Nije normalno koliko je normalno

Najteža stvar u novinarstvu je biti uvek nov, drugačiji. Ne ponavljati se. Ali koliko je samo to teško kada treba pisati o Novaku Đokoviću.

Još pre deset grend slemova postao je terminator, bog, kralj, gazda, pre dva-tri slema postao je i GOAT (Najveći svih vremena). Od toga, valjda, u svetu sporta nema dalje. Kada ti se ceo svet pokloni i kaže da većeg od tebe nikada nije bilo. Sada, posle 24. osvojenog grend slema, ponovo osvojenog Njujorka posle dužeg vremena, nikakve diskusije više nema da je Đoković najbolji, najveći koji je ikada držao reket u rukama.

I sve je to u redu da nekako sve to nije postalo – normalno. Kao ono kada Muta Nikolić kaže: „Zašto se mi radujemo, pa ovo je sve normalno“. Taman tako je nekako bilo nakon finala US opena. Šampionski pehar u Novakovim rukama – očekivano. Čovek od punih 36 leta se prošetao kroz jedan od najtežih turnira u tenisu i sa 3:0 dobio finale. Šta tu ima sad tako epsko!?

Četiri su grend slema u godini. U sva četiri finala je igrao Đoković. Uzeo je tri trofeja. U 36. godini. Ne, to nije normalno. To nije nešto što – niko to ne čini namerno – treba uzeti zdravo za gotovo. Ali, Novak je sam „kriv“ što je tako. Prosto, navikao je i Srbe, a i ostale da je najprirodnija stvar na svetu videti ga kako podiže pehar. Logična, očekivana, kao da Sunce izlazi na istoku i da sneg pada u januaru. Osim kad iznenadi putare u Beogradu, ali dobro...

Udri, čiča!

Kako kažu u novinarstvu, nije vest da je pas ujeo čoveka, nego da je čovek ujeo psa. Zato je i Novakov poraz od Karlosa Alkarasa u finalu Vimbldona odjeknuo više nego ijedna Đokovićeva pobeda ove godine. Nije to samo malicioznost, želja mnogih da vide srpskom geniju leđa, da opevaju njegov pad, već prosto želja za nečim novim, večita glad da se proslavi i dočeka neki „sveži“ šampion. Jedino što Alkarasovih pet minuta slave protiv Novaka nije potrajalo, uz sav respekt mladom Špancu, koji jeste tenisko čudo. U Sinsinatiju je Đoković naplatio dug, čekao ga je i u finalu US opena, do kojeg momčić iz Mursije nije stigao.

I da se ne lažemo, drugačije je sve u poslednjih godinu dana. Svet je konačno priznao Novaka Đokovića za aposlutnog kralja. Posle Rolan Garosa su prihvatili da je Najveći svih vremena, a sad posle Njujorka svi to redom ponavljaju kao opšteuvaženu stvar na svetu. I sa tribina, na svim turnirima, sve je više onih koji istinski oduševljeno aplaudiraju srpskom asu i odaju mu počast. Znaju i oni da je poslednji i najbolji od trojice najvećih musketara tenisa u finalnoj fazi karijere – iako se Novak našalio da će igrati još 24 godine – i da ne vredi više boriti se protiv sebe: najbolji je i red je odati mu priznanje. I uživati u njegovoj igri i pobedama dok je još tu.

Novak: Da nisam iz Srbije, pre mnogo godina bih bio dignut u nebesa!

Pade i taj Njujork! GOAT Novak sa 24. slemom u rukama gleda sa teniskog Olimpa

Moguće je da su mnogi napokon shvatili i onu činjenicu da što ga više nerviraju i pokušavaju da izbace iz takta, on je sve bolji, opasniji, gladniji. Čist inat. Da ne kažemo srpski. I zato je bolje ne tancovati mu po nervima.

I danas posle još jednog, 24. grend slema u rukama, sve to izgleda savršeno prirodno i normalno. A, nije. To šta čovek sa 36 godina radi konkurenciji u jednom od fizički najzahtevnijih sportova na svetu – nije normalno. Spektakularno je, neverovatno. Ali, neka potraje tako još koju godinu.