Surovo iskreni Nadal: Đoković zaista nabolji! Rivalstvo sa Federerom veće nego sa Novakom

Još Dejvis kup u Malagi i teniskom putešestviju Rafaela Nadala došao je kraj. Dosta je bilo, nema više smisla da muči iznureno telo, osakaćeno povredama. Vreme je da uživa, da se posveti porodici sa kojom je po belom svetu putovao u proteklih godinu dana. Gde god da se pojavi po penzionisanju – biće rado viđen gost.

To je i najveća satisfakcija. Ne silni trofeji, već to što je voljen širom planete, što su se na njega ugledali mnogi i što će se ugledati. Što su pokušavali da ga kopiraju, da ga slede, da mu doskoče i doakaju. Malo ih je bilo, premalo. Novak Đoković i Rodžer Federer. I tu priča staje. Najveća rivalstva, trojka koja je obeležila epohu, ne samo tenisa, nego svetskog sporta.

Izučavaće se to rivalstvo, kako su postali to što jesu, kako toliko trajali. Reč koju Rafael Nadal za sve što je uradio u protekle dve decenije i kusur najčešće koristi je – neverovatno. Nije ni slutio da će postati to što jeste, da će biti simbol jednog vremena.

“Neverovatno je da dečak iz sela, iz Manakora, uspe da napravi dugu i, očigledno, dobru karijeru. Počeo sam kao svako drugo dete, ali srećom sam imao ujaka Tonija i porodicu koja mi je pomagala u svemu. Spojile su se mnoge stvari koje su mi omogućile da se borim i postanem ono što sam danas. Uprkos činjenici da mnoge stvari nisu išle u moju korist, da su mnoge bile protiv mene, uvek sam, nekako, uspevao da pronađem put i nastavim ka ostavrenju ciljeva, ka uspehu”, počeo je Rafael Nadal razgovor za As.

Čovek koji je spasao tenis

Nije od onih koji tvrde da ništa ne bi menjao. Naprotiv. Bi, još kako. I u karijeri i u životu.

“Kada bih mogao da se vratim u prošlost, promenio bih neke stvari. Bez ikakve sumnje. Ali mislim da sam na kraju uradio ono što sam morao da uradim, a to je da svaki trenutak proživljavam strasno, bio sam entuzijastičan, uvek pokušavao da se poboljšam i napredujem, te da se ponašam na primeren način. Za mene je to najvažnije. Rekao bih sebi: ‘Trudi se da se unaprediš svaki dan’. Generalno mislim da sam to i postigao.. Kao i uvek, nije sve savršeno, ali ako govorim uopšteno, sa tačke do koje sam došao i tu se i danas nalazim, postoji jedna stvar koja me veoma ispunjava – odlazim miran. Znam šta sam sve uradio i šta sam mogao. Bilo je povreda, nisam se prepustio, bio sam odlučan u nameri da se vratim, da nastavim. Bio sam pozitivan. Kroz mnoge stvari kroz koje sam prolazio nije bilo lako, možda ni logično, ali osećam veliko zadovoljstvo što sam imao tim koji mi je pomagao, porodicu koja je bila uz mene kada mi je bilo najpotrebnije”.

A, ima i stvari zbog kojih se kaje…

“Da, naravno! To je sve što bih želeo da kažem – kajem se. Promenio bih pojedine stvari. Oni koji kažu da ništa ne bi menjali su jako arogantni, Napravio sam mnogo grešaka u karijeri i životu. Prihvatio sam to i gledao napred. Ponedeljkom svi uvek znamo šta bismo da radimo u petak. Uvek sam pokušavao da radim stvari onako kako bih se osećao i sa dobrom namerom. I, u čemu sam pogrešio? Što sam doneo odluke koje su me kasnije dovele do problema? Da, ali zbog njih sam mnogo puta i pobeđivao na veoma važnim turnirima. Dakle, gde je balans? Da sam sve znao u ponedeljak, da sam bio za konzervativne opcije, onda bih, možda, umesto ovoga što imam, imao 12 grend slemova. Teško je naći savršen balans”.

(©Reuters)

Od samih trofeja više ga srećnim čine međuljudski odnosi, kontakte koje je napravio i uspeo da održi.

“Najponosniji sam na to što sam završio karijeru i napustio tenis sa zadovoljstvom i osećanjem da se osećam cenjeno i voljeno. I od strane javnosti, koja na sport gleda strastvenije, i ono što vidi su vaši uspesi i prema svemu tome postoji određeni stav. Činjenica je da sam održavao veoma dobre odnose sa ljudima sa kojima sam bio blizak, sa porodicom i timom, kao i velikom većinom ljudi sa kojima sam u nekom trenutku radio i provodio vreme na turnirima. Odlazim sa osećajem da će im biti drago da me vide kada se vratim. To je satisfakcija, ljudska strana je mnogo važnija od udaranja loptice reketom. Druga stvar zbog koje sam zadovoljan je što mi je jedino bitno bilo da uradim sve što je do mene, što je u mojoj moći”.

Mnogi su stava da bi imao više slemova da nije bilo povreda.

“Možda bih, ali… Imao sam više povreda od rivala, to je očigledno, svima je jasno. Nisam jedan od tih koji se bavi stvarima ‘mogao sam’ ili ‘nisam mogao’. Imao sam karijeru kakvu nisam mogao ni da zamislim, više sam nego srećan. Nedavno sam o tome razgovarao sa Federerom, takođe i sa Alkarasom i njegovom porodicom jednog jutra ovde. Želiš da budeš najbolji kada se takmičiš, jer je to prirodno u sportu, ali nikada nisam bio opsednut. Imao sam snove, želeo da se usavršavam. Verujem u dobru i veliku, ali u isto vreme i zdravu ambiciju. Na kraju karijere, nisam zadovoljniji od Federera što imam 22 grend slema, a on 20. I mislim da ne bih bio srećniji da imam 25, jedan više Đokovića, koji ima 24. Ovo kažem iz srca. Naravno da bih voleo da imam 25, jer trudio sam se da budem najbolji, to je sport. Kada se sve završi, cenite to što imate, ne bavite se time da li ste mogli malo više. Cenite to što ste jedan od hobija iz detinjstva učinili veoma važnim delom života. I, povrh toga, uspešnim. Sve te povrede, što mi se dešavalo, dovelo je do toga da više vrednujem pozitivne stvari i omogućilo mi je da uživam”.

Jednom odlazi svako putem svog života: Novak pobedio Rafu za kraj najveće teniske epohe

Izdvojio je i upečatljive trenutku. Ne samo najdraže, nego i one bolne, koji su ga usmerili.

“Lakše je i logičnije fokusirati se na najnovije, oni su nam svežiji, njih najviše pamtimo. Ali bilo je trenutaka u prošlosti koji za mene imaju veliku vrednost i značaj. Na primer, Rolan Garos iz 2006. godine. Bila je to prva godina nakon povrede stopala. Ne želim da pravim epsku priču, ali je istina da nismo mislili da ću ponovo igrati tenis na takmičarskom nivou. Toga se sećam, prošli smo kroz loša vremena. Kada nešto postignete u karijeri, kada ste mnogo postigli, povrede se tolerišu, gledaju na drugačiji način. Drugačija je perspektiva. Kada ste na početku i ceo život ste se pripremali za to, i prve godine kada zaista igrate dobro vam kažu da više nećete igrati, teško je. Nije se radilo o nekoliko nedelja, već o nekoliko meseci. Od Madrida do januara nisam mogao da pronađem rešenje. Zatim, tu su Vimbldon iz 2008. godine, Olimpijske igre iste godine. Bile su veoma lepe i ključne za moju karijeru. Emotivno je bilo 2013. godine, jer nisam mogao da igram zbog bola u kolenu. Australija i 2022. godina su jedna od najuzbudljivijih stvari koje sam doživeo”.

Penzionisaće se u Malagi i nada se da će biti od pomoći i koristi Španiji. Mada, kako sam kaže, ne veruje u srećan kraj. Ali, priželjkuje ga.

“Ne verujem u filmske završetke, jer ih je u sportu veoma teško imati, skoro da ih i nema. Kada ste strastveni u onome što radite, veoma je teško povući se kada ste na 100 odsto i pobeđujete. Samo se nadam da ću biti dovoljno zdrav i sprema da mogu da uživam u svakom trenutku i da mogu da pomognem timu. Prvu veliku radost imao sam 2004. godine u Dejvis kupu. Nadam se da će i ovoga puta biti pozitivan završetak, bez obzira na to da li ću igrati ili ne”.

(©Reuters)

Prognozama se ne bavi, ne voli ih, a i ne usuđuje se da bilo šta predviđa Novaku Đokoviću, jer sada je stvar samo u tome koliko će ga još ispunjavati da igra tenis. Druga je priča sa Karlosom Alkarasom i Janikom Sinerom…

“Što se tiče Đokovića – ne znam. Ljudsko je biće, zašao je u godine i logično je da sat uzima danak. Federer je otišao, mene više neće biti, mi smo bili njegovi veliki rivali, i u nekom trenutku će imati mali mentalni slom i naći će razlog da se povuče. Novak je dovoljno dobar i, ako je zdrav, može i dalje da bude konkurentan na najvišem nivou i da osvaja trofeje. Ako je i dalje srećan, nastaviće to da radi. Ostali mogu da imaju dugu i dobru karijeru, posebno ova dvojica, Alkaras i Siner, oni su iznad ostalih. Ne vidim nekoga da može da ih zaseni u kontinuitetu. Ne postoji neko ko može da se takmiči sa njima, osim ako ne budu imali povrede i to ih bude sprečavalo da se takmiče”.

Zlatno doba se bliži kraju. Još malo i Novak Đoković će biti jedini aktivni član velike trojke.

“Stvari su ciklične, logično je da se završi era u kojoj su tri igrača ostvarila više nego bilo ko drugi u istoriji našeg sporta. Bila je jedinstvena, posebna i bliži se kraju. Ako govorimo o drugoj eri, ona je već stigla sa igračem kao što je Karlos. Već ima četiri grend slema. Janik dva. Ako uspeju da održe ovaj nivo, izazvaće veliko interesovanje. Vremenom će ono rasti iz različitih razloga, velike zvezde i ličnosti se ne stvaraju za dva dana. Ono što ih čini sjajnim je trenutak kada prevaziđu sport, kada ljudi ne dolaze samo da gledaju tenis zato što ga vole, nego da vide ličnosti. Za to će ko njih, pretpostavljam, biti potrebno neko vreme, ali sam uveren da će se dogoditi”.

I za kraj dva pitanja: ko mu je bio najveći protivnik, a ko je najbolji teniser?

“Jedni druge smo podsticali da budemo bolji. Da sam, možda, imao druge, motivacija ne bi bila tolika, ne bih uspeo da dovedem igru do krajnjih granica, kao što sam to uradio. Đoković je neko sa kim sam se najviše puta susretao, ali za mene je najveći rival bio Federer. Jer, kada sam stigao, Federer je bio prvi. U godinama kada sam bio najbolji, u svakom smislu te reči, to su bili Rodžer i Novak. Ali, u prvim godinama, onim koje te obeležavaju na poseban način, Rodžer je bio tu. Mislim da je moje rivalstvo sa njima, a ne znam zašto, bilo intenzivnije od onog između njih. Ne znam tačno šta je razlog, ali osećam da svet to tako doživljava. Sa Rodžrom zato što postoji veoma oštar kontrast u stilovima, načinu gledanja i pristupu sportu. Sa Novakom je bio neverovatan izazov. Na kraju krajeva, on je igrač koji je uspeo da zadrži veoma visok nivo igre i napreduje svake godine. Brojke govore da je on najbolji, da je njegov tenis najbolji, a pored toga, on je taj koji je uspeo da ostane najduže i kloni se povreda. To mu je omogućilo da se održi fizički i mentalno najduže, i to nije izgovor, zahvaljujući tome je najbolji i zaista je to zaslužio”, surovo iskren bio je Rafael Nadal.