Evolucija u 40.

Definisao je mnoge okvire, oborio rekorde, postavio parametre tenisa budućnosti i još bi da pomera planine. To je Novak Đoković, tako nas je naučio.

Da, navikao nas je da pobeđuje, da sa lakoćom niže najveće titule, ali i to je moguće do određene granice. Dok je telo u punoj snazi, a mentalna mašina besprekorna. Kada se pojave neravnine na putu, kada se poveća broj godova na tom teniskom stablu, sve je daleko teže.

Novak Đoković na 139. Vimbldonu nije uspeo da dođe do rekordne osme titule i do 25. grend slema u karijeri, ali zaista i ne mora. Niko mu to ne zamera, tako da ni novi poraz od Janika Sinera ne može da promeni percepciju o njemu, njegovoj veličini i značaju u svetu sporta i tenisa. Odavno je u panteonu teniskih bogova i tu će i ostati, sa 25. ili bez njega.

Da li bi bilo lepo da ostvari i taj cilj? Da, bilo bi, ako je još moguće. Ali nije imperativ, zaista. Zato, pustimo ga da igra, uživa u tome što radi, pa kako bude. I dokle bude, jer svesni smo i mi i on da se podvlačenje crvene linije ispod karijere opasno približava.

Teniski karavan je voz koji ne staje. Ne čeka nikog, sami morate da uskočite njega, ako želite da dođete do cilja. Morate mnogo toga da žrtvujete da budete na čelu tog voza, a Đoković je to radio u protekle dve decenije. Sada su "povukli" neki drugi, mlađi i to je sasvim prirodno. Treba biti realan, zašli smo uveliko u eru koju definišu mlađe snage oličene pre svega u Janiku Sineru i Karlosu Alkarasu.

Novak Đoković je apsolutno svestan svoje tačke u koordinatnom sistemu svetskog tenisa 2026. Jako dobro zna koliko može, ali i koji su limiti. Upravo je sam dao odgovor na pitanje zašto poslednjih godina iz bitaka sa Sinerom i Alkarasom izlazi češće kao poražen.
"Nije kao što je bilo. Teško je to prihvatiti, uprkos svemu što sam postigao i iskustvu koje imam, moj nivo je mnogo pao. Znam gde ide loptica. Mentalno sam spreman za svaku situaciju, ali telo me usporava. Konstantno osećam kao da sam pola koraka iza protivnika. To me izluđuje, jer i dalje želim da budem najbolji i pobeđujem ko god je s druge strane mreže", rekao je Novak u Londonu.

"Telo me usporava, imam osećaj kao da sam pola koraka iza protivnika..."

Reklo bi se, priroda i vreme čine svoje, ali ima tu još nešto - Novakovi protivnici evoluiraju. Stalno napreduju, oplemenjuju svoju igru. I dok je kod njih, kao znatno mlađih, prostor za tako nešto mnogo veći, kod Novaka je to jako teško postići sa 39 godina. Praktično, on je u četrdesetoj i pitanje je šta još u toj fazi karijere može da popravi, ako mu telo ne dozvoljava da ima bržu reakciju, ako uvek ima taj osećaj da za malo kasni?

Bez dileme, govorimo o inovatoru broj jedan u svetu tenisa u protekle dve decenije. Ni Rodžer Federer ni srčani Rafael Nadal, kao njegovi najveći rivali, nisu otišli tako daleko i detaljno u traganju za načinima kako da se igra približi idealu savršenstva. Novak je barem u tom segmentu, što su mu mnogi priznali, bar za pola koraka bio ispred. Tako je ušao i u ciljnu ravninu te grozničave GOAT trke sa njima, uz gotovo sve relevantnije rekorde u svom vlasništvu i sa dva, odnosno četiri grend slem trofeja više od ostatka "velike trojke".

Pogledajmo Sinera. Ne samo u tom mentalnom aspektu, jer ruku na srce, nije bilo jednostavno ostaviti po strani sve to što se dešavalo u skandalu oko upotrebe "klostebola", supstance koja je pronađena na doping testu. Ma koliko da je imao protekciju, a imao je. I svega što je usledilo posle. Da, svakako da nije adekvatno kažnjen, ceo slučaj nije bio dovoljno fer i transparentan. Izvukao se, dok su se kola lomila na drugima. Doduše, mnogi bi se slomili i posle toga, ali druga uzastopna vimbldonska kruna u njegovim rukama svodoči da je riđokosi momak iz San Kandida ojačao. I to drastično, u svakom pogledu. Pre svega u elementima igre.

Servis mu je postao vanserijsko oružje. Kada ga gledate, gotovo da ne vidite slabosti. Ima izuzetno preciznu igru sa osnovne linije, tako postavljenu da su dve najvažnije stvari sjajno pozicioniranje za udarac i kontaktna tačka, tačnije momenat kada udara lopticu. To čini veoma rano, kada ona dosegne svoju najvišu tačku. Prosto, Janik tim agresivnim ulaskom u udarac protivniku oduzima vreme za reakciju i otuda se kod Novaka možda javlja taj osećaj da uvek kasni i da je delić sekunde sporiji. Janik nastoji da ubrzanim tempom diktira kako će se igrati, rano stiče inicijativu u poenu i većinu ih rešava u svoju korist. Ritern mu je znatno dublji i agresivniji, kao da odmah želi da stavi do znanja rivalu da je on taj koji se pita kako će se igrati.