Kao nigde na svetu: Dajte asada i vina, samo nek gazi Argentina (VIDEO)

Decenijama su etiketirani kao reprezentacija i nacija gubitnika uprkos dve osvojene svetske titule. Zato što su nad obe imali senke.

Prvu, ’78. na domaćem terenu, osvojili su uz obilje kontroverzi. Ta titula ima i neki gadan ukus zbog stanja u kojem se nalazila cela država. Argentinom je vladao zli general Videla, na samo par stotina metara od Monumentala gde se igralo i slavilo, ljudi su ubijani, mučeni, brisani sa lica zemlje… Procenjuje se da je oko 30.000 ljudi ubijeno od strane Videlinih odreda smrti. Neki su bacani iz aviona u okena… Zato neki Argentinci u takvoj državi nisu ni mogli da navijaju za reprezentaciju i zato je celo slavlje imalo neku jezivu pozadinu. U filmu “Argentina, 1985” je dobro opisano.

Sam turnir je takođe bio bljutav. Argentinci su namestili meč sa Peruancima i pobedili 6:0 kako bi prošli dalje ispred Brazila na gol-razliku. Imali su obilatu sudijsku pomoć tokom celog turnira i u finalu protiv Holandije su se služili prljavim trikovima. Ipak, sport pamti samo pobednike i prva argentinska titula se sanas poistovećuje sa Marijom Kempesom, Danijelom Pasarelom, selektorom Menotijem…

Trofej pred Videlom

Nakon toga je zasijala fudbalska zvezda Dijega Maradone. U Španiji ’82. je debitovao, pretučen je i Argentina je neslavno završila odbranu titule. Četiri godine kasnije je Maradona poveo Argentinu u Meksiku na krov sveta. Bio je to verovatno najbolji Mundijal nekog igrača u istoriji fudbala. Imao je po pet golova i asistencija, opčinio planetu, ali i dao gol rukom Englezima. Iz današnje perspektive to deluje kao najskaredniji potez u istoriji svetskih prvenstava. Istina je i da je retko ko na stadionu osim Šiltona i dvojice engleskih igrača video da je Dijego igrao rukom.

Četiri godine kasnije su na mišiće gurali do finala, jedva preskočili Jugoslaviju i Italiju i poraženi su u finalu od Nemaca iz kontroverznog penala koji po današnjim VAR protokoloima verovatno ne bi bio dosuđen jer je Sensini prvi dohvatio loptu.

U Americi ’94. su imali možda i najtalentovaniji tim ikad. Triling Redondo – Maradona - Batistuta je trebalo da vodi Gaučose do titule ili makar do novog finala, ali je Dijego pao na doping testu i sve se srušilo protiv Rumuna. U Francuskoj ih je zasluženo tukla Holandija u četvrtfinalu i tu zaista nisu imali šta da se požale.

Neka fudbalska ironija je da argentinske pobede imaju upitnike, a porazi etikete žrtve.

Na SP 2002. je tim Marsela Bijesle došao kao prvi favorit uz Francuze, i ispao u grupi sa Batistutom, Veronom, Simeoneom, Zanetijem, Samuelom, Lopezom, Ortegom… Ni danas nikome nije jasno kako je Bijelsa uspeo da upropasti takav tim koji je u kvalifikacijama delovao kao nezasutavljiv mašinerija. Brazil koji se provukao kroz iglene uši, osvojio je Mundijal?!

Posle toga su usledile godine u kojima nisu imali čemu i kome da zamere. Bili su preslabi. Iako su imali sjajnih igrača i iako je počela fudbalska priča Lea Mesija. Obrukali su Srbiju i Crnu Goru, provukli se protiv Meksika – velika fudbalska mržnja između dve nacije je počela još zbog sudije u finalu ’90, a tada je proključala – i zasluženo ispali od Nemaca na penale. Baš kao i četiri godine kasnije u Južnoj Africi kada ih je smoždila nemačka generacija u nastajanju. Ista ona koja će im u Brazilu 2014. naneti poraz u finalu.

Verovatno nezasluženo jer Argentina je bila bolja u tom finalu, a ovih dana podsećaju da su oštećeni i za penal ako bi se gledala VAR pravila. Ipak, Gonzalo Iguain nije bio čovek za velike mečeve.

Pre toga su izgubili dva vezana finala Kopa Amerika (2004. i 2007) od Brazila. Jedno na penale, drugo ubedljivo, a posle tog Mundijala 2014. još dva finala kontinentalnog takmičenja. Čileanci su tih godina bili otrov za Gaučose, a Iguain je nastavio da promašuje što se promašiti ne može. Oba puta su Čileanci slavili na penale i Lionel Mesi je tada pregoreo pod pritiskom javnosti. Rešio je da završi reprezentativnu karijeru slomljen velikim očekivanjima koja nije uspevao da ispuni.

Današnji selektor i njegov imenjak Skaloni je tada bio taze fudbalski penzioner i samo običan navijač. Tri dana nakon poraza u finalu i Mesijeve poruke da napušta reprezentaciju, Skaloni je poput običnih navijača na društvenim mrežama poručio: “Ova slika govori sve… Leo, ne idi”.

Ko bi tada mogao i da pretpostavi šta nosi budućnost za dvojicu Lionela i celu naciju. Pogotovo što je bliska budućnost u Rusiji 2018. otkrila da Argentina tone i da verovatno nikad nije bila gora.

I onda okidač.

Ono preružno finale Kopa Amerika protiv Brazila na Marakani, Anhel Di Marija i konačno trofej Argentine nakon 18 godina. Probili su barijeru, proradili, eksplodirali…

Nazovite to kako hoćete, ali od tog momenta više ništa nije bilo isto. Skaloni je bio na klupi kao privremeno rešenje, a zadržao se do danas. Ekipa se ujedinila oko Lea. Pre toga je ostala bez nekih sjajnih, ali nedovoljno spremnih igrača da poginu za njega poput Teveza, Iguaina, Aguera, Lavecija, Gaga, pa i Maskerana mada je on bio najmanje sporan… Jednostavno, nije funkcionisalo. Jesu to bili i neki od njegovih najbližih prijatelja, ali nije bilo dobrog ambijenta, atmosfere, timskog duha…

Povučena je u tom periodu i crvena linija u slučaju Maura Ikardija da nikada neće zakoračiti u svlačionicu reprezentacije i sve se nekako sklopilo i ujedinilo. U Kataru su krenuli onim šokom protiv Saudijske Arabije, visili za prolaz grupe protiv Meksika i završili na tronu nakon najboljeg finala u istoriji svetskih prvenstava. Poput Alibabe i 40 razbojnika, Leo i pomagači su pokorili svet. Kačilo im se tada svašta na rep, prozivani su za suđenje, ali kada se suštinski pogleda, nije bilo nijedne velike greške osim tog penala protiv Poljske koji je promašen.

Suština argentinske priče kod Skalonija je kohezija. Od Mesija preko igrača, selektora, korumpiranog Saveza do opšte podrške medija i fanatičnog jedinstva navijača. Narod i država su u transu već četiri godine, poput hodočasnika prate reprezentaciju gde god mogu i daju igračima nadrealnu podršku. Dani kada igra Skaloneta, u Argentini su poput praznika. “Banderazo” iliti Dan zastave dan uoči velikih utakmica su postali mundijalski spektakli koji privlače ostale da se čude kako neka reprezentacija može uopšte da ima takvu podršku. Niko na svetu nema to što ima Argentina…

Igrači su postali porodica od tog finala na Marakani i Skaloni retko priključuje mlade snage. Tek kada prođu period inicijacije i pokažu da li su sposobni da budu banditi poput starijih kolega. Mesi više nije uzorni školarac iz Barselone lišen emocija pod kontrolom PR mašinerije već prvi među fudbalskim barabama koje odbijaju da umru dok ih neko ne nadigra i ne pretuče. Možda De Pol, Paredes, Taljafiko ili Dibu Martinez više nisu neka individualna klasa koja bi trebalo da uplaši rivala. Ali, kada se skupe svi u čopor i stanu iza svog vođe spremni da poginu na terenu, onda je to reprezentacija koju je đavolski teško pobediti. Onda ne pomaže mnogo ni taktičko znanje, ni koridori, ni prekidi, ni halfspejsovi… Pogotovo sada kada su lišeni psihološkog pritiska neuspeha.

Argentina na ovom SP ne igra ništa posebno, ne blista, vidi se i ogromna rupa bez Di Marije, ali pobeđuje. Na mišiće, na energiju, na ludačku snagu karaktera i magiju Najvećeg. I opet joj se po repu sole prozivke i kontroverze. Iako od svih njih, valjanu opravdanost postoji samo za suđenje u prvom kolu protiv Alžira i crveni karton koji je izbegao Mesi. Sve ostalo nakon toga je bilo po pravilima koja su takva kakva su.

I sve to nimalo ne smeta fudbalski zaluđenoj naciji da upadne u novi trans. Zemlja luduje ovih dana. Iz Argentine stižu neverovatni prizori slavlja. Vozač u gradskom prevozu staje nakon gola i grli putnike, radnici po firmama ne rade i gledaju utakmice, narod luduje po ulicama, Buenos Ajres iz mrtve tišine bude prolamajući krici golova i pobeda, a čak ni policija u Americi im ne može ništa i ostaje joj samo da im se pridruži.