zasluživao mesto u startnoj postavi Junajteda, i to Fergijevog Junajteda.

Ali, da se zadržimo samo na Premijer ligi, bilo je mnogo onih koji ničim sem pasošem nisu mogli da opravdaju svoje bivstvovanje na Ostrvu: baš je Junajted jedne sezone imao Donga Fanžuoa, u Čarltonu je igrao Ženg Ži, a Everton je briljirao sa dva kineska Lija, Vajfengom i Tijeom. Totenhem je mnogo pre Sona imao levog beka Li Jong-pjua, a skoro je zaboravljen pokušaj sa Japancem po imenu Kazujuki Toda, dočim će neke njegove kolege, poput Junićija Inamota, trajati duže.

(Nismo ni mi imuni na to, ma koliko nam se čini da smo daleko od Premijer lige. Za predsednikovanja Dragana Stojkovića, Crvena zvezda je imala sada već kultnog Suzukija, koji je, uz reklamu na dresu, trebalo da finansijski podigne klub; eksperiment je, najblaže rečeno, bio neuspešan.)

To je tako, rekosmo, i reći da je fudbal veliki biznis nije mnogo inventivnije od primetiti da je papa katolik, ali to previše često nije fer ni prema navijačima, ni prema fudbalerima.

Iako ovo, naravno, ne mora da znači ništa za buduću karijeru Takumija Minamima.

Na kraju krajeva, da li će biti Son ili će biti Li Tije, da li će postati miljenik Enfilda i da li će se njegov marketinški doprinos posmatrati tek kao bonus, ili će doprinos prvaku Evrope početi i završiti se u onim kolonama u „ekselu“, to najviše zavisi od njega.

I s te strane je, koliko god mu imidž ponekad loš, fudbal i dalje jako pošten.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Reuters)