Ru! Ruu! Ruuu!!!

Još pre nego što je Kolumbo „otkrio Ameriku”, Evropljani su već bili tu. Čak 500 godina pre njega, na obale američkog kontinenta stigli su Vikinzi. Preci današnjih Norvežana tada su otkrili obale Njufaundlenda, današnjeg dela jugoistočne Kanade.

Hiljadu i kusur godina kasnije, Vikinzi se opet masovno iskrcavaju na američki kontinent. Oko 1.000 milja južnije nego kada su prvi put stigli u svojim „drakarima”, drvenim brodovima sa izrezbarenim zmajevim glavama na pramcu. Sada navaljuju preko neba u „sasovima”, „lufthanzama”, „er-fransovima”… Prvo su osvojili Boston, pa se onda spustili malo južnije ka Njujorku i pocrveneli ga.

Iako nisu stigli vodom preko Atlantika, Norvežani veslaju. Po ulicama, trgovima, podzemnoj železnici, tržnim centrima… Po tribinama američkih stadiona. Uz poklič: „Ru! Ruu! Ruuu!!!” U prevodu to znači: „Veslaj!” Bubnjar u vikinškoj kapi sa rogovima daje ritam. Udari jednom u bubanj i onda čeka da ostatak zagrmi „Ru” i zavesla. I onda ritam udaraca postaje sve brži dok ne nastane potpuni delirijum.

Podsećajući na slavne pretke, Norvežani su došli da se ovoga puta zadrže što je duže moguće i da ih svet i Amerika što bolje upamte. Oni su jedni od retkih koji ovaj Mundijal neće pamtiti po cenama. Dok većina ostalih navijača kuka na preskupe cene smeštaja, ulaznica i generalno svih propratnih sadržaja, Norvežani šetaju Menhetnom sa kezom od uva do uva i mogu sebi sve da priušte bez gledanja u cenovnik. Njima je ovde jeftinije nego kod kuće.
„Istina, nama ovo nije tako skupo, ali trebalo je i mi da izdvojimo ozbiljan novac. Međutim, veruj mi da bismo isto uradili i da nam je platežna moć kao u ostatku Evrope. Čoveče, čekali smo skoro 30 godina na ovo, 26 godina da se pojavimo negde na fudbalskom turniru. Ovo se razgorevalo poslednjih nekoliko godina otkako nam je fudbal napredovao na svim poljima. Liga nam je sve bolja, izbacujemo sve bolje igrače, Martinova i Erlingova eksplozija su povukle mnogo toga, a Bode Glimt je prošle sezone pokazao koliko smo napredovali u fudbalu. Samo je falilo nešto od reprezentacije. I, evo nas, tu smo. Živimo najbolje dane naših života”, kaže nam Per iz Bergena.

Norveška igra četvrtfinale - kvota 3,00

On ima 29 godina. Imao je godinu dana kada je Norveška igrala poslednji put na svetskim prvenstvima. Njegov otac Emil tri godine ranije bio je u Americi na Svetskom prvenstvu da bodri Norvešku. Umro je u međuvremenu i nije dočekao da vidi svoj tim opet u Americi.

Norvežani su 90-ih godina imali najbolju generaciju u istoriji. Vezali su dva Mundijala (’94 i ’98), igrali na EP 2000. kada ih je Piksi svezao u čvor, a poraz od Jugoslavije koštao prolaska grupne faze. Ko je tada mogao da zamisli da ćemo čekati ovoliko na Vikinge na nekom velikom takmičenju…

Tih 90-ih imali su opasne, gorostasne napadače Tore Andrea Floa, Ole Gunara Solšera, Stefana Iversena… U Americi ’94 imali su igrače koji će kasnije igrati za Mančester Junajted (Berg i Jonsen) ili Liverpul (Bjornebi i Leonardsen), igrao je stariji od braće Flo (Jostin), omaleni bradonjica Erik Mikland, danas poznato TV lice Jan Age Fjortoft… I tri poznata prezimena. Na golu je bio Erik Torstvet (iliti Tuštvet, kako nam Norvežani rekoše da se izgovara), u vezi Alf-Inge Haland iz Notingema i u napadu Joran Serlot.

Erling Haland najbolji strelac Mundijala - kvota 6,00

Danas u Americi njihovi sinovi Erling (Mančester Siti), Aleksander (Atletiko Madrid) i Kristijan (Sasuolo) raspiruju snove nacije koja je upala u fudbalsku groznicu.
„Reci, koja je šansa da se Mundijal igra u istoj zemlji, da je prošlo toliko vremena i da su tu čak trojica sinova tadašnjih reprezentativaca?! Neverovatna slučajnost! I uz sav respekt prema staroj generaciji, ova je bolja. Najbolja u istoriji našeg fudbala. Ja mislim da smo mi legitiman kandidat za četvrtfinale. Znam da mislite da smo u euforiji, da imamo nerealna očekivanja i da preterujemo, ali mi zaista verujemo da možemo među osam. Idemo na Švedsku ili Obalu Slonovače u šesnaestini finala, pa na Brazil u osmini finala. Ako smo mogli da ih pobedimo ’98 kada su imali Ronalda i bili najjači, što ne bismo mogli da izbacimo ovakav Brazil”, rekao nam je euforični Tomas po izlasku sa stadiona.

(©Mozzart Sport)

Ima i onih koji se plaše euforije i traže neki razlog da budu oprezni i skeptični.
„Mi moramo da shvatimo da je sam plasman na Svetsko prvenstvo veliki uspeh i da je sve preko toga bonus. Još smo mi zeleni za neke velike rezultate na velikim takmičenjima. I da mnogo zavisimo od Martina Edegora. Arsenalovi navijači i engleski mediji tvrde da on više ne zaslužuje da igra tamo i da je oslabio. To se prenelo i na deo naše populacije i napravilo nam neočekivano neprijatnu situaciju. Čak je i selektor Solbaken morao na konferenciji da odgovara na pitanja o Martinu i njegovoj formi. Istina je da je pao u poslednje vreme i ne znam šta da mislim”, kaže mi navijač po imenu Lase, koji je tu sa ženom i ćerkom.

Došlo mi je da ga pitam da li je normalan?! Norveška, koje nema nigde već decenijama, koja nije imala veznog fudbalera poput Edegora boga pitaj otkad… I sad dozvole da im ostrvski tračeri i pametnjakovići ubace crva sumnje u nešto najbolje što imaju. Jeste Edegor juče promašio dve velike šanse i jeste da mnogo toga u igri zavisi od njega, ali očigledno je da nešto radi i dobro u svemu tome. Pobedili su prva dva meča, dali sedam golova, prošli dalje… Šta hoćeš više od prva dva kola?!