PRELAZZI: Kao Pera Kojot iznad one provalije

Pa što, dobri moji, ne pomenuste Šekspira ili Homera, evo opet je aktuelan skoro kao fudbal? Ili Bergmana, zar njegov vitez ne pokušava da dobije, ili makar produži partiju šaha protiv onog koji na kraju upravlja svim figurama i koji ne sluša logiku?

Sačekajte, dajmo Peri Kojotu šansu.

Znate već kako ide “zaplet” svake te dogodovštine: Pera Kojot smišlja svakakve naprave, pravi matematičke proračune, uključuje racio i nauku, samo da bi nekako uspeo da se domogne svog cilja.

Ne shvatajući da je njegov protivnik pametniji.

🔥🔥🔥 Mozzart deli 3.000 bonus kodova: MSFINALE 🔥🔥

Ta i takva Ptica Trkačica, to vam je Španija: veruje u sistem, u razum, u podatke, navući će vas na provaliju a onda vam se nasmejati, bi-bip i evo ih, grle svoju drugu boginju, a tamo u Argentini, tamo plavi tuga, tamo počinje zima koja se, možda, nikada neće završiti, za koju bi i Borhes rekao da je večna, ako išta večno postoji.

Jer podaci i razum kažu da je Španija najbolja reprezentacija, najbolji Tim, tako sa velikim T, na planeti. I u Evropi, uostalom. Španci ti otmu loptu, naprave zid od koji se rivali odbijaju kao od Pirineje, fizički su dominantni – ali je mnogo važnije što su mentalno dominantni – i naći će, tako makar kaže teorija, tako pokazuje i praksa, naći će način da vas rane i kazne.

Samo, fudbal nije, zna to dobro naš baksuzni prijatelj vrste Canis latrans, fudbal nije proračun, ne može se sve staviti na papir, ne može se isplanirati baš svaki detalj; previše je sreće, previše nasumičnosti, previše magije, previše bogova.

Zato ga, uostalom, i volimo.

Bez želje da ulazimo u polemike sa svima onima koji se kunu u taktiku i tranziciju i iscrtavaju razne trouglove, bez ikakve namere da obesmislimo ili nipodaštavamo njihov vredni (i potrebni!) rad na “sajentifikaciji” fudbala, na njegovo svođenje na obrasce i druge očekivane golove, na fizičku i ine kondicije, on se samo do jednog trenutka može racionalizovati.

A onda počinje ono neobjašnjivo.

E, sa tim će se Španci večeras susresti u Njujorku, pardon Nju Džerziju: oni su na papiru i van papira bolja ekipa, imaju umešnijeg selektora i, uostalom, najviše su pokazali na ovom turniru, održali su čas anatomije favorizovanim Francuzima i svima koji su sa ovima bili poleteli.

Oni su anti-Argentina, u najboljem smislu te reči: bez drame, bez previše emocija, bez pogleda uprtog u nebo, bez jedne zvezde kojoj je sve podređeno i koja kontroliše puls cele nacije. Doduše, sa jednim dečakom čiji se bljesak čeka baš u finalu…

Španija je, ako moramo tako, jednom rečju – bolja.

Ali sasvim drugom rečju, Španija je bolja u fudbalu i protiv rivala koji igra fudbal.

Samo, da li je bolja protiv sudbine? Protiv strasti i fatalizma, protiv neke nevidljive ruke (heh, ruke) koja Argentinu dovodi u novo finale, da proba da uradi ono što su uspeli samo Italija i Brazil, nekada davno?

I nemoj da je iko pomislio – čak ni oni koji će u svemu videti zaveru, oni koji smatraju da je Bog što upravlja čitavim argentinskim turnirom mnogo opipljiviji, eno mu se presijava ćela tamo u loži sa njegovim ortakom, drugim najmoćnijim čovekom na planeti; oni koji su iz nekog razloga želeli da ovo finale igra Engleska – da je posredi sitna prevara, šibicarenje i kegle.

Nije, kao što nije ni hudinijevska, pompezna volšebnost kakva se može sresti svuda u Americi, ponajpre u Las Vegasu.

Argentinska je magija – ne računajući onu u oba stopala Lionela Mesija, koji je valjda jednom zasvagda razrešio dileme oko najvećeg igrača u 21. stoleću, a možda i u onom stoleću koje mu je prethodilo – mnogo organskija, dolazi iz zemlje, iz prašine, iz betonske kocke po kojoj lupaju potpetice; to je čini opasnijom, sposobnijom da iskrivi univerzum i da tako zakrivi let jedne lopte što nepogrešivo pada na glavu najnižeg čoveka u šesnaestercu.

Igrati protiv sudbine, znaju to oni dobri pisci taman koliko i Super Genije iz “Looney Tunes”, to je najveći, najplemenitiji i uzaludniji zalog koji junak može da preuzme na sebe. Samo bogovi, pisao je o tome veliki Božo Koprivica, samo bogovi mogu obećati, jer samo oni umeju da protumače to nevidljivo mastilo kojim je upisan kismet svakom od nas, bilo da puni strahopoštovanja, nade i melanholije sedamo ispred velikog televizora, ili izlazimo na travu MetLife stadiona.

Samo, i sada ćemo se ponovo vratiti onom prijatelju za kojeg smo uvek svi navijali, čak i kada smo znali da je besmisleno i osuđeno na propast – zar nismo tako svih onih mračnih godina bili uz Argentinu, čak i kada su bili najslabiji, čak i kada nisu imali ovakvog Mesija, već Lea koji nije bio siguran ni u sebe ni u svoj narod? – postoji jedan poseban sastojak koji je uvek nedostajao Peri Kojotu.

Sudbina zahteva apsolutnu, gotovo slepu pokornost. U trenutku kada počneš u nju da sumnjaš – što se na ovom turniru Argentini još nije dogodilo, čak ni kod 0:2 protiv Egipta, a posebno ne protiv Engleske – sve može da se sruši kao kula od karata.

I evo ga Pera Kojot, sve je smislio, sve je proračunao, sve zna i u sve se razume, i onda ga ta mudra, prokleta ptičica navuče preko litice, iznad kanjona.

U prvi mah, i to je ono gde se Argentina nalazi pre ovog finala, sve izgleda okej. Možda pod njegovim nogama nema ničega, ali Pera ima cilj, ima opsesivnu potrebu da uzme četvrtu titulu svetskog prvaka, pardon da skuva onu ptičicu, i nastavlja, bez obzira na gravitaciju, bez obzira na fiziku, na nauku.

OVDE pogledajte kompletnu listu igara iz SPECIJALA.

Dok god naš junak ne pogleda naniže, dok god se ne zaustavi, dok god ne počne da razmišlja o onome što se dešava, dok god veruje u proces, u sudbinu, u proviđenje, u to da će Lionel Mesi nešto uraditi kada je najpotrebnije, a ako ne uradi on, onda će Enco, ili Hulijan, ili Aleksis, dok god trči ka svojoj sreći, on neće pasti.

Ako ove čudesne nedelje, u gradu u kojem je sve moguće, Argentinci na sekund spuste pogled, ako shvate da nemaju realnu osnovu da budu tu gde jesu, nadomak odbrane titule, nadomak večnosti, ako počnu da razmišljaju više o taktici nego o mitologiji, ako ostanu bez lopte i ostanu bez vazduha, ostaće i bez poslednjeg od svojih devet života i dogodiće se onaj konačni, strmoglavi pad.

Sudbina je čudna sila: postoji samo dok se u nju veruje.

Tako nešto su dobro znali pre četiri godine, kada je lopta preletela celu odbranu a Randal Kolo Muani izleteo sam pred Dibua Martineza.

Sada su stariji, ranjiviji, ali i bezobrazniji; nadamo se da to ne znači i da su racionalniji. Da to ne znači da ne žele tenziju, rat, krv i nasilje, da neće probati sve da Špance uvedu u zonu sumraka iz koje ne bi mogao da ih izvadi ni Mikel Merino.

Ne gledaj, zato, brate Pero, brate Leo, naniže, i možda ćeš, samo možda, uspeti da pobediš prirodu i nauku, razum i um, i da stigneš, pardon pobediš, najbolji tim na prvenstvu.

Bi-bip…

SVETSKO PRVENSTVO - FINALE

Nedelja

21.00: (2,40) Španija (3,05) Argentina (3,55)