PRELAZZI: Najdraži i najtužniji gol poslednjeg dželata (VIDEO)

Najvažniji gol u karijeri El Tigrea – tako će ga zvati navijači Boke u kojoj je ponikao, mada će širom Argentine dobiti drugi nadimak, El Flako, Mršavko, jer je na svoju visinu vazda nosio manjak kilograma, i jer je toliko podsećao na Menotija – bio je u isto vreme i njegov najtužniji trenutak.

Bilo je to 30. juna pre pune 32 godine. Poslednje kolo kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Meksiku. Argentina je igrala protiv Perua i sa bodom bi išli dalje, pobeda bi goste odvela na Svetski kup.

Na Monumentalu je bilo 1:2 svega nekoliko minuta pre kraja – džabe i Maradona, džabe i Pasarela, i Valdano, džabe i Buručaga – kada je Rikardo Gareka ušao kao zlatna izmena. Pasarela posle lošeg kornera šalje jednu dobru loptu ka golu, ali teren je takav da ona brzo od dobre postaje traljava, no nekako dolazi do stative i golman Euzebio Akasuzo je fula i na nju se ustremljuju jedan peruanski half i Gareka.

Peruanci će pričati, sve do prošle godine, da je neposredno pre nego što je fudbal prešao liniju Paskuli napravio faul nad Havijerom Čirinosom i da je sudija – arbitar se zvao, to zna svako dete iz domovine izvesnog zaljubljenika u fudbal po imenu Mario Vargasa Ljosa, Romualdo Arpi Filjo, i služio je u latinoameričkoj zemlji decenijama za pojam nepravde, nešto poput haških sudija u Srbiji – morao da zaustavi igru.

Možda bi se pištaljka i čula da nije trebalo častiti domaćine što su se najzad rešili vojne hunte ili da nije bilo milion decibela na stadionu Rivera, i to, kakva simbolika, u trenutku kada gol daje, ugurava, kako vam volja, upravo Rikardo Gareka, momak koji će izazvati bes miliona zbog prebega sa “Bombonjere” na “Monumental” svega nekoliko meseci ranije. Tada su se prekoputa njegovog stana pojavili grafiti: “Dabogda dobio rak i crkao!”

Peru je 30. juna 1985. otišao u baraž, izgubio od Čilea i ostao kući.

Bio je to tragični, tužni završetak najveće generacije u istoriji peruanskog fudbala. Možda se Teofilo Kubiljas, koji će Peruu doneti Kopa Ameriku i dva uzastopna četvrtfinala na Mundijalu, povukao ostavivši tribine mnogo mirnije (“Kubiljas, to je inventivnost koja obara sa stolice”, pisao je Roberto da Mata), ali tu je još bio njegov parnjak sa druge strane terena, veliki Sezar Kueto, levonogi pesnik iz Lime, i snalažljivi heroj iz 1982. Heronimo Barbadiljo.

Peru će od 1982. godine čekati novi plasman na najveću smotru u svetu sporta. I još je čeka, samo što sada može da je namiriše... Ali o tome nešto kasnije.

A Argentina? Argentina je otišla u Meksiko i to je sve što treba reći.

Jer tamo će se, znamo to, dogoditi najčuveniji gol svih vremena, a dogodiće se i najnevidljivija ruka svih vremena, poslata odozgo i presađena, hirurški precizno, na telo najvećeg koji je ikada trčao za loptom, Dijega Armanda, dogodiće se i Buručagin gol pred kraj meča sa Zapadnom Nemačkom...

Ali u svemu tome neće učestvovati čovek koji ih je odveo do Meksika.

Na spisku Karlosa Biljarda nije bilo Rikarda Gareke. Završio je proleća 1986. svoju reprezentativnu karijeru i u statističkim kolonama zauvek će mu stajati 20 odigranih mečeva za Argentinu i pet datih golova, od kojih mu jedan, onaj poslednji, najsrećniji i najtužniji u njegovom životu, Peruanci nisu zaboravili ni oprostili sve do sezone proleće-leto 2017. godine.

Ali i o tome nešto kasnije...

Oh, njegov ortak iz špica nacionalnog tima i, još ranije, iz petlića pa kadeta Boke Juniors, Dijego Armando Maradona – njihov mentor i učitelj, poslednji član tog ubitačnog napadačkog trilinga bio je Migel Anhel Brindizi – odužiće mu se na svoj način.

Tako su pričali po Buenos Ajresu, da je “Mršavko” tumarao gradom u suzama posle odluke selektora kada ga je sreo Dijego i hodali su od kafane do kafane, pa je El Pibe u izlogu video najskuplji sat u čitavoj Latinskoj Americi, ušao u radnju, istresao novac iz džepa i stavio Rikardu Gareki zlatni “roleks” oko članka.

“Evo ti, Tigre, za onaj gol”, kazao je i nasmejao se i bio je to najveći poklon koji je Dijego ikada nekome darivao.

(Istina je da je Rikardo dobio sat od Dijega, ali ga je dobio za rođendan, i to tokom jedne turneje reprezentacije po Kini, koji mesec pre toga. Istina, takođe, zvuči malo dosadnije. Bilo kako bilo, taj sat odavno ne krasi Tigrovu ruku; posle svega nekoliko meseci su mu ga ukrali, verovatno ne znajući ko ga je birao.)

Rikardo Gareka kratko će se zadržati u Riveru, vukao ga je kolumbijski Eldorado – trgovina kokainom nakratko je napravila fudbalsku Meku na severu kontinenta – i rešetao je za Ameriku iz Kalija, karijeru je priveo kraju u Velezu i Independijenteu, da bi se gotovo odmah posvetio trenerskoj karijeri.

A zar bi smelo da bude drugačije ako su vam treneri, makar u jednom delu karijere, bili Bambino Veira i Marselo Bijelsa, i Menoti, naravno, a ispisnik i uzor Manuel Pelegrini?

Nije se mnogo promenio od tog doba, od onog gola 1985. godine. I dalje ima dugu plavu kosu – kada se pojavio Klaudio Kaniđa, nama u Evropi bio je bizaran njegov imidž, ali Južna Amerika je u njemu videla samo imitatora velikog Rikarda Gareke – i dalje ima toliko kilograma da bi ga brkati majori na regrutaciji u JNA proglasili sklerotičnim i napisali da je nesposoban za vojni rok (“Pokušavam ja da se ugojim, ali ne ide. Previše sam nervozan zbog fudbala. Želudac mi pojede svaki trening”, zna da kaže), samo što je u međuvremenu postao opasno dobar stručnjak, o čemu svedoče i tri titule koje je doneo Velez Sarsfildu, tri poslednje od deset titula koje ima taj klub.

I tu smo, najzad!, postaće godine 2015. selektor ponosne, ali fudbalski nesrećne nacije, koja od 1982. godine čeka da se plasira na Mundijal. I u kojoj je stasalo već trideset generacija muškaraca i žena koji su odgojeni na tragediji iz Buenos Ajresa 1985. Na suzama zbog onog gola koji postiže Rikardo Gareka, a svi i dalje misle da je faul.

(Oh, naravno da je to bilo prvo pitanje novinara na konferenciji na kojoj je Fudbalski savez Perua predstavio novog selektora. “Tigre, priznajte sada, je li bio faul?”, pitali su ga u februaru 2015, kada je došao da preuzme posrnulu ekipu taman uoči Kopa Amerika. “Znate šta, momci, bilo je to baš davno”, rekao je i sklonio kosu sa očiju...)

Ako je bila simbolika što je na mesto selektora Perua došao njihov dželat – to bi bilo kao da Srbiju preuzme, štatijaznam, ona prečka iz Tuluza! – kako se tek sudbina poigrala, pa to ne bi smislili ni udruženi Mario Vargas Ljosa i najbolje pero nove peruanske književnosti Santjago Ronkaljolo, sve i da se napiju, sa dve selekcije, kada je namestila da se 5. oktobra uveče (6. rano ujutru po našem vremenu) na stadionu na kojem je sa Dijegom ponikao El Tigre, sastanu Argentina i Peru, i da opet od tog jednog meča praktično zavisi koja će selekcija otići na Mundijal...,

Veliki favoriti kojima ne ide, pa ne ide, uprkos čak i sjajnom Sampaoliju na klupi, ili mlada selekcija sa kultnom dijagonalnom štraftom po stomaku, kojom rukovodi jedan Argentinac, i koja od planetarno poznatih igrača ima tek vremešnog Paola Gerera i nikad neostvarenog talenta Džefersona Farfana?

Sve ostalo su u Peruu, makar za evropske pojmove, anonimusi, momci koji su veći deo karijere potrošili po domaćem prvenstvu ili, ako su baš imali sreće, u Brazilu ili Meksiku, uz tek pokoji izlet u Evropu, mahom neuspešan, ne računajući “makelelea” u vidu Renata Tapije, koji platu podiže u Fajenordu. Najviše lopte u timu, recimo, zna Kristijan Kueva koji se nije snašao u Valjekanu preklane...

Pod Garekinim vođstvom, Peruanci su zaređali sa pobedama (poslednja u Kitu, na velikoj nadmorskoj visini, sa deset igrača su odoleli i slavili s 2:1), izgubivši u poslednjih šest mečeva samo od Brazila, uz pokoravanje Paragvaja od 4:1.

Ovaj tim ne igra previše atraktivno: na kontru, na umor rivala, na “sidro” Gerera, na timski, a ne individualni kvalitet (selektor notorno ne podnosi zvezde, zbog čega mu se sigurno i dopalo što je najveći Peruanac posle Ljose i Kubiljasa, Klaudio Pizaro, okončao reprezentativnu storiju), ali koristi sve šanse i brani se požrtvovano, disciplinovano i timski.

Šezdesetogodišnjak na klupi deli sudbinu mnogih svojih igrača: za njega na Starom kontinentu gotovo niko ne zna, ali u Latinskoj Americi je vrlo tražena marka. I tek će da bude, ako večeras savlada “svoje”.

Pretposlednje je kolo kvalifikacija i Peruu bod u Buenos Ajresu skroz “igra”. (U poslednjem kolu dočekuju Kolumbiju, koja bi mogla već večeras da se plasira, uz otpisivanje Paragvaja.) Argentina je, baš kao i 1985. godine, u panici, u neverici da postoji mogućnost da takvi igrači, koji bi mogli do “Zlatne boginje”, propuste najveće takmičenje.

Tada ih je spasio Rikardo Gareka, mršavi tigar, Dijegov ortak, kratkotrajni sopstvenik sata koji mu je poklonio El Pibe, najvažnijim i najtužnijim golom u karijeri.  

Sada bi isti taj Gareka mogao da presudi svojoj Argentini, da dobije oproštaj od peruanske nacije, da prvi put ode na Svetsko prvenstvo, da rastuži Mesija i drugove.

Pa da se onda nasmeje nosatom Karlosu Biljardu i da pošalje zlatni “roleks” Maradoni.

“Evo ti, El Pibe, i sad smo valjda kvit...”

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;

(FOTO: Action images)