MOZZART ANALIZZA: Lekcije koje moramo da izvučemo pred Evropsko prvenstvo

Svetsko prvenstvo je završeno, Srbija je osvojila bod, a selektor Dragan Stojković Piksi naciji poručio da u aktuelnom trenutku Orlovi namučeni povredama jednostavno nisu mogli bolje. Rekao je i da ostaje na funkciji sa ciljem da napadne plasman na Evropsko prvenstvo, uz prethodnu analizu svega napravljenog u Kataru.

Sada kada su se utisci slegli i glave ohladile, hajde onda da nastup Srbije na Svetskom prvenstvu sagledamo sa kritičke tačke gledišta. Šta smo mogli bolje i što je još važnije, koje su lekcije koje možemo da izvučemo za naš sledeći veliki turnir, nadamo se za dve godine.

Kao što ste već navikli, vaš stručni konsultant je Serbian Football Scout.

TRČI PAMETNIJE, NE VIŠE

Svaki put kada Srbija ne uspe da napravi nešto značajno u fudbalu, jedna od prvih stvari koju čujete je da naši igrači ne trče dovoljno. Međutim, brojke govore nešto drugo.

Kao što vidite gore, ne samo da smo trčali više od naših protivnika, već smo trčali i više kilometara velikom brzinom. I to ne samo u poređenju sa ekipama iz naše grupe. Nacija koju karakterišemo kao jaku trkačku ekipu, poput Japana, trčala je u proseku pet kilometara manje po meču (117-112).

Ali zašto smo trčali više?

Jedan od glavnih razloga je bio taj što nam je nedostajala kompaktnost i više smo trčali da zatvorimo rupe u formaciji i da jurimo loptu. Uz sve povrede koje smo imali, bilo bi bolje da smo bili konzervativniji bez lopte, u kompaktnom srednjem bloku, sa malo prostora između linija, umesto agresivnu odbranu orijentisanu na čoveka.

KREATIVNE IGRAČE TREBA BOLJE KORISTITI

Još jedna tvdrnja koja se često pominje je da naši kreativni igrači ne trče dovoljno, niti ulažu dovoljno truda. Ali opet, da li je to istina?

Dušan Tadić je ne samo istrčao najviše od svih naših igrača, već je imao i najviše sprinteva, dok je Sergej Milinković Savić od svih igrača najviše pritiskao protivničku odbranu i pretrčao najviše kilometara protiv Brazila.

Ovde dolazimo do našeg drugog velikog problema. Da li bi naša dva najkreativnija igrača trebalo da trče više od ostalih? Logično, ne. Trebalo bi da bude obrnuto. Trebalo bi da imamo “radnike” koji ih oslobađaju što je više moguće obaveza kako bi radili ono što najbolje znaju. Jedan od mogućih načina da se to uradi je da imate pravog defanzivnog veznog u timu i da imate bar još jednog defanzivno orijentisanog krilnog beka.

KOMUNIKACIJA I KONCENTRACIJA

Previše toga je za diskutovanje kada je reč o naših osam primljenih golova, ali odabrali smo jedan posebno, jer je bio najvažniji. Drugi gol Švajcarske, u ključnom trenutku utakmice, neposredno pre poluvremena.

Kao što vidite, tri švajcarska igrača mogu da prođu kroz našu odbranu uz minimalan napor. Ovde nije kriv samo jedan igrač. Ovo je niz grešaka koji sumira našu odbranu na ovom Svetskom prvenstvu.

Šaćiriju je dozvoljeno da prođe kroz našu odbranu bez pritiska trojice napadača ili našeg dvojca na sredini terena. Naši igrači su slabo raspoređeni po terenu. Kostić se na primer nalazi previše centralno. Veljkovićeva neagresivnost primorava Pavlovića da izađe i izabere pogrešnog igrača za pritisak, dok Milenković ne prati kretanje Embola.

Primiti ovakav gol sugeriše izuzetno lošu komunikaciju i to se dešava u trenutku u meču kada treba da budemo najviše koncentrisani.

Pri rezultatu 2:1, naš prioritet ne bi trebalo da bude da postignemo treći gol pre poluvremena, već da do poluvremena dođemo sa vođstvom. Ovo zahteva komunikaciju i koncentraciju. Dve osnove fudbala koje su potpuno nedostajale u naše poslednje dve utakmice.

Sigurni smo da to nije bilo ono što su se Stojković i njegovi igrači dogovorili u svom planu igre, ali je njegova odgovornost bila da ih podseti i da oni bez pogovora izvršavaju njegova naređenja.

ODBRAMBENA FORMACIJA MORA BOLJE

O formaciji koju je Srbija koristila na Svetskom prvenstvu mogla bi da se napiše knjiga: 3-4-2-1 u prva dva meča i 3-4-1-2 protiv Švajcarske.

Ukratko, ovo se smatra formacijom koja je pogodnija za tranzicijski fudbal, sa brzim prelazima iz odbrane u napad. Uloge i veznih igrača i krilnih bekova su ključne. Vezni igrači pružaju zaštitu i ravnotežu timu, dok se od krilnih bekova očekuje da budu efikasni na obe strane terena.

Posebno je lako stvoriti brojčanu prednost u odnosu na formaciju sa dvojicom napadača na krilima. Takođe, bilo koji vezni red sa tri igrača može da izazove probleme.

Mi, međutim, ovu formaciju igramo sa stilom više orijentisanim na posed, bez velike brzine u našem timu i sa napadačkim orijentisanim igračima na mnogim ključnim pozicijama.

Da bismo napravili bolju odbrambenu ravnotežu, mogli bismo ili da pređemo na formaciju sa četvoricom defanzivaca ili da koristimo hibrid, kao na primer Italija na prošlom Evropskom prvenstvu. U tom slučaju bi tim zadržao trenutni oblik u napadu, ali bi se branio u formaciji 4-4-2.

U primeru smo koristili 11 igrača koji su startovali protiv Švajcarske. Ali da smo hteli pravog levog beka, mogli bismo, recimo, da izaberemo Ristića a na desnoj strani Eraković bi postao opcija, da bi Milenković prešao u sredinu, gde je efikasniji.

Svakako postoji mnogo više opcija. Glavna stvar je da je lakše braniti se timski u formaciji 4-4-2 ili 4-5-1, nego u 3-4-1-2.

IZMENE MORAJU DA DONESU NEŠTO NOVO, NE DA ŠTETE EKIPI

Mogu se postaviti mnoga pitanja o izmenama koje smo videli na Svetskom prvenstvu. Od toga da igrači koji se nisu potpuno oporavili igraju cele utakmice, do onih taktičkih izmena koje su mogle da konsoliduju odbranu.

Luka Jović, naš napadač koji je bio u najboljoj formi pre Svetskog prvenstva i jedini potpuno zdrav, odigrao je samo 36 minuta u finalnom meču. Ilić, Grujić i Račić su bili trojica rezervnih veznih koji su ukupno odigrali 47 minuta.

I kao što smo ranije pokazali, naša dva najkreativnija igrača su bila prezaposlena i morali su da budu zamenjeni, a sa tim je cela naša ekipa izgubila ideju. Tako da se ne može pobeći od činjenice da nismo iskoristili klupu kako smo mogli.

Ako su određeni igrači imali male šanse da dobiju minute na Svetskom prvenstvu, možda bi bilo pametnije povesti nekoliko igrača za određene situacije u igri. Pomislite na defanzivnog desnog beka, defanzivnog veznog igrača, dodatno krilo ili čak četvrtog napadača sa svim povredama koje smo imali. Nešto što ćemo, nadamo se, uraditi bolje sledeći put.

REGRUTOVANJE TALENATA KAO PRIORITET

Iako Srbija proizvodi mnogo talenata u fudbalu, po stanovništvu smo mala nacija i praktično je nemoguće imati vrhunske igrače na svakoj poziciji.

Zato, kada se ukaže prilika, Srbija treba da aktivno traži talentovane mlade igrače srpske nacionalnosti, a rođene i odrasle u inostranstvu. Dva takva primera su Lazar Samardžić i Stefan Bajčetić.

Bliži se dan kada se Tadić povlači iz reprezentacije. On već ima 34 godine i njegovim odlaskom Srbija će izgubiti mnogo kreativnosti. Iako je Samardžić fudbaler drugačijeg profila, može da postane kvalitetna zamena za Tadića.

Bajčetić, s druge strane, dobija minute u Ligi šampiona, a tek je napunio 18 godina. On je polivalentan igrač koji može da igra i kao defanzivni vezni i kao centralni defanzivac.

Fudbalski savez Srbije stoga mora da učini sve da regrutuje ove igrače. Obojica imaju vrhunski potencijal i mogli bi da postanu ključni igrači za nas u roku od nekoliko godina.

KLUBOVI MORAJU DA CILJAJU NAŠE SLABOSTI

Poslednji predlog je nešto što će morati da se odigra u klubovima. Očigledno je da Srbiji nedostaju bekovi i brzi igrači.

Bekovi su dosta evoluirali tokom poslednje decenije i naša škola fudbala nije uspela da se prilagodi. U proseku bekovi sada vide loptu najviše od svih igrača i od njih se očekuje da urade mnogo više od samo odbrane i povremenog centaršuta.

Kao neko ko mnogo gleda omladinski fudbal, vidim da se stvari polako popravljaju. Ali moramo da nastavimo da tražimo igrače koji kombinuju brzinu, dobru tehničku sposobnost i izdržljivost. Obično ima dosta krila koja se mogu pretvoriti u bekove i za njih se takođe otvara tržište, pošto je deficit u celoj Evropi.

Ovo nas dovodi do poslednje tačke: brzine. Kao što svi do sada znaju, mi smo najviša reprezentacija na ovom Svetskom prvenstvu, baš kao i 2018. Ali naša visina ima cenu, jer smo takođe najsporiji tim na Svetskom prvenstvu. Na nekim pozicijama to nije veliki problem, ali na krilima je teško preživeti bez brzine.

Zato je velika stvar što je Srbija uspela da ubedi Stefana Mitrovića a igra za nas, umesto za Kanadu i zašto razvoj omladinskog fudbala treba više da se usmeri na igrače poput njega, koji imaju fizički profil koji nam često nedostaje.

Nijedan od ovih predloga nas neće odjednom pretvoriti u tim svetske klase, ali svaki procenat pomaže.

Piše: Serbian Football Scout